Sećanje na Drugog Došua

Sećanje Kazuo Čibe senseija na drugog došua Kišomaru Uešibu objavljeno je 1999. godine u letnjem izdanju Sanshoa.

 

Kad sam počinjao da pišem o uspomenama na drugog Došua shvatio sam da ne postoji nijedan jedini incident među mnogim sećanjima koja imam o njemu koji bi se mogao smatrati dramatičnim. Uzgred, ovo me je nateralo da sagledam njegovu ličnost u novom svetlu, pomoglo mi je i da shvatim značajne razlike u odnosu koji sam imao sa njim u poređenju sa njegovim ocem osnivačem. Kako bih ukratko opisao te razlike: Drugi Došu predstavlja moć Meseca dok osnivač predstavlja Sunce.

Miran temperament Drugog Došua zajedno sa postojanjem snažne samokontrole i velika inteligencija učinili su ga čovekom koji je bio majstor skromnosti, pravi gospodin. Iako je bio čovek sa dubokim ponosom, uvek je bio skroman i pažljivo je birao reči kada bi govorio. Nikada ga nisam video da je nekoga uvredio. Bio je visoko disciplinovan u svojim fizičkim aktivnostima ček i u uobičajenim aktivnostima poput sedenja, hodanja, razgovora, pijenja čaja, itd. U tim svakodnevnim aktivnostima kao i u aikidou stvarao je ambijent visoko kultivisanog plemstva koje me je često podsećao na prefinjenu dvorsku kulturu.

Nepotrebno je reći da se njegov aikido nije mogao uporediti ni sa čijim koga sam ikada poznavao. Bio je to potpun fizički izraz njegove filozofije aikidoa; nije postojao ni najmanji jaz između onoga u šta je verovao da je aikido i načina na koji ga je vežbao. Kada bih uporedio karakeristike aikidoa Drugog Došua i Osnivačev aikido, rekao bih da je Osnivačev aikido u potpunosti bio izraz borilačke moći kao dela žive sile koja je bila povezana sa evolucijom univerzuma. S tim u vezi, Osnivač je pokušao da prenese poruku proisteklu iz dijaloga koji je vodio sa bogovima u svojoj svakodnevnoj verskoj praksi. Nasuprot tome Drugi Došu je izrazio svoje filozofsko uverenje u harmoniju prirode, pa je stoga "ići svojim tokom" bio dominantan deo njegovog aikidoa. Možda nije bio toliko borilački kao kod njegovog oca, ali je njegov napor i bio u tome da naglasi da aikido nadilazi borilačko.

Kao što znamo, Drugi Došu je napisao mnogo knjiga o aikidou, a dosta ih je prevedeno na engleski. Ne mogu da sudim o kvalitetu engleskog prevoda, ali je dobro pisao na japanskom i dokazao je da je majstor stila. Njegovi spisi pokazuju da je imao veliko znanje o kineskim i japanskim klasicima, zajedno sa savremenim obrazovanjem. Smatra se da je takava mešavina nešto što čini kulturnog čoveka u Japanu.

Među mnogim knjigama koje je napisao, njegova prva, objavljena 1958, meni je najprivlačnija. Ona je odgovorna za sudbonosni izbor aikidoa za moj životni put. Osim toga, ta knjiga izražava njegovu strast i nepokolebljivu veru na putu aikija, osećaj odgovornosti koji je nasledio od svog oca i pokazuje njegovu odlučnost da prenese aiki u društvo u vreme kada se japanski narod još nije potpuno oporavio od poraza u drugom svetskom ratu, posebno u pogledu njihovog nacionalnog uverenja.

Poricanje nerazdvojne vrednosti nacionalne kulture, istorije i tradicije bila je dominantna struja nakon predaje Japana 1945. To nije bilo samo posledica gubitka samopouzdanja Japanaca zbog gubitka rata već je proizilazilo i iz politike koju je zastupao Glavni štab okupatorske vojske. Iako je materijalno i ekonomski Japan počeo da jača i povećeva svoju snagu izazvanu industrijskim bumom podstaknutim Korejskim ratom koji je izbio 1950, Japan se i dalje psihološki borio da definiše svoj identitet.

Verujem da je kroz svoju prvu knjigu Drugi Došu dospeo u srca mnogih pojedinaca i dao Japancima model za vaskrsnuće njihovog nacionalnog ponosa. Knjiga prikazuje prelazak aikija, oživljenog iz japanske tradicije u novi oblik života i time daje primer prihvatanja tradicije kao izvora evolucije u savremenom društvu. Nakon smrti Drugog Došua stariji učitelji u Hombu dođou izjavili su da je Osnivač otvorio put Ne – puta, a da je drugi Došu popločao taj put svima nama. Nisam siguran da se u potpunosti slažem sa ovim, ali ipak nema sumnje da je Drugi Došu posvetio ceo svoj život da put aikia učini dostupnim običnim ljudima, umesto da ograniči pristup samo eliti što je i bila tradicija pre kraja Drugog svetskog rata. Aikido kakav ga danas znamo, rezultat je životnog dela Drugog Došua, osećaja odgovornost i duboke posvećenosti da aikido postane vlasništvo čitavog čovečanstva. Što više razmišljam o tome, sve više cenim posao koji je izabrao da obavlja i cenim njegova postignuća.

Moj prvi susret sa njim lično dogodio se 3. februara 1958. kada sam ga sreo u predvorju njegove kuće u Šinjukuu u Tokiju. Nakon što sam pročitao njegovu prvu knjigu, koju sam slučajno pronašao u knjižari u centru Tokija, bio sam odlučan da postanem Uchideshi osnivača. Spakovao sam svoje stvari, uključujući i futon za spavanje u ogroman paket i poslao na njegovu adresu stanovanja (Hombu Dojo i njegova rezidencija bili su u istoj zgradi) pre mog dolaska na razgovor. Učinio sam to namerno da pokažem svoju čvrstu odlučnost da postignem svoj cilj i da postanem Učideši. Nisam mu pisao jer sam znao da će pismo biti ili odbijeno ili ignorisano.

Drugi Došu je stajao u centru gornjeg ulaznog hodnika kada sam pozvonio gledajući me dole. U donjem delu ulaznog hodnika video sam svoj paket kako stoji i zauzima puno prostora. "Je li ovo tvoje?" pitao me je. Priznao sam da jeste i naveo razlog zašto sam došao rečima koje sam pre nego što sam stigao već pripremio i bio uvežbao. Govorio sam kratko i jasno pokazujući time svoju nepokolebljivu nameru. Mirno me je saslušao i bio hladan kao led bez ikakvih emocija. "Ne uzimamo više nikakve Učidešhije kao nekada. Pa, uzmi svoj paket i idi.", rekao mi je.

Bio je vitak, srednjeg rasta sa gustom crnom kosom i nosio je okrugle naočare. Nisam mogao da vidim nikakav izraz na njegovom licu osim u njegovim očima koje su otkriva moć beskompromisne odlučnosti. Ipak, dobro sam znao šta mogu da očekujem pa sam počeo sa drugom fazom moje taktike koju sam pripremio u svrhu postizanja svog cilja. Uzeo sam svoj paket iz ulaznog hodnika, izašao napolje i seo, odlučan da sedim bez pomeranja dok me ne prime. Mogli bi pomisliti da je, uprkos onome što sam rakao na početku ovog članka moj prvi susret sa Drugim Došuom bio ipak dramatičan. Što se mene tiče, nije bio! Sve se odvijalo onako kako sam i očekivao, baš kao i neki scenario za predstavu koju je neko uvežbavao iznova i iznova, a ceo susret nije ni trajao više od 5 minuta.

Mora da je tada on imao trideset osam godina. Nije prošlo dugo nakon što je uspeo da ubedi svog oca da otvori vrata javnosti izvođenjem prve javne demonstracije 1956. godine. Kada se setim svojih sedam godina života kao Učidešija pre nego što sam poslat u Britaniju 1965. pretpostavljam da je njegov strateški cilj tada i da prenese poruku aikidoa kao nove borilačke veštine za novo doba. Čvrsto je postavio svoj strateški cilj, i taktički korak po korak, tačku po tačku, sa zapanjujućim strpljenjem i postojanošću radio dok ga nije postigao. Bio je izrazito drugačija osoba u odnosu na svog oca. Pošto se razlikovao i fizički i psihički od njega, a i zato što se vreme promenilo, nije mogao da se bavi borilačkom veštinom na način kao što se on bavio. Ipak na kraju krajeva, smatram ga istaknutim majstorom na sebi svojstven način.

Kao što sam ranije napomenuo, on predstavlja moć meseca a njegov otac moć sunca. Dok sunce simbolizuje dominantnu, uzdižuću ekspanzivnu silu poput vatre, mesec predstavlja hladan intelekt, introspekciju i sintezu, poput kvaliteta vode. Isti kvalitet vidim u mnogim snalažljivim vojnim stratezima koji su ostavili pečat u istoriji. Iako je moj prvi susret sa Drugim Došuom bio prilično hladan imam sećanja na njega sa toplinom u srcu. U svom dnevniku napisao sam 1. maja 1958 godine, nekoliko meseci nakon što sam primljen za učidešija sledeće:

"Vaka Sensei (mi smo ga zvali ovako, što znači mlađi majstor, za razliku od O-Senseija, što znači veliki ili stari Učitelj) i gospodin Seko (stari učenik O-Senseija koji je u to vreme bio član Upravnog odbora Hombu Dođoa) vratili su se u 23:30. Nakon što sam zatvorio prednju kapiju, počeo sam da im služim sake, kako su naredili. Delovalo je da su već bili popili jer su bili raspoloženiji i otvoreniji. Gospodin Seko me tada uhvatio za rame i rekao mi: "U današnje vreme nema mnogo dobrih mladića poput vas. Međutim, morate trpeti mnoge teškoće i biti disciplinovani dok trenirate u ovom dođou. Budite pozitivni, sve kroz šta prođete postaće podloga za vaš unutrašnji razvoj i rast dok ne postanete čovek od suštine."

To me je toliko zbunilo jer sam ga video samo nekoliko puta pre toga. Osim toga mirisao je na alkohol (u to vreme nisam mogao da pijem). Onda sam se još više iznenadio kada sam čuo šta mi je Waka Sensei rekao. Glasno me je pozvao imenom: "Čiba, slušaj, nemoj ukirati gospodinu K. na predstojećim demonstracijama u Kavasakiju. On je malo tvrd i ne želim da rizikuješ." (Ne znam kako je saznao da se spremam da ukiram gospodinu K. na njegov zahtev, na trećoj javnoj demonstraciji koja je zakazana u oktobru na krovu robne kuće.)

Kakve sam sreće imao kao budući učideši pod okriljem takve fine gospode kakvi su bili. Moram se još više truditi na svom treningu ne bi li zadobio njihovu naklonost.

Na mnogo načina ja sam tokom svoje karijere u aikidou bio buntovni učenik, ali Drugi Došu je uvek bio ljubazan i fin prema meni i imao sam osećaj da mi veruje na neki način.

Nakon što sam 1978. dao ostavku u Hombu Dođou zbog neslaganja oko opšte politike dođoa, uključujući i pitanja o inostranstvu, iznenada mi je on sam došao u posetu u selu u kome sam živeo. Divno sam se proveo sa njim dok sam mu prao leđa u prirodnom izvorskom kupatilu i za trpezom u japanskoj gostionici specijalizovanoj za prolećna kupanja. Vratio se za Tokio sledećeg jutra. Verujem da je došao da me poseti da se uveri da sam dobro.

Na kraju, u mnogim knjigama koje je napisao pronašao sam prelepe pasuse i odlomke o putu aikidoa. Možda i previše očekujem, ali nisam u potpunosti zadovoljan istorijskim prikazom aspekata same veštine. Na mestu Drugog Došua on je bio odgovoran za uspostavljanje autentične istorije veštine. Što se mene tiče to još uvek nije kompletno. Da bi se smatrala autentičnom istorijom, treba da nastoji da otkrije objektivnu istinu i da bude u stanju da se suprotstavi kritikama generacija koje dolaze. Iskreno se nadam da je Treći Došu svestan toga i da prihvata kao svoju odgovornost potrebu da dovrši ono što je ostalo nedovršeno.

Pisanje istorije borilačke veštine zahteva ljudski kvalitet više nego kvalitet pisanja ili kvalitet veštine majstora borenja, posebno kada se sam autor nalazi u središtu istorijskog razvoja veštine. To zahteva perspektivu i nepristrasno i objektivno oko, zajedno sa dubokim razumevanjem i velikim interesovanjem za ljudsku prirodu i njene dinamične susrete. Ovo očekujem da vidim u novoj eri Trećeg Došua, koji stoji u centru svega kao veliki majstor treće generacije.

Hvala Vam, Drugi Došu, na ljubaznosti prema meni i na poslu koji ste obavili kroz koji ste mnogim ljudima širom sveta dali priliku da obogate svoje živote, na prilici koju ste učinili dostupnom svima. Molimo Vas da se dobro odmorite.

 

Gašo (dlanom o dlan) T.K. Čiba, 5. aprila 1999.

 

 

 

^[1] fotografije su, osim prve, iz knjige "Aikido" Kišomaru Uešiba izdate 1974. godine. Na njima je Kišomaru Uešiba i Kazuo Čiba kao uke.

 

preneto sa: aikidoSphere

prevod sa engleskog: Katarina Obradović