Ovde je dosta diskutovano o ukemiju, naročito u odličnom članku UKEMI, od Cath Davies. Ja bih želeo da izrazim svoje mišljenje. Ukemi bi trebao da bude dinamičan proces, ne statičan, jer ako je ukemi statičan, po definiciji tehnika će takođe biti statična. Ako uke ne dozvoli razvoj pokreta torijevog tela u toku tehnike, dva ishoda su moguća: ili će doći do konfrontacije i možda povrede ili će torijeva tehnika ostati nerazvijena.

Izraz "ukemi" ne znači jednostavno "odleteti u pad". To znači "zalepiti se" i kretati se gde god da tehnika ide, učestvujući do zadnjeg momenta u procesu. Potencijalni rizik dok se radi dinamični ukemi je manji nego kada se radi statički ukemi, kada se dozvoli telu da se harmonizuje sa celim pokretom, mogućnost da se odgovori je mnogostruka veća nego kada se jednostavno reaguje iz "statičnog početka".

Jedan od argumentata protiv ovakvog koncepta je da to nije praktično. Ja se ne slažem sa tim. "Praktični uspeh" tehnike zavisi od sposobnosti ukea da absorbuje energiju stvorenu torijevim pokretom ("da se vozi na udarcu"). Što je veća sposobnost ukea da absorbuje energiju i da ostane u mogućnosti da odgovori, to torijev pokret telom mora više da se razvije. Ovo motiviše spiralni napredak naviše. Konačno, dinamični aikido ne dovodi do ukočenih ramena i centra koji je u visini krajnika (grkljana).

Zato se moj lični koncept sastoji od kompletnog dinamičnog ukemija, koji izgrađuje razvijene pokrete telom i obeshrabruje ukočenost. Jednostavno!

Štampano u UKA Newsletter, izdanje Nov/Dec 2000.

prevod sa engleskog: Mire Zloh