In Memoriam Saito Sensei

aikido zajednica pretrpela je još jedan veliki gubitak smrću Morihiro Saito Shihana, koji je preminuo 13. maja 2002. On je bio dugogodišnji pratioc i jedan od najstarijih učenika osnivača Moriheja Uešibe i upravnik aikido Hrama smeštenog u Iwami, prefekturi Ibaraga, u Japanu. Njegov istaknuti uticaj može se, direktno ili indirektno, osetiti u svakom delu zemaljske kugle.

Kao što je često imao običaj svoju veštinu da zove "Tradicionalnim aikidoom", ona nedvosmisleno, u svojoj srži, kao i s aspekta istorijskih činjenica, nosi u sebi težinu O Senseijevih direktnih podučavanja.

Ja sam imao sreću da za života učim aikido od Saito Senseia, u vreme kada sam postao uchideshi u Iwaminom dojo-u kasnih 1950-tih, kao i ranih 1960-tih dok je on bio pozivan da jednu nedelju mesečno podučava u Hombu dođu.

Još mogu čuti zvuke njegovih koraka kada bi se primicao dođou iz svoje kuće u Iwami, koja nije bila udaljena više od 50 metara, rano u jutro, za jutarnji trening. Dok je karakteristični zvuk geta (drvenih cipela) odzvanjao kroz smrznutu borovu šumu, morao sam se svesno održavati budnim, razmišljajući: "Evo dolazi." Morao sam biti spreman, ne samo za trening na tatamiju, već i siguran da je sve uređeno tačno onako kako je trebalo biti. Ni najmanja stvar, ni najsitniji detalj, nikada nije smeo da bude previđen ili nesređen.

Saito Sensei vodio je ranojutarnje i večernje treninge u Iwami kad god nije bio u radnoj smeni (radio je za nacionalnu železničku kompaniju).

O Sensei je takođe povremeno vodio večernje treninge ili je dolazio da ih gleda. Seo bi pred kamizu, bez reči i pokreta, promatrajući orlovim pogledom Saito Senseia kako vodi trening. O Sensei je često naglašavao važnost katai-keikoa, što na japanskom doslovno znači "tvrdo", ali zapravo označava okorelo, snažno, punom silom, bez štednje energije, bez igranja.

Atmosfera na treningu i uopšte u Iwami nije bila samo drugačija od one na koju sam navikao u Hombu dođou, već potpuno suprotna od nje. Naravno, u početku sam bio zbunjen, pošto je Hombu trening mnogo naglašavao tok kia. Veliki deo onih koji su trenirali u Iwama dođou sastojao se od lokalnih farmera - radnika koji su po čitav dan provodili naporno radeći u polju. Imali su čvrste kosti i veliku fizičku snagu, kombinovanu sa posebnim lokalnim karakterom poznatim kao "Mito Kishitsu", vrstom muževnosti bliskoj pojmu junaštva. Sve u svemu, bila je to potpuno suprotna kultura onoj u Hombu dođou u Tokiju. Pošto je bio prestonica Japana, članovi Hombu dođoa bili su uglavnom iz klase belih okovratnika; intelektualci, poslovni ljudi, političari i univerzitetski studenti.

Bilo koji član Hombu dođoa koji bi došao da poseti Iwamu verojatno je od gradskog života delovao bledo i slabašno članovima Iwama dođoa. Oni su se tako prema nama i odnosili, izazivajući nas svojom snagom i čvrstinom. Bilo je to pitanje preživljavanja za pripadnike Hombu dođoa, uključujući i Hombu učidešija poput mene, a Saito Sensei nalazio se na vrhu te planine, po kojoj smo se mi ostali morali uspinjati svim raspoloživim snagama.

Prirodno, Iwama nije bila popularno mesto među Hombu učidešijima, ne samo zbog izazova s kojima su bili suočavani, već i zbog intenzivnih dnevnih dužnosti i obaveza koje su imali. One su se sastojale od rada na polju i farmi, sređivanja dođoa i hrama, i najteže od svega, brige za stari par, O Senseija i njegovu ženu. Većini gradskih momaka to je bilo nepodnošljivo, pošto su bili naviknuti na dinamiku i luksuz gradskog života.

O Sensei je takođe povremeno podučavao i tokom dana, u šumi izvan dođoa. Taj trening je bio najsuroviji yokogi-uchi rad, s partnerom ili bez njega. Tradicionalno, ta je vrsta treninga dobro poznata Jigen Školi u Kagoshimi, u južnom Japanu, u kojoj vežbač konstantno udara svežnjeve sveže izrezanih grana poređanih na poprečnim drvenim postoljima. Kada sam prvi put učestvovao u tom treningu, odrao sam kožu ruku i prokrvario za 10 minuta.

Činilo se kako je Saito Sensei uvek bio svestan O Senseijevog prisustva, bez obzira je li on bio fizički prisutan u Iwami ili ne. Saito Sensei nije pravio nikakvu razliku u svom podučavanju i uvijek se držao osnova katai-keikoa.

Duboko mi je ostala u sećanju jedna demonstracija koju je održao zajedno s drugim iskusnim Šihanima pred O Senseiem, za vreme proslave Nove Godine u Hombu Dođou.

Dobro je shvatao opasnost izvođenja nečeg drugog pred O Senseiem, pa je prošao samo tehnike od katadori ikkyo-a do katadori yonkyo-a, kao i obično na svojim treninzima.

Potpuno sam svestan velikog doprinosa i usluga koje je Saito Sensei pružio aikido svetu. Lično znam kako je bio ne samo jedan od najvećih aikido učitelja već i čovek koji je služio O Senseia i njegovu ženu u njihovim kasnim godinama. To je očito proizlazilo iz dubokog poštovanja i odanosti koje je osećao prema svom učitelju.

Često se pitam da li bih ja imao jednaku snagu volje da se posvetim se toliko rada i samoodricanja oko kojih bi možda oklevali čak i članovi porodice.

Kao što svako zna ko je poznavao karakter O Senseia i njegove žene, to nije bio lak zadatak. Njihov sistem vrednosti bio je daleko od onog današnjeg, modernog, Japanca. Kada se prisetim toga, mogu samo da pretpostavim kako je tu bilo nečeg višeg od samog poštovanja i odanosti koje je Saito Sensei osećao prema svom učitelju. Mišljenja sam kako se tu radilo o urođenoj osećajnosti i lepoti, s kojom je sazreo, pohranio je u svoje srce i umro s njom. Vidim to kao klasični primer lepote koja utelovljuje srž ratništva.

Kako dolazi do smene generacija, postoji tendencija u službenoj aikido istoriji, na način na koji je tumači službeno rukovodstvo, da se zaboravi ili ignoriše ovaj posebni deo života Saito Senseia. Taj deo istorije aikidoa – njegova vrlina, kao i sva odricanja i žrtve njegove porodice – zaslužuju da budu s poštovanjem i zahvalnošću priznati i zapamćeni od strane generacija koje dolaze. Pisanje poruke nalik ovoj, moja je odgovornost kao nekoga ko je vlastitim očima svedočio tom delu istorije.

Ovu elegiju želim ponuditi u čast Saito Senseiu. Molim se svojim najdubljim zavetom za njegov večni spokoj.

Gassho
Dlanom o dlan,

T.K. Chiba
San Diego, Calif.
16. maja 2002.

Ovaj esej originalno je objavljen u Biranu, aikido Journalu Birankai/USAF-Western Region.