Struktura Shu, Ha, Ri i prodiranje Shoshina

Među rečima koje često koristimo nalaze se i one koje kada izbliza obratimo pažnju i dosledno definišemo njihovo značenje, otkrivamo koliko je zaista nejasno i površno naše razumevanje istih.

Shoshin (šošin)

Recimo, reč “Shoshin” koja se najčešće koristi u borilačkim veštinama je jedna od njih. Razume se da Budo (borilački put, borilačka veština) počinje sa Shoshinom i završava se sa Shosinom. Budo se ne može razumeti bez jedne jasne definicije reči Shoshin: Sho znači početak, Shin znači um, duh ili stav i Shoshin u prevodu znači početnički um. Misli se na um kompletnog početnika kada počinje da trenira Budo. Taj početak obeležen je skromnošću, mekoćom, iskrenošću i čistotom, nepresušnim traganjem Puta. U Japanu se od Budo discipline očekuje da bude oštra i teška i da zahteva mnogo godina vežbe do majstorskog zvanja. Unutar Shoshina otkrivamo duh čvrstine, žrtvovanja, posvećenosti i samokontrole. Zašto Japanci vide Budo trening na ovaj način? On je suprotan Američkom stavu gde su generalno zadovoljstvo i užitak na prvom mestu.

Japanci smatraju da je nemoguće biti majstor borilačkih veština bez rešenosti da se vežba mnogo godina, prolazeći pri tom kroz mnogo različitih stanja i zahtevajući da se ide do krajnjih fizičkih granica a ponekad čak i dalje. Japanci takođe priznaju da se na kraju fizičkog majstorstva veštine nalazi jedno duhovno ispunjenje koje odvodi dalje. Stanje koje se dostiže kroz duhovni napredak, najviše stanje u Budou, naziva se Mushin, ili stanje Ne-Uma. Ono se predstavlja slikom čisog/jasnog ogledala koje reflektuje ono što se pojavljuje tačno onakvo kakvo je. Stanje Ne-uma je takvo da odražava sve ono što prolazi ispred njega bilo da dolazi ili odlazi, bez mešanja volje ili samonametnutog prosuđivanja.

Ipak, postoji važna razlika između statičnog ogledala i aktivnog stanja uma. Aktivni um reaguje spontano i simultano na odraženi lik bez vezivanja i smetnji dobrog i lošeg, ispravnog i pogrešnog, dobitka i gubitka, života i smrti. Ono što ovo stanje čini teškim da se postigne je zahtev da fizičko kretanje (tehnika) simultano prati um koji reaguje na spoljne nadražaje koji se reflektuju u njemu. Stanje Ne-Uma se može doseći i uz pomoć drugih disciplina kao što je recimo meditacija. Ono što budo čini jedinstvenim nalazi se u simultanom i nerazdvojivom otelovljenju uma i fizičkog kretanja u tehnici. Jedino kada se dosegne ovo stanje može se jedna borilačka veština smatrati potpunom.

Shoshin je um koji je neophodan da bi se pratila obuka tj. nastava. On sadrži iskrenost, skromnost, blagost, izdržljivost, žrtvu i samokontrolu, nedirnut od strane samovolje diskriminacije i prosuđivanja. On je um koji je kao komad čiste bele svile pre nego što je obojen. To je takođe veoma važan uslov za prvu fazu u kojoj pojedinac uči da prikaže bazičnu tehniku precizno, deo po deo, korak po korak sa nepokolebljivom verom u učenje. Shosin nije samo stanje svesti koje je karakteristično za početnike. Neophodno je da bude prisutan u svakoj fazi obuke. Manifestacija Shoshina zavisi od statusa pojedinca tj. da li je početnik, srednji početnik, ili napredni student. Ono što je najvažnije je da se na kraju postaje jedno telo iznutra i spolja, i da se konačno razvija svest Ne-Uma. To je završetak Budo obuke.

Odlučnost da se čvrsto držite uma početnika je ključni faktor vežbanja. Kao i sve drugo i Shoshin se susreće sa različitim iskustvima i izazovima te može oslabiti i biti slomljen. On takođe može postati jasniji i jači. Od presudnog je značaja održavati strog samoposmatrajući stav da bi se sprečilo da Shosin propada. Potrebno je biti odlučan, prevazilazeći krize ne jednom već mnogo puta i ići dalje. Izgubiti Shoshin znači stati sa razvojom i gotovo uvek se dešava da se taj proces ne prepoznaje. To je ujedno i znak ljudske arogancije.

Generalno gledano, razlika između Amerikanaca i Japanaca je u shvatanju da li je napor ili uživanje i zadovoljstvo ono što treba očekivati u proučavanju Budoa. Čini se da je to u velikoj meri zbog razlike između dve kulture. Postoji još uvek veliki uticaj srednjevekovnih ideja u svim japanskim tradicionalnim umetničkim disciplinama uključujući i Budo i danas unutar japanske svesti. To je dešava uglavnom zbog rada Jošikave na liku i delu Mijamoto Musašija koga japanski narod duboko poštuje. On je postao nacionalni junak za sva vremena. To nije samo zbog visokog vrednovanja njegovog asketskog načina života koji duboko dopire do japanske svesti. Slično poštovanje može se naći u stavu japanskog naroda prema O Senseiju osnivaču aikidoa. Uprkos razlikama između Musašija i O Senseia (Zen snažno utiče na Musašija a Šintoizam na O Senseia), ono što je zajedničko za ova dva gorostasa je dubina njihovog samoodricanja.

Samoodricanje je vitalna sila koja paradoksalno doprinosi razvoju čoveka. Kroz samoodricanje postiže se stanje kosmičke svesti i dostiže se samospoznaja prevazilazeći tako ograničenja ega. Ovaj proces je osnova razvoja koji je shvaćen unutar tradicionalnih japanskih borilačkih disciplina uključujući i aikido. Ipak, pre nego što dublje uđem u ovu temu, hteo bi da se osvrnem na kratko na značenje reči kata. Kata je osnovna i uobičajna metoda koju možemo pronaći u svim japanskim tradicionalnim umetnostima kao što su čajna ceremonija, aranžiranje cveća, slikarstvo, kaligrafija, ples, teatar, budo. Kata se prevodi u engleskom jeziku kao forma. Ipak, forma pokriva samo jedan deo celine, površno se ograničavajući samo na fizičkom aspektu.

Dok forma pokriva samo fizički deo celine, što je vidljivi deo, postoji i deo koji nije vidljiv u prirodi. On je povezan sa unutrašnjom energijom toka svesti (Ki). Postoje škole u istoriji budoa koje opisuju katu kao zakon energije (poredak energije). Pošto se ovaj deo ne može videti fizički, ne može se promišljati i mora se primiti i osećati. Ki npr. kao manifestacija kontrole toka svesti radi zajedno sa fizičkom energijom unutar i izvan tela u okviru kate. To je povezano sa količinom i kombinacijom oprečnih elemenata koji su povezani i koji se međusobno razmenjuju: čistoća i nečistoća, svetlo i tama, punoća i praznina, skupljanje i širenje, tvrdoća i mekoća, brzina i sporost i sl. Kata je jedna organska forma koja postoji kada se dva oprečna elementa integrišu untar borbilačke tehnike. Tada kata živi, postoji, manifestuje se u momentu izvođenja. Štaviše, ono što je značajno za svaku katu jeste da je duboko karakterišu škole, a posebno je određena od strane osnivača škole u smislu njegove ličnosti i iskustva. U krajnjoj istanci kata se formira kao filozofija koja se prenosi svojim sledbenicima. To je srce škole. U svom izvornom obliku kata je opisana kao borbilačko kretanje (protiv neprijatelja) i to je kolektivno dostignuće i suština svake škole. To je rezultat potrage za efikasnošću, ekonomičnošću i racionalnog razmišljanja u datim okolnostima.

Vežbajući formu unutar metodologije koja je svojstvena nekoj školi, ili učitelju, kroz nekoliko godina može se savladati fizička forma i interni poredak energije na način određene škole. Iako se aikido trening zasniva na ponavljanju forme on je mnogo slobodniji i fleksibilniji nego u starim školama. Može se reći da je forma izvan forme. Razlog svemu ovome može se naći isprva u pozitivnoj činjenici da aikido privlači širok dijapazon ljudi u odnosu na druge discipline. Negativna strana u ovome je ta što to doprinosi poplavi površnog individualizma.

Drugi značajan razlog može se naći u činjenici da je i sam osnivač nekoliko puta transformisao i promenio svoju umetnost a posebno njenu fizičku formu. Te promene su bile sinonimi za njegov lični razvoj. Bez sumnje ovo je jedan od razloga zašto imamo različite stilove u formi i različite načine izražavanja veštine čak i među njegovim direktnim učenicima. Ovi učenici su završili obuku kod osnivača O Senseia u različitim periodima njegovog života. Ovaj kontinuirani razvoj aikidoa je jasan s obzirom da je njegov osnivač bio u neprekidnoj potrazi za Putem, i tom potragom, ja pretpostavljam, on nikada nije bio zadovoljan.

Može biti korisno opisati tri progresivna stadijuma koja se pojavljuju u proučavanju tradicionalnih borilačkih veština u Japanu. Neke od njih ću ilustrovati u nadi da će čitaoci moći da ih shvate.

Shu (šu)

Prva faza se naziva “Shu” i može se prevesti kao zaštititi, braniti, čuvati, poštovati, biti istinit. Iz ove definicije može se reći da su karakteristike ove faze: zaštita, odbrana, motrenje, pažnja. Takođe, u okviru ovoga postoje dva faktora: jedan subjektivni, drugi objektivni. Štititi se, braniti se, biti oprezan sve upućuje na odbranu protiv spoljašnjih negativnih okolnosti, opreza od upadanja u opasnost i pravljenja grešaka. To su sve objektivni faktori. Sa druge strane, ispunjavati naređenja, proučavati, biti iskren sve su to subjektivni faktori. Tehnički ono što je karakteristika ove faze je naučiti i utemeljiti osnovne principe kroz ponavljanje Kate tačno onako kako je navedeno bez nametanja volje, mišljenja ili prosuđivanja sa potpunom otvorenošću i skromnošću. Ovo je veoma važan period u oba smisla i fizički i mentalno u kome se pojedinac pažljivo priprema za narednu fazu.

Fizički, ovo je vreme kada se delovi tela osposobljavaju; zglobovi, mišići, kosti, ukupno držanje; kako da se postavi donji deo tela da se energija usmerava ka stomaku, kako da se balansirano koriste i ruke i noge.

Psihički, uči se kako fokusirati i koncentrisati pažnju na bilo koji deo tela u bilo kom trenutku, kako generisati unutrašnju energiju i njene tokove uz pomoć imaginacije. U krajnjoj istanci uči se vera, poverenje, poštovanje, izdržljivost, skromnost, žrtva, hrabrost što se sve smatra vrlinama budoa. Ne postoji tačno određeno vreme koliko je potrebno da se prođe kroz ovu fazu. Sve zavisi od snage, sposobnosti, i učitelja i učenika. Generalno, to ne mora biti suviše dugačak period, recimo od 3 do 5 godina. Nepoterbno je reći da se u tom periodu mora preuzeti obaveza da se ozbiljno trenira, da se trenira svakodnevno i taj trening smatrati veoma važnim i prvim prioritetom u određenom periodu života.

Ha

Sledeća faza koja dolazi posle “Shu” je poznata kao “Ha”. Ona se definiše sledećim izrazima: polomiti, uništiti, povrediti, prekršiti. Kao što ove definicije ukazuju, ovo je po svom karakteru prilično dinamična faza i snažno se oslanja na negaciju i poricanja. Ipak, paradoksalno, ova negacija vodi postepeno ka samopotvrđivanju. U fazi “Shu” fokus je na uskrađivanju individualizma. Ova faza zahteva pažljivu pripremu i učenika i učitelja. Takođe je veoma važno da učitelj u ovoj fazi bude jak i prepozna potencijal svoga učenika i da učenik potvrdi svoju odgovornost prema učetelju svojom ozbiljnošću i posvećenošću vežbanju. Snaga dolazi kroz plamen samoodricanja. Tehnički gledano ovo je ujedno i faza u kojoj je neophodno preurediti i rekonstruisati sve ono što je učitelj podučavao.

Ovo podrazumeva eliminaciju svih suvišnih elemenata, svega što je nepotrebno i unose se novi elementi neophodni za dalji napredak. Ove promene zavise od mnogih uslova kao što su: temperament, ličnost pojedinca, stil, dob, pol, težina, visina, telo i snaga. U ovoj fazi duhovno i mentalno svako treba da od sebe zahteva najviše i da se neprekidno samoposmatra.

U ovoj fazi, dobiti znači ne biti kreativan a izgubiti i odreći se igra važniju ulogu u ovom procesu. To je zaista težak zadatak i često se ne vidi nužnost njegovog sprovođenja zbog nedostatka istinskog uvida i hrabrosti. Kao deo ljudske prirode, zaista je teško poreći ono što već posedujemo, posebno kada se smatra da je to dobrim delom naše vlasništvo. Ovo je mesto gde se većina ljudi zaglavi i prestane da raste. Tu je važan istinski uvid i prepoznavanja samog sebe. Kada bi pravili relaciju sa ljudskim rastom ovo je period infantilnosti i mladosti i zato je učenik još uvek pod starateljstvom učitelja.

Drugo veoma važno obeležje ove faze je prelazak od kompletne pasivnosti predhodne faze ka kompletnoj odgovornosti onoga koji vežba prema svom treningu. Ono što se dešava u ovoj fazi je sledeće; onaj koji daje (učitelj) i onaj koji prima (učenik), zajednički doprinose rađanju individualizma kod učenika. To je upravo onako kao kad ptica u jednom trenutku unutar jajeta počinje da razbija ljusku iznutra a roditelj pomaže ptici razbijajući ljusku spolja. Ako u tom trenutku ptić nije dorastao, uginuće. Opet nema precizno određenog vremenskog perioda koliko traje ova faza. Međutim, ovo je veoma važan prelazni period. Stvaranje i rast od infantilnog do potpuno zrelog pojedinca pojavljuje se nakon ove faze.

Ri

Završna faza je poznata kao “Ri”. Definicije su sledeće: razdvajanje, rastava, odlazak, otpustiti, osloboditi, odeliti. Kao što definicija ukazuje ovo je vreme prelaska. To je završetak obuke pojedinca, iako to nije kraj učenja. U ovoj fazi pojedinac postaje majstor borilačkog umeća, i postaje slobodna nezavisna kompletna osoba u borilačkoj veštini. U ovoj fazi pojedinac je savladao sve potrebne tehničke elemente veštine, poseduje znanje i iskustvo i neustrašivu ličnost. Duhovno i mentalno učenik ne zavisi niti se oslanja na spoljašnje smernice i pomoć. On je nezavisan. Nepotrebno je reći da dostići ovu fazu zahteva mnogo truda i rada koje je nemoguće opisati rečima. Ovo je faza gde se pojedinac oslobađa od oslanjanja na spoljašnje, oslobađa se učiteljevog oslonca i doseže do kosmičke svest o mushinu. To je faza Shoshina koja nastavlja kontinuirano da raste i to je ključ za samoostvarenje pojedinca.

Dao sam opis “Shu”, “Ha” i “Ri” i njihov progresivni razvoj i strukturu. Međutim, te tri faze ne moraju se posmatrati mehanički sa jasnim granicama između njih, već napredak i transformaciju iz jedne faze u drugu procenjuje učitelj.

U okviru sistema rangiranja koji se praktikuje u današnjem aikidou “Sho” odgovara periodu do trećeg dana, “Ha” periodu od trećeg do petog dana, i “Ri” periodu od i posle šestog dana. Očigledno, ova podela se ne može primeniti u svakom slučaju. Kvalitet nečijeg vežbanja je vrlo često sumnjiv, a često postoji i neki “genijalac” kome nije potrebno nikavo rangiranje. Pojedinac koji je dosegao fazu “Ri“ može se smatrati majstorom veštine. On tada postaje jedan od uspešnih koji je na Putu i koji predstavlja oličenje veštine za sve ostale. Ipak, treba da se još uvek odnosi kao početnik sa puno poštovanja prema svom učitelju unutar ovog sistema. Nezavisno od ovoga, jednak je sa ostalim majstorima, uključujući i sopstvenog učitelja u odgovornosti prema drugima i prenošenju znanja drugima. Na taj način veština se razvija i prenosi budućim generacijama.

Da li se gore pomenuti sistem i dana praktikuje u okviru aikidoa u Japanu i da li je primenjiv ovde u Americi gde su kultura, životni stil i način razmišljanja toliko različiti, nije moje trenutno interesovanje. Ja sam ubeđen da ovaj sistem nosi još uvek duboku vrednost za današnje društvo i predstavlja sistem koji duboko ponire u razvoj čovečanstva. U krajnjoj instanci, ovaj sistem razjašnjava odgovornosti učitelja i učenika i postavlja model odnosa između njih.

 

(manja skraćivanja i podnaslovi su redakcijski)

Ovaj esej u originalu pojavio se u aikido žurnalu Birankai/USAF-Zapadnog regiona br. 6, 1989.

Prevela: Katarina Obradović