Značaj produbljavanja treninga

Morihei Uešiba je govorio: “aikido nije tehnika kojom će se savladati i ubiti protivnik. Aikido je put ka ujedinjavanju ljudi u jednu porodicu, put ka stvaranju mira u svetu. Prevashodni cilj aikidoa je sjediniti se sa kretanjem univerzuma stvarajući neraskidivu harmoničnu vezu. Oni koji žele da vežbaju aikido, moraju proniknuti u realnost svakodnevnog treninga.”

Borilačke veštine Japana i pored toga što vuku korene od agresivnih i krvoločnih tehnika, prihvatile su kao svoj glavni cilj ljubav, upijenu u harmonično jedinstvo svega, drugim rečima, one su put realizacije samog pojedinca.
Staro pravilo ratničkih veština glasi: “SHIN-BU-FU-SATSU”, što u prevodu znači - NEBESKA LJUBAV NE UBIJA. Značenje ovih reči je sledeće. Ubistvo je put ka porazu. Ubijanje i ranjavanje je izvor sramote i za jednog samuraja svaka takva podla radnja je osnova dubokom prezrenju. Zbog toga mnoge borilačke veštine ne koriste svoja sredstva da bi napale prve, već radije vežbaju svoje učenike da usklade kretanje sa protivnikovim, da bi u samoodbrani realizovali napad u nebranjeno mesto. Međutim, da bi se tako nešto izvelo, tj. da bi smo protivnika imali u potpunosti pod kontrolom, potrebno je nagomilati i nataložiti u unutrašnjim rezervoarima našeg prostranstva znatne količine strogog treninga i uz to imati ogromno poverenje u sebe.
Na suprot ovome, sport nam daje veštačka pravila, koja proglašavaju pobednikom onoga koji se istakne u granicama relativnog, kao što je: veća brzina, veća snaga, veća težina, bolja gradja tela i slično. Ideali BUDO-a nisu pravila koja se prenose i utiskuju u našu memoriju. Oni moraju iti čvrsto i konkretno prožeti u tokovima realizacije života, i time će onda biti obuhvaćena sva ukupnost naše duše i duha.

Pošto uki i tori teže da urade tehniku najkorektnije moguće, svaki put se nanovo rađa čisto i racionalno kretanje što daje svakom treningu najveći stepen ozbiljnosti i intenziteta.
Jedna interesantna stvar, koja često pobuđuje našu pažnju i koja je od izuzetnog značaja za svakog ko se bavi aikidoom treba da se snažno ureže u svest svakog od nas. To je, da se ne preokupiramo problemom efikasnosti jedne tehnike, problemom pobede i poraza, problemom realnog efekta pojedinih pokreta. Sve te probleme i razmišljanja o njima ostavimo po strani i prepustimo se radu u kome će se neka tehnika neprestalno ponavljati.

Izvodeći sve te prirodne pokrete, zajedno sa vašim AITE (uke, asistent) imaćete osećaj disharmonije. I ma kakav po kvalitetu bio vaš partner, čak i ako nista ne zna, preko zajedničke vežbe možete ga stimulisati da da najbolje od sebe u tom trenutku. Većina ljudi teži da se prihvati što udobnijeg puta. I pored našeg zadovoljstva što idemo ovakvim putem, on nas neće sigurno dovesti do napretka.

Da bi smo postali gospodarom jedne tehnike, neophodno je ponavljati je svakog dana, posvećujući joj vreme, napor i trud. Moramo se usavršavati neprestano i eksperimentisati, težiti stalnim promenama tela i duha. Ako se uguše naši pokušaji i nade za takve promene u kojima se duša baca u vatru unutrašnje borbe ili u intenzivna iščekivanja, ne možemo govoriti o napretku.
Pošto tehnike izgledaju veoma lake za izvođenje, potrebno je vežbati tako da se u svaku od njih uloži sva naša snaga, kao da je reč o pravom napadu i o pravoj borbi. Ovo je jednom rekao Miyamoto Musashi: “Smatraj 1.000 dana treninga kao TEN, a 10.000 dana kao REN”. Hteo je da naglasi da 1.000 dana treba da bude solidna baza od koje ćemo neumorno napredovati sledećih 10.000 dana, odnosno ceo jedan život.

Izvodeći sve te prirodne pokrete, zajedno sa vašim AITE (uke, asistent) imaćete osećaj disharmonije. I ma kakav po kvalitetu bio vaš partner, čak i ako nista ne zna, preko zajedničke vežbe možete ga stimulisati da da najbolje od sebe u tom trenutku. Većina ljudi teži da se prihvati što udobnijeg puta. I pored našeg zadovoljstva što idemo ovakvim putem, on nas neće sigurno dovesti do napretka.

Da bi smo postali gospodarom jedne tehnike, neophodno je ponavljati je svakog dana, posvećujući joj vreme, napor i trud. Moramo se usavršavati neprestano i eksperimentisati, težiti stalnim promenama tela i duha. Ako se uguše naši pokušaji i nade za takve promene u kojima se duša baca u vatru unutrašnje borbe ili u intenzivna iščekivanja, ne možemo govoriti o napretku.
Pošto tehnike izgledaju veoma lake za izvođenje, potrebno je vežbati tako da se u svaku od njih uloži sva naša snaga, kao da je reč o pravom napadu i o pravoj borbi. Ovo je jednom rekao Miyamoto Musashi: “Smatraj 1.000 dana treninga kao TEN, a 10.000 dana kao REN”. Hteo je da naglasi da 1.000 dana treba da bude solidna baza od koje ćemo neumorno napredovati sledećih 10.000 dana, odnosno ceo jedan život.

Prevod iz časopisa "Aikido" - Aikikaia Italia
(aikido bilten br.2 aikido društva "Beograd" objavljenog 15.10.1982. godine).