Razgovor o zenu i aikido treningu

uvod na okruglom stolu posvećenom ovoj temi

1.Uvod

Zahvaljujući iskustvu zen treninga koji sam praktikovao zajedno sa aikidoom, mnogi od vas su započeli direktno ili indirektno sa praktikovanjem zen treninga pod mojim uticajem.

Aikido se opisuje kao “Zen u pokretu”, i to jako dobro definiše karakter aikidoa. Iako sam odgovoran za širenje zen uticaja u zapadnom regionu, posebno među starijim članovima, mlađi učitelji i kenshusei (posvećeni učenici koji kroz vežbanje teže da igrade svoj karakter, prim. ured.) koji su ti sa kojima nisam nikad razgovarao o tome. Želeo bih zato da iskoristim ovu priliku da razgovaramo o zen treningu i njegovom važnom jedinstvu sa aikido treningom.

Na početku, želeo bih da opišem kako sam ja počeo sa zen treningom, na jedan pasivan način, zahvaljujući mom učitelju Moriheju Uešibi, osnivaču aikidoa. Ono što podrazumevam pod “pasivnim načinom” jeste da me je naučio o tome koliko je važna duhovna discipliina uporedo sa borilačkim treningom. Međutim, sistem duhovne discipline koji je osnivač sledio bio je zasnovan na CHINKON-KISHIN-u (metodi smirivanja i oporavku duha) koji potiče iz drevnog šintoizma - studiji doktrine Kotodame (čudesna moć reči svojstvene japanskom jeziku). O Senseijevo učenje o drevnom šintoizmu zasnivalo se na Kojiki^[1]-ju interpretiranim pod snažnim uticajem Deguči Onisaburoa iz Omoto religije koji je bio duhovni učitelj osnivača aikidoa. Kođiki daje prikaz stvaranja i razvoja univerzuma zajedno sa prikazom porekla japanske rase i njene države.

Iako sam u tom periodu već bio učideši bilo mi je izuzetno teško da pratim i nisam mogao da razumem većinu reči koje je O-sensei koristio u svom učenju. Šintoizam je bio duhovna kičma njegovog aikidoa, a da bi se razumelo njegovo učenje morao se razumeti Kođiki što je zahtevalo obimno i opširno proučavanje. Nažalost, pripadao sam generaciji čije je obrazovanje snažno bilo pogođeno posleratnom politikom koju je vodio G.Š.O. (Generalni Štab Okupacione vojske), osnovan u oktobru 1945. Ja sam krenuo u osnovnu školu 1. aprila 1946. Centralni deo te politike bilo je sistematsko poricanje japanske tradicije, kulture i istorije. Prema tome, pogled na svet koji je nudio Kođiki je u to vreme bio odbačen kao nenaučno, apsurdno sujeverje. Ovakvo shvatanje je bilo široko rasprostranjeno i u posleratnom japaskom akademskom svetu. Ja sam bio odgajan u tom duhu i smatrao sam učenje Osnivača izuzetno teškim za razumevanje ali takođe i očigledno besmislenim.

Ipak, Osnivač je uvek naglašavao važnost duhovnog treninga uz borilačku praksu ako želimo postići više ciljeve. Međutim, nisam mogao da izbegnem sve jači unutrašnji otpor koji se, kako je vreme prolazilo, izgradio u meni prema duhovnoj disciplini Osnivača. Patio sam od unutrašnjeg rascepa i plašio sam se gubitka jedinstva između fizičkog i duhovnog treninga koji je trebao da bude osnovni princip vežbanja.

Počeo sam da istražujem Zen trening kao zamenu za učenje Učitelja. Kako ja to vidim, to je bila pozitivna prekretnica u mom aikido životu. Međutim, ne mogu poreći da je to bio beg od učenja Osnivača. To je ono što sam mislio pod pojmom “pasivni put”.

2. Aikido i Zen

Značaj aikidoa kao borilačke umetnosti koja je u svoj osnovi borilačka veština nalazi se u pozitvno/negativnom predlogu koji se reflektuje u odnosu nas samih i drugih - naime, živeti ili umreti, ili preciznije u krajnjoj situaciji ubiti ili biti ubijen. Međutim, ne moramo nužno da uzmemo ovu borilačku situaciju na ovaj način, ali možemo promeniti našu perspektivu i opredeliti se za praktičniji izraz primereniji današnjim okolnostima i današnjem dobu. Na kraju, odnos jednog i drugih možemo zameniti kontrastom izmežu subjekta i objekta. U filozofskom smislu, ubiti i biti ubijen može biti predstavljeno odnosom subjekta i objekta ili odnosom pozitivno - negativno. Prema tome, moguće je definisati značenje borilačkih veština kao način suočavanja pojedinca sa drugima. To daje aikidou jedan duboko egzistencijalistički karakter koji je primenjiv u svakodnevnom životo.

Zen je sa druge strane, duboka discipliina koja dovodi do konfrontacije pojedinca sa svojom pravom prirodom i osnovnim životnim principima čoveka tzv. “honrai-no memboku” kroz angažovanje najdirektnijeg, jednostavnog i prvobitnog fizičkog čina sedenja.

Kada sam aikido kao borilačku veštinu definisao kao put suočavanja sa vlastitom subjektivnošću kroz odnos sa drugima kao što sam već gore naveo, zen se može posmatrati kao preduslov za borilačku veštinu uopše i to je mesto gde se uspostavlja jaka veza među njima. Zato se aikido može nazvati “zenom u pokretu”.

Kao vežbači borilačkih veština upoznati smo sa pojmom “borilački” i navikli smo da ga često koristimo. Međutim, sumnjam da zaista možemo razumeti njegovo originalno značenje, posebno zato što se naše razumevanje zasniva na tipu obuke, uslovima i okruženja koji su formirani u dođou. Po mom mišljenju koliko god da je težak i intenzivan naš trening još uvek smo daleko od suštinskog koncepta “borilačkog” i jedva grebemo po površini.

Nerealno je misliti da u današnjem okruženju koje postoji u dođou možemo simulirati situaciju kao što je skakanje sa visoke litice ili da se izrazim u zen maniru, biti na korak od pada sa provalije^[2] gde ste prisiljeni sa nevoljama i očajem u situaciji gde se trancedentuje život i smrt.

Yamaoka Tesshu^[3] mačevalac koji je osnovao Muto-ryu školu mačevanja tokom Edo perioda odlučio je da u praksu obuke mačevanja uvede obuku poznatu pod imenom “Tachigiri-No-Seigan”^[4]. On je shvatio ograničenja dođo treninga u vreme uoči Meiđi restauracuje (1868.) kada su Buši (ratnici) nosili dva mača i kada su krvavi incidenti bili svakodnevna stvar. On je bio ozbiljan zen praktikant kao i mačevalac. Njegova namera je bila da prouči suštinu borilačkih veština ubacivanjem elemenata zena u dođo trening (mačevanja) gde su vežbači bili primorani da se suštinski suoče sa samim sobom tako što bi bili dovedeni u situaciju iz koje nema izlaza.

Od davnina jedno od centralnih pitanja sa kojima se suočavaju i borci i zen praktičari bilo je pitanje šta dolazi prvo - um ili tehnika, duh ili telo? Ovo su reči Kami-izumi-Isenokami^[5] (1508-?) osnivača Shinkage škole mačevanja: “Iako se njegova tehnika čini siromašnom i nerafinisanom, tu je nepokolebljiv um, nepokolebljiv čak i kada se nađe zakopan pod tonom kamenja, um na koji se majstor može osloniti.

U Mumon-Kan #29^[6] poglavlju možemo naći zanimljivu priču o ovom pitanju: “Hramska zastava je lepršala na vetru i dva monaha su se svađala oko toga. Jedan je rekao da se zastava pomera a drugi je rekao da je vetar u pokretu. Nisu mogli da postignu bilo kakav dogovor po tom pitanju i nastavili su da se svađaju i dalje. Četvrti patrijarh je rekao da niti se vetar kreće, niti se zastava pomera nego se pomera njihov cenjeni um. Dva monaha su bili zatečeni sa strahopoštovanjem.”

Ne pretvaram se da imam odgovor na gore navedenu debatu. Međutim, verujem da je poruka da ne treba gledati stvari kroz filter dualističkih podela već s jedinstvenim pogledom na um i telo kao jedno. Čvrsto verujem da suštinska priroda čoveka ne može biti podeljena na dve oblasti.

Upravo sam zbog toga razvio duboka interesovanja za Tachigiri-No-Seigan koje je Zamaoka Tensshu usvojio u svojoj školi s kojom je nameravao doći do suštinske čovekove prirode koristeći mačevanje (borbeno sučeljavanje) kao sredstvo za postizanje jedinstva duha, umnog tela i tehnike u njihovom raskošnom potencijalu.

Kako ja vidim, karakteristika zen discipline je da dovede do suočavanja čoveka sa samim sobom bez prepreka koje su plod intelektualnih i ideoloških špekulacija. Drugim rečima, svi stečeni uslovi, naučeni obrasci ponašanja koji čine temeljno opaženje samoindentiteta moraju se ostaviti po strani - barem za vreme kada se neko bvi sedenjem, što je opet najneposredniji, najjednostavniji i najosnovniji fizički čin sopstva. To je kraj sebe, za sebe i konačno postanje sebe.

Kao što se nalazi kod Dogen Zenjija (1200-1253) u čuvenoj temi u poglavlju pod naslovom “Genjyo-Koan” u knjizi “Shobo-Genzo”^[7]: “Proučavati put je učiti o sebi. Učiti o sebi je zaboraviti sebe. Zaboraviti sebe je biti prosvetljen. Prosvetljen znači ukloniti barijere između sebe i drugih.”

3. Sopstvo u odnosu na druge

Postoji zanimljivo tumačenje pitanja o tome kako se neko odnosi prema drugima od strane već pomenutog Rinzai Zenji-ja (?-854). On objašnjava da će se svaki ljudski susret uklopiti u sledeće četiri faze:

  1. Subjekt poriče objekt.

  2. Objekt poriče subjekt.

  3. Subjekt i objekt poriču jedni druge (istovremeno).

  4. Subjekt i objekt prihvataju jedni druge (istovremeno).

Ono što sledi je moje tumačenje te četiri faze. U opštim crtama:

   1. Opstanak najjačih u konkurentnom društvu kao njegov prirodni razvoj.

   2. Svet inferiornih rušenja nadređenih, identičan ideji revolucije - prirodni razvoj faze 1.

   3. Međusobno razaranje (ubijanje), identično situaciji današnjeg sveta, sa masovnim nuklearnim oružjem za potencijalno sukobljavanje - logično zaključak faze 1 i 2.

   4. Svet suživota - realizacija idealnog društva zasnovanog na zajedničkom senzibilitetu u svom najvišem obliku.

Dozvolite mi da primenim opisane faze na aikido principe na našem treningu. Nepotrebno je reći da je ono što su aikido principi predstavljeno kao #4. U principu, ne odbacujući faze #1, #2 i #3 aikido odbacuje ideju o pobedi i porazu, takozvanom konkurentnom principu.

Međutim, ne znači nužno da on odbacuje konfrontaciju između sebe i drugih ili između subjekta i objekta u okviru unapred određenih uslova, tzv. KATA (forme).

Faze 1 i 2 odgovaraju osnovama naše obuke; što znači, preciznije:

Faza #1
Ona odgovara odnosu Tori - Uke.

Faza # 2
Ona odgovara odnosu Tori i Uke kada se njihova uloga promeni na treningu. Promena uloge između Torija i Ukea karakteristična je za aikido, što ukazuje da svaki ljudski susret sadrži višestruka značenja uprkos tome što na prvi pogled izgleda da je situacija identična.

To je sistem u kome je vežbačima omogućeno da se međusobno povežu i da istovremeno iskuse i subjekte i objekte u kojima Kata igra centralnu ulogu i predstavlja zajedničku osnovu.

Faza #3
Ova faza je poznata kao “Aiuchi” u vojnim uslovima. To je stanje uzajamnog i istovremenog udaranja. Prema tome, može se negativno tumačiti. Uprkos naizgled besmislenom uništenju, na dubljem nivou predstavlja etičku osnovu borilačkih veština koja proističe iz borilačke nužnosti. Njen značaj odražava suprotnekoncepte “ne ubiti ako se ne želi biti ubijen”, i “spreman da ubije ako će neko biti ubijen”.

Faza #4
je poznata kao “Ainuke” u borilačkim terminima i znači međusobno prolaženje. Faza #3 je borilačka, tehnička, mentalna i etička osnova za ovu fazu. To je ostvarenje koegzistencije i uzajamnog priznavanja između sebe i drugih. Osnivač je govorio da je “aikido način da se kultiviše zajednički senzibilitet”. U ovim naizgled jednostavnim i neobrađenim rečima, otkrio sam duboko značenje aikidoa.

To je ostvarenje zajedničke senzibilnosti koju je i Dogen Zenji opisao kao krajnju realizaciju u zenovskoj disciplini, govoreći, u njegovim tačnim rečima: “Biti prosvetljen od svih stvari je uklanjanje prepreka između sebe i drugih.” Jednostavnije rečeno, tretirajte (odnosite se) prema drugom na način na koji želite da i sami budete tretirani.

4. Sopstvo u odnosu na sebe

Prethodni odeljak je sadržao kratak opis odnosa prema drugima. Želeo bih da predstavim svoja iskustva i zapažanja u vezi sa samokonfrontacijom (kako se odnositi prema sebi) u Zen iskustvima.

Mnogi od vas su već iskusili Rohatsu Sesshin i mini Sesshin koji su redovno održavani. Da ukratko objasnim karakteristike Seshina, a posebno Rohatsu Seshina: Može se reći da je to “baciti sebe” u izvanrednu situaciju, izolovati se od načina života koji je odavno usvojen. Iako učesnici u principu zadržavaju pravo da iskoriste svoju slobodu ako odluče da se povuku sa treninga, većina nas odlučuje da ostane svojevoljno u okruženju u kojem su mentalne i fizičke slobode ograničene strogim pravilima i uslovima - uključujući ograničenja za spavanje, jelo, hodanje, rad, sedenje i tako dalje.

U suštini, to zahteva napuštanje ega, takozvanog samoidentiteta, koji je proizvod mnogih slojeva stečenog ponašanja, znanja i percepcija akumuliranih od rođenja - kao što je naša genetika, socijalna, kulturna, obrazovna, ideološka, profesionalna pozadina, nacionalna i rasna pripadnost.

Dakle, pored fizičke neprijatnosti, za početak, uobičajeno je da se doživljavaju različite vrste emotivnog i mentalnog nemira u obliku otpora, odbacivanja, anksioznosti, beznađa, žaljenja, očaja, čak i ljutnje i mržnje. To je egzistencijalna borba usamljenog lutalice u mraku, povezana sa strahom i neizvesnošću gubitka sveta u koji je bio siguran, dok nije mogao da sagleda novi horizont.

Karakteristika zen discipline, međutim, pažljivo nas vodi u tome kako se ponašati u ovom bolnom procesu samoistraživanja, a ne kroz intelektualnu analizu onoga što samoidentitet može biti, kroz ostavljanje usvojenih uslova u stranu tiho, bez obzira na to gde mogu pripadati ili ne pripadati, bez direktne konfrontacije. To je fizički čin sedenja koji postepeno (ili iznenada) čini da sve stečene ograde ispod sopstvenog identiteta padnu, sloj po sloj (ili sve zajedno jednim udarcem), što omogućava da se vidi originalni oblik. Ovo je scena koju je opisao Dogen Zanji kao "Shin Shin Datsuraku", što znači da telo i um istog trenutka padaju (iz uslovljenog samopriznavanja onoga što Jastvo zaista jeste), zajedničkog senzibiliteta i uobičajenog uma. ^[8]

Rekavši to, možete se zapitati da li Zen utelovljuje druge antitetičke discipline usmerene na intelektualnu ili moralnu kolorizaciju i diskolorizaciju. Možda je to istina, i nemam problema s tim. Na kraju krajeva, Zen je ljudska kreacija.

Zen prepoznaje ovu potencijalnu opasnost kolorizacije ili diskolorizacije ili pada u zamku dok beži iz zamke. Šokantne, ali smislene reči Rinzaija Zenjija (Rinzai Zenji) koje alarmiraju ljudsku prirodu o njenom potencijalu da bude obojena ili da bude neobojena su:
“Ako tražite Budu, bićete usisani Budinim otrovom. Ako tražite praoca, bićete usisani otrovom praoca. Ubite Budu kada ga sretnete. Ubij praoca kada ga upoznaš. Ubij gospodara kada ga upoznaš ...”

Gore navedene reči ukazuju na to da sve dok neko traži istinu izvan sebe, mora da je porekne - bez obzira na ime koje spoljašnji izvor uzima, uključujući Budu, praotca ili učitelja.

Kroz svoja sopstvena iskustva i zapažanja, gore pomenuti proces koji početni vežbač Zena doživljava, može se podeliti na sledeće faze:

   1. Mentalno, emocionalno i fizičko odbacivanje ili otpor sa osećajem žaljenja.

   2. Ostav ili odustajanje od uspostavljanja samonametnutog ograničenja i traženje njegovog opravdanja i rezonovanja.

   3. Pasivna predaja tražeći oslanjanje na spoljnu moć; očajnički tražeći pomoć izvana dok se jedan vozi u ćošak gde nema bekstva. Uobičajeno je imati viziju ili iluziju u ovoj fazi koja se mora odbiti.

   4. Pozitivna ostavka ili predaja; odustajanje od onoga u šta je neko bio siguran, osim sedenja kroz sve što može. U osnovi, to je stav umiranja i ponovnog rođenja bez ikakvih očekivanja, oslanjanja, zavisnosti.

Nepotrebno je reći da se sve gore navedene fraze ne pojavljuju nužno sa jasnom razlikom između sebe i da je uobičajeno da se vide isprepleteno.

V Zaključak

Kao što sam ranije pomenuo, nerealno je misliti da je moguće stvoriti gore pomenuti proces u današnjem Dođo okruženju. Prema tome, ja verujem da zen disciplina može da nam pruži ono što nedostaje treningu u dođou. Kako je aikido definisan kao pokretni zen, prirodno je, za našu potrebu, da definišemo Zen kao statički aikido.

S druge strane, ako možemo preneti našu percepciju u objektivnu situaciju sveta u kojem danas živimo, nije previše teško prepoznati situaciju kao veoma borilačku, jer je svakodnevni život pun raznih oblika nasilja i pretnji - vidljivih i nevidljivih. Primeri su: širenje neizlečivih bolesti; bezbrojne pojave katastrofa koje je izazvao čovek a koje mogu oduzeti ljudske živote kao i prirodne katastrofe koje visoko napredna savremena naučna tehnologija često ne uspeva da spreči; rasprostranjenost organizovanog i neorganizovanog nasilnog kriminala; sve veće pojave lokalnih ratova proisteklih iz nacionalizma, rasizma i religijskog fundamentalizma; i povećanje ekološke neravnoteže i trovanja na globalnom nivou koje čovečanstvo nikada ranije nije doživelo.

Umesto da ograničimo naše percepcije unutar dođo treninga, bilo bi mudro proširiti našu svest u veće područje svakodnevnih poslova u kojima su evidentne bezbrojne potencijalne pretnje našoj egzistenciji. U suštini, to je situacija u kojoj smo primorani da se vratimo suočavanju sa osnovnim pitanjem o tome ko smo zaista, u našem pravom licu, čime sebi omogućavamo da se suočimo sa potencijalnim krizama koje mogu postati stvarnost u bilo kom trenutku, sa tri principa borbene svesti: kada, gde i sa čim - bez odbrane ili opsednutosti, ali sa slobodnim i otvorenim umom.

 

  _________________________________

^[1] Kojiki - (Kođiki - drevni zapis) je napisan otprilike oko 712. godine. To je jedan od najstarijih pisanih materijala koji sadrži mit koji se povezuje sa stvaranjem i razvojem univerzuma, sadriži i mit o rođenju japanske nacije. Njegova autentičnost je kritikovana pod snažnim materijalističkim pogledom na istoriju koja je dominirala japanskim akademskim svetom od kraja Drugog svetskog rata. Međutim, ona sve više vraća svoju autentičnost u poslednje vreme kroz nova arheološka saznanja dokazujući postojanje drevne japanske civilizacije koja se u jednom trenutku smatrala jednom od pet glavnih civilizacija. Ovaj pogled su takođe počli da dele i zapadni istoričari, na primer, u nedavnoj knjizi:"Sukob civilizacija i preostali svetski poredak" Samuel P. Huntington.

^[2] Mumon-Kan, Slučaj #46: ("Seikovih stotinu topala") [napisao je Mumon oko 1228.] Seiko (986-1039.) je rekao: "Kako možete dalje ka vrhu od stotinu stopala?

^[3] Yamaoka Tesshu (1836-1889.) je bio osnivač Muto-Ryu škole mačevanja.

^[4] Tachigiri-No-Seigan. Učenici Iamaoke su se zakleli da će se baviti sledećim progresivnim treningom:
   1. faza - Dvodnevna obaveza da se uključe u 200 takmičenja dnevno, sami i bez zaustavljanja protiv 20 protivnika kojima je doz voljeno da se odmaraju i napadaju u rotaciji. Pre nego što je ušao u prvu fazu, učenik je morao da izvede obuku 1000 dana bez prestanka.
   2. faza - Tri dana obaveza - isto kao i gore.
   3. faza - 7 dana obaveza - isto kao i gore.
  4. faza - 1000 dana treninga bez zaustavljanja, od 4 do 20 časova svakog dana, takmiče se protiv 100 protivnika dnevno.

^[5] Kamiizumi-Isenokami. Osnivač Šinkage škole mačevanja koji je bio general puka pod Daimjom Uesigijem. Nakon što ga je Takeda Shingen porazio u borbi, izabrao je da postane ratnik bez gospodara uprkos tome što je primio poziv od Takede da se pridruži njegovoj vojsci. Počeo je da luta zemljom da bi usavršio svoje mačevanje. Porazio je mnoge poznate mačevalce. Oni koji su ga izazvali bili su Iagiu Munetoshi, osnivač škole Iagiu-Shinkage. Isenokami, kao ratni general, video je da se umetnost mačevanja upotrebljava samo kao sredstvo uništavanja, i onda je počeo da traži način da je transcenduje u umetnost davanja života, umesto da uzma živote. Kasnije je njegovu viziju ostvario njegov naslednik, sin Iagiu Munetoshija, Tajimanokami, koji je postao zvanični mačevalac i učitelj Tokugava Šogunata i noseći Isenokamijevu viziju, imao značajan utjecaj na politiku Tokugava Šogunata pod kojim je uspostavljen temelj za mira u celoj naciji koji je trajao 260 godina.

^[6] Mumon-Kan, Slučaj #29. To je slučaj koji se odnosi na 6. patrijarha Ena.

^[7]Dogen Zenji (1200-1253) osnivač Soto - Zena u Japanu; knjiga znači "Utočište oka istinskog zakona" i sadrži tekstove koji se kreću od osnovnih tačaka budističke doktrine do manastirskih propisa i standarda i uslova za monahe.

^[8] Mumon-Kan, Slučaj #19: (“Nansenov običan um”)
Joshu upita Nansena: “Kakav je put?” Nansen je odgovorio: “Tvoj običan um - to je Put.” Joshu je rekao: “Da li ide u nekom određenom pravcu”, odgovorio je Nansen, “što više tražiš nakon toga, to više beži.” Joshu: “Kako onda možeš znati da je to Put?” Nansen: “Put ne pripada poznavanju ili ne znanju. Znanje je iluzija. Nepoznavanje je nedostatak diskriminacije. Kada dođeš do ovog neuporedivog načina, to je kao ogroman prostor, nedokučiva praznina, pa kako je to moguće ili to, da ili ne?“ Na to je Joshu došao do prosvetljenja.

 

preneto sa: aikidoSphere

prevod sa engleskog: Katarina Obradović

Gore