U potrazi za tehnikom

UKA newsletter, štampano april/maj 2001.

Preveo Mire Zloh 4.dan

Koliko puta stanemo u sredini tehnike, zato što shvatimo da tehnika koju radimo neće biti uspešna? Možda zato što su nam stopala na pogrešnom mestu, ili zato što je uke napao gyakohanmi a očekivan je aihanmi napad. Na nesreću, način na koji je čas organizovan podržava to prekidanje tehnike: sensei je pokazao shomenuchi ikkyo i to je ono što treba da se radi. Nevažno je to da je zbog različitih okolnosti ikkyo možda najmanje efikasna tehnika. Ikkyo se radi i mora se uraditi bez obzira na to šta se dešava. Naravno, ovaj način vežbanja je neophodan. Sensei pravi plan časa sa ciljem da vodi učenike kroz prirodan napredak. Učeniku je potrebno vreme da vežba tehniku više puta i da na taj način dostigne fizičko razumevanje faktora koji čine tehniku uspešnom. Ovo vežbanje formi (kata) je neophodno ako želimo da nepredujemo na više nivoe. Razmišljajući o principima: shu (održavanje forme), ha (razbijanja forme) i ri (odvajanje od forme), potrebno je shvatiti da se prvi stepen, shu, mora vežbati do sandan-a. Lično, i ja nalazim da je ovo tačno i svesna sam koliko još moram da radim na svojoj formi. To je otrežnjujuća misao!

Sledeća misao Terry Dobson-a, uzeta iz “from "It's a lot like dancing ... an aikido journey" *, objašnjava alegorično principe Shu, Ha i Ri:

“To je slično plesu. Što više vremena i energije uložite na učenje koraka, manje uživate u plesu. U isto vreme, ako ne znate korake i samo uživate, vi niste umetnik. U prilazu umetnosti, svako treba da napravi ravnotežu između učenja koraka i uživanja u muzici. Svaki učitelj ima svoj način predavanja. Izgleda mi da na početku postoji preokupiranost u učenju koraka i ja mislim da je to dobro. Ali kasnije, treba shvatiti da je muzika isto važna. Samo osećajte muziku i predajte se bacanju bez brige o različitim delovima tehnike. Učestvujte u kontinuitetu tehnike. Konačno, moraćete se osloboditi od vezanosti za tehnike i da se opustite. Uraditi to je zastrašujeće.”

Bilo kako, ma gde da se nalazite na putu, dobro je biti svestan svih stepena uključenih u napad i odbranu pošto nam to omogućuje da težimo sledećim nivoima vežbe iako nas godine dele od njih. Po meni, sledeći stepeni su uključeni u napad i odbranu:

1. Ma-ai. Ovo može biti prevedeno kao rastojanje susreta ili prostor udruživanja, pre nego što tori i uke budu u fizičkom kontaktu, veza izmedju njih već postoji.
2. De-ai. Ovo je susret. U tom momentu tori mora da uradi odgovarajuće pokrete tela (tai sabaki)
3. Kuzushi. Kada je izbegao napad, tori mora da poremeti ravnotežu uke-u (kuzushi)
4. Waza. Kada je sve prethodno izvršeno, tehnika (waza) će biti neminovna.

Naravno, ova 4 stepena se dešavaju u deliću sekunde i možda zbog toga se ne razmislja o njima ili ne budu prepoznati kao posebni delovi i neophodni sami za sebe. Waza je kraj ovog procesa i moguće je uraditi tehniku samo kada su prethodna tri stepena zavrsena. To je ključno. Ne treba odlučiti da će se raditi shihonage. Mora se u deliću sekunde odgovoriti na napad i slabu tačku ukea koja je rezultat akcije i uraditi tehniku koja nas očekuje. Da bi se ovo razvilo, nalazim da je jyu waza (slobodna vežba) veoma korisna. Mnogo je lakše prepustiti telu da odgovori prirodno na napad kada nije preokupirano da uradi “tačnu” tehniku na kraju. Naravno, veoma je važno da se bude opušten da bi torijeva reakcija odgovarala ukeovim pokretima.

Dakle, da li da tražimo “tehniku” tokom našeg vežbanja? Ne! “Tehnika” će naći nas ako uvežbamo um i telo u korektnoj primeni maai-a, de ai-a i kuzushi-a.

*It’s a lot like dancing ... an aikido journey", Terry Dobson, Riki Moss, Jan-E Watson. Published by Frog Ltd.