Avioni (vozovi) i automobili

Drugde u ovom biltenu čitaćete članak o našoj, sada već redovnoj godišnjoj poseti Aikikaiju Srbije u Beogradu. Kao i obično, tamo smo se proveli fantastično, ali stići dotle bilo je sasvim drugačije iskustvo.

Putovanje je dobro započelo, ustali smo kao i obično, i moja me je žena Džudit odvezla na birmingemski aerodrom, kako bih imao dovoljno vremena do Sviserovog leta za Cirih, na putu ka Beogradu. Dok sam sedeo u čekaonici za odlaske, čitajući novine i doručkujući, držao sam na oku tablu sa informacijama koja, zloslutno, nije davala ni jednu informaciju u vezi s mojim letom! Konačno je, dvadesetak minuta nakon predviđenog vremena polaska, stigao poziv za ukrcavanje i ja sam savesno pokupio svoju torbu i zauzeo mesto.

Izašli smo na pistu i stali. Sedeli smo tamo još nekih desetak minuta pre nego što je avion počeo da hvata zalet, i napokon smo se našli u velikom plavetnilu. U tom trenutku već smo kasnili oko sat vremena i kapetan nam je rekao da će u Cirihu biti ugovoreni naši dalji letovi.

Pre nego što smo sleteli, opet nam se obratio preko interkoma, da bi nam saopštio spisak izlaza kroz koje treba da prođemo da bismo nastavili u željenom pravcu. Spisak na kome nije bilo Beograda! Na kraju tog svog malog govora, rekao je, skoro usput: “Svi ostali neka idu do Sviserovog šaltera”.

I tako, nekoliko minuta nakon sletanja, stojim ispred Sviserovog šaltera čekajući informacije i konačno saznajem da ću, preko Minhena, Lufthansom, stići u Beograd u 3:55 umesto u 2:55. Ok, treba, dakle, da telefoniram Saši i javim mu novi plan. Uključujem mobilni, ali – ne mogu da zovem. Imam sitnine samo za jedan poziv i, u trenutku inspiracije, odlučujem da telefoniram kući tako da 1) ako Saša pokušava da me dobije na mobilni, pa ne uspeva, možda će probati tamo, 2) Džudit može da nazove mog operatera za mobilni kako bi rešili problem.

Uglavnom, sedeti na ciriškom aerodromu vrlo je dosadno, naročito kada je vaš let (sada za Minhen, sećate se) odložen! Ali, između sletanja u Minhen i odlaska iz njega je “rupa” od 40 minuta, tako da nema mesta panici, naročito jer me momak iz Lufthanse uverava da će sve biti u redu.

Poletanje iz Ciriha kasni oko 35 minuta ali, ako je verovati posadi, sve je u redu sa našom “vezom”, tako da sam se pouzdao u nemačku efikasnost i poverovao im.

Moje poverenje je iznevereno. Sletevši u Minhen, trčim ka izlazu, ali mi se vrata, skoro bukvalno, zatvaraju ispred nosa; kasnim 30 sekundi i vrata se apsolutno ne mogu otvoriti zbog mene i momka iz Srbije koji trči za mnom. Tačnije (da citiram Lufthansin “servis” za klijente): “Ne možete očekivati da odlažemo let samo zato što VI kasnite”.

Nakon kratke, ali žučne diskusije, u kojoj smo pokušali da utvrdimo ko je kriv za to što kasnimo u Minhen (moje je mišljenje da je odložen let Lufthanse bio tome uzrok), ponudili su nam let za Berlin, sa vezom za Beograd. Ups, nema mesta za taj let, pa sad imamo dve opcije: ili ćemo prenoćiti u Minhenu, ili ćemo leteti za Zagreb, a odatle, javnim prevozom ili na neki drugi način, stići u Beograd. Momak iz Srbije se okrenuo ka meni i rekao: “A da iznajmimo auto?” Dobra ideja, i taman što sam se složio s tim, zvoni mi telefon (proradio je); Mark Vens zove da vidi gde sam. Objašnjavam šta se događa i saopštavam mu novi plan po kome bi trebalo da u Beograd stignemo oko 22:00 (otprilike).

I sad, trk na avion za Zagreb, za koji se ispostavilo da je nekakav bučan, drndav i spor propelerac. Dakle, pristao sam da se vozim 300 km sa momkom koga sam tek upoznao i kome ne znam ni ime (rekao mi ga je, ali ga nisam dobro čuo zbog buke motora), ali, s druge strane, i on je u istoj situaciji.

Zagrebački aerodrom (pomalo ofucan, ali se upravo obnavlja), zovem Mireta da ga uputim u situaciju. Momak iz Srbije mi onda saopštava da njegova firma šalje auto i vozača da nas pokupi (mislim na troškove, pa podižem 3.000 hrvatskih kuna; kasnije sam saznao da je to samo £28) i da će stići za sat vremena. On ide da proveri gde mu je prtljag i vraća se desetak minuta kasnije s vešću da je auto ispred!

I tako, nekoliko minuta kasnije sedim na zadnjem sedištu crnog auta (opel “vektra”) sa dvojicom ljudi koje ne poznajem i ne razumem, na putu koji će trajati 3-4 sata. Poverenje nije poraslo kad smo stali na periferiji Zagreba da se raspitamo gde je auto-put!

Kada smo izašli na pravi put i otpočeli vožnju, procenjeno vreme putovanja do Beograda je počelo rapidno da se smanjuje – nisam znao da su “vektre” tako brze; činilo se da auto nema kočnice ili da, možda, počinju da rade tek na desetak santimetara od vozila ispred. Još jedna komplikacija bila je što je trasa za suprotan smer bila zatvorena u dužini od 40 km. Nikakav problem za našeg vozača, koji bi jednostavno uleteo u traku za suprotan pravac da pretiče, bez obzira šta nailazi s druge strane!

Uprkos svemu tome, uspeo sam da stignem čitav (iako malo “izmućkan”) u Beograd, čak i gotovo dva sata pre predviđenog susreta sa Sašom i Markom Vensom. To je značilo da mogu da se pridružim ostalima na večeri i započnem zaista izvanredan vikend, i na strunjačama i van njih.

Još jedno iznenađenje na tom vikend-putovanju sačekalo me je na povratku kući, kada sam na ciriškom aerodromu sreo, koga drugog, nego Kita Hejvarda (Keith Hayward), koji se vraćao sa svog puta u Atinu!

Sve u svemu, zaista sadržajan vikend. Jedva čekam sledeći.

Author: Philip Smith
Created: 12 May 2006