Razmišljanja o Budou

Napomena urednika aikidoSphere: Zahvaljujem se Davidu Birtu za dopuštenje da se reprodukuje ovaj članak.
Ovaj dijalog je objavljen uz dozvolu Senseija Chibe i ima formu razgovora između njega i urednika aikido Žurnala (aikido Journal) Stenlija Pranina (Stanley Pranin).

Pročitao sam stavove iznesene u ovom razgovoru i u drugim esejima koja je napisao Chiba (Čiba) sensei i ovde ću razmotriti njegova izuzetno vredna shvatanja. Konkretno, smatram da čitalac treba da obrati posebno pažnju na senseijevu analogiju između aikidoa i drveta.

 

Prvi deo

Chiba Sensei: Pa, ja sam po malo bio ljubitelj budoa, posebno džudoa. Jednog dana dogodilo mi se da sam se našao u situaciji u kojoj sam bio primoran da se borim protiv jednog starijeg (sempaia) koji je bio Nidan (2.dan). On je bio jedan fin čovek od koga sam po malo učio džudo kada sam pristupio dođou i koji je bio u korektnom odnosu samnom i van dođoa. Bio je omanjeg tela, ali je njegov džudo bio izuzetan i mogao je da baci većeg protivnika bez upotrebe snage. Koristio je dosta taiotoshi (jedno od 40 originalnih bacanja u džudou, p.p.) i yokusutemi (požrtvovane tehnike) i ta bacanja su mu bila takva da ih više danas ne možete videti. Takođe, on je bio i veoma brz.

On me je pobeđivao sve vreme, ali onda iz nekog razloga sam ja pobedio na „utakmici“ tokom kachinuke shiai-a ( meč u kome se džudoka bori dok nije pobeđen, a onda biva zamenjen onim koji ga je pobedio). Bio je besan i rekao mi je: „ne mogu te pobediti više u džudou ali još uvek imam kendo“ (bio je takođe Nidan, 2.dan, i u kendou).

Onda jedne noći, on se pojavio kod mene i rekao mi da izađem pošto ćemo imati kendo borbu. U to vreme ja sam vežbao džudo i karate ali ne i kendo. Mislio sam da će mi nešto verovatno poći za rukom tako da smo zajedno pošli i naišli na jedan prazan prostor koji je bio pogodno mesto. Moj sempai mi je dozvolio da koristim drveni boken dok je on koristio samo bambusov shinai . Bio je toliko brz da nisam uspevao ni da ga dodirnem dok je njegov šinai udarao u moje telo iznova i iznova. Završio sam tako što sam bio sav isprebijan.

To iskustvo je za mene bilo jedno od prvih osvešćenja o budou. Razočaran, prestao sam da odlazim u džudo dođo i počeo sam da razmišljam o raznim stvarima. Palo mi je napamet da čak i da sam vežbao džudo najvrednije moguće, i etablirao sebe kao visoko pozicioniranog džudoku i imao poverenja u moje džudo sposobnosti i dalje su postojale šanse da me Shodan kendoka pobedi u kendo meču. Po istom principu, kada bi neki kendo učitelj obukao džudo opremu i došao u moj dođo ja bih ga verovatno pobedio bez obzira koliko je on bio poštovan u kendo svetu.

Nakon razmišljnja o tome neko vreme zaključio sam da nešto nedostaje, da sam verovatno napravio neku grešku i da istinski budo mora biti nešto drugo. Budo vežbač, mislio sam, mora biti sposoban da reaguje u svim okolnostima bilo da koristi mač protiv mača ili već nešto drugo.

Tako jednostavna pitanja su me navela da počnem da razmišljam o prirodi istinskog budoa. Kako nisam imao nikakvu ideju kako ću naći budo koji sam tražio, prestao sam da vežbam bilo kakvu vrstu borilačkih veština oko 6 meseci. Znao sam da mi je potrebno da nađem učitelja koji će mi pružiti odgovarajuće vođstvo.

Onda, jednog dana u knjižari, kupio sam neku knjigu o aikidou. U knjizi je postojala mala fotografija O Senseija. Kada sam je video odmah sam znao da sam pronašao svog učitelja. Nisam znao ništa o tadašnjim tehnikama aikidoa ali mi se to nije činilo važnim, samo sam mislio: „To je to! On izgleda kao čovek koji me može razumeti“. Ubrzo sam našao i način da dođem do mesta gde je Uešiba sensei trebao da bude (bilo je to hrabro pošto nisam imao preporuku) i želeo sam, bez obzira na sve, da postanem uchideshi (učideši, učenik koji živi u dođou p.p.) što je brže moguće. Tako sam došao na aikido.

Koliko godina ste imali tada?

^[1] Tek što sam diplomirao u srednjoj školi, mora da sam imao 18. U to vreme O sensei je živeo u Iwami i obično nije bio u Hombu dođou,

Ja sam bio spreman da sedim ispred dođoa sve dok mi ne bude dopušteno da postanem uchi-deshi. Tako sam i uradio iščekujući da neko porazgovara samnom. Bila je sredina februara 1958. i bilo je hladno. Činilo mi se da su ljudi u Hombu dođou mislili da sam neki ludak. Tri dana kasnije O sensei je stigao iz Iwame. Waka sensei (bivši Doshu Kišomaru Uešiba) ga je očigledno obavestio da je tu neko nepoznat ko „visi ispred vrata“ i pitao šta treba da učine povodom toga. O sensei je rekao: “Dovedite ga“, i tako sam uspeo da ga upoznam. Seo sam u hol ispred O senseijeve prostorije i formalno se naklonio. Kada sam podigao glavu i pogledao ga pomislio sam u sebi: „Sve će biti u redu“. O sensei je tada rekao: “Budo trening je izuzetno zahtevan. da li misliš da to možeš da izdržiš?“ Odvorio sam da sam siguran da mogu našta je O sensei rekao: „U redu onda“. Bio je to jednostavan susret.

Onda ste proveli sedam godina trenirajući kao uchideshi u Hombu dođou?

Da, nije bilo ni jednog dana tokog celog tog perioda koji sam smatrao „zabavnim“ – ne u to vreme, u svakom slučaju! Sada kada se osvrnem na taj period i to iskustvo razmišljam o njemu prilično raznežen, ali u to vreme to je bio težak rad (smeh). Naravno, radilo se o nečemu što sam sam izabrao da bih ostvario cilj, a ne nešto na što sam bio prinuđen da trpim i u tom smislu to je zapravo bilo nešto luksuzno uprkos svim teškoćama.

Mora da imate neke interesantne anegdote kao uchudeshi...

O sensei je još uvek bio dobrog zdravlja kada sam pristupio dođou. Preko sedam godina sam bio tamo i video sam kako se njegove tehnike rapidno menjaju. Nakon jedne godine stekao sam dovoljno znanja da bih mu bio uke. Trening sa O senseijem je bio zaista grub! Redovno sam imao izguljene laktove kad smo vežbali iriminage i rukavi mog kimona su bili redovno krvavi. O senseijeve tehnike su bile tako brze, jedva sam uspevao da ga ispratim i da padnem. Gore od toga bilo je kada ste ukirali a on bi vas bacao veoma snažno, i morali ste odmah da se dižete na noge i da ne skidate pogled sa njega. Mogli ste da osetite energiju u podnožju vrata kada bi vas bacao dva metra preko tatamija. Njegov mač je bio izuzetno brz.

Kako bi ste opisali O senseijevu energiju?

Osećaj je bio kao da vas neko pritiska nevidljivom silom. O sensei je imao običaj da nam kaže da ga napadnemo bokenom u bilo koje vreme. Kad god bi zastao i okrenuo se da nam se obrati to je izgledalo kao dobra prilika da se to i učini, pošto nije gledao u našem pravcu ali čak ni tada niko nije ni pokušavao da ga udari. On jednostavno nije dozvoljavao prolaz. Nije nas posmatrao očima ali smo ga svi mi osećali dok nas je držao svojim kijem. Usled toga sam se ozbiljno preznojavao tako da sam jedva držao boken.

Ipak, kao njegovi „protivnici“, istrajavali bi na tome da postepeno pokušamo da zatvorimo distancu. Tada bi nam se na trenutak O sensei otvorio ne bi li nam pomogao da osnažimo opažanje. U tim situacijama nije koristio ljude koji nisu bili u stanju da opaze takve prilike.

O sensei bi u trenutku popustio intenzitet svog kokyua i snage, mi bismo požurili sa napadom, ali on bi već bio otišao. Iz tog razloga je izgledalo kao da je unapred sve dogovoreno. Zapravo, O sensei se već kretao u vreme kada smo otpočinjali naš napad. Bili smo ili suviše spori ili nismo bili u stanju da ga vidimo. Smatrao sam takve stvari veoma zanimljivim. O sensei je govorio da budo treba da izgleda tako vešto kao da je sve u napred dogovoreno.
Rekao je da svoj pokret počinjete u momentu kada je napad već krenuo. Prava stvar je kada to izgleda posmatraču sa strane kao da je u napred dogovoreno.

Da li je O sensei drugačije učio učenike na glavnim treninzima od uchideshija? ^[2]

Sadržaj treninga je bio potpuno isti ali uchideshijima je posebno naglašeno da ne treniraju na isti način kao obični učenici. Naš trening je bio mnogo intenzivniji i teži, ne mekan i lak. O sensei je bio veoma dosledan u vezi toga. Uchideshi su retko dobijali bilo kakvu vrstu posebnih tehničkih instrukcija. Umesto toga, najintenzivniji deo našeg treninga je bio i interakcija sa svakim aspektom senseijevog svakodnevnog života – služeći ga kao njegovi lični asistenti, prateći ga kada je putovao, pripremajući mu obroke i kupku, masirajući mu leđa, čitajući mu i slične stvari. Ljudi koji nisu bili uchideshi mogu imati poteškoća da shvate značaj ovog svakodnevnog kontakta.

Molim Vas da mi kažete nešto više o tome.

Mi smo bili pratnja O senseiju kada je putovao u mesta kao što su Osaka ili Vakajama (Wakayama p.p.), ekspedicije koje su obično trajale oko nedelju dana. Natovareni sa O senseijevim prtljagom kao i sa našim stvarima, sa bokenom i štapom privezanim preko naših leđa dozivali bi taksi za Tokio stanicu. Kada bi smo stigli, O sensei bi momentalno izašao iz taksija i nestao, ostavljajući nama da se pobrinemo oko kupovine karata i drugih detalja. Mi smo morali da jurimo za njim pošto bi on prošao pravo kroz prometnu stanicu, gomila ljudi bi se sklanjala pred njim kada bi prolazio.

Gde god su postojale stepenice mi bi se peli gurajući O Senseija otpozadi, a kada smo se kretli na niže spustili bi se jedan stepenik niže kako bi se on držao za naša ramena. Na kraju bi nekako uspeli da uđemo u voz. Ponekad, neki od uchideshija nije mogao da drži korak sa nama ali bi O sensei ionako već ušao prvi u voz ostavljajući ga u svakom slučaju. Svi su morali da učine sve što je bilo moguće kako bi održali korak sa njim i kako bi se najzad ukrcali.

Većina mesta gde smo otsedali imala su u okviru ponude dve sobe i toalet. O sensei je spavao u daljoj sobi dok su se uchideshi gužvali u drugoj sobi. U njegovim godinama je obično 5 ili 6 puta u toku noći išao u toalet i morali smo da mu pomognemo. Uopšte nisam mogao da spavam prve dve, tri godine jer nikad niste znali kada će on ustati.

Kada bi ustao mi bi smo otvarali vrata i pomagali mu oko njegovog haorija (labava jakna nešto duža napred koja doseže negde između kuka i kolena), zatim bi ga ispratili do toaleta, otvorili vrata, palili svetlo. Nakon toga bi mu pomagali da opere ruke i vraćali ga nazad u krevet, a potom bi se vratili u našu sobu. Očigledno je da se ne možete naspavati kada se ovo dešava 5 ili 6 puta u toku noći. Svako od nas bi izgubio 3 ili 4 kg tokom takve nedelje i bili bi smo svi iscrpljeni kada bi se vratili kući.

Interesantna stvar je da sam posle oko četiri godine bio u stanju da mirno spavam. Nekako sam uspevao da u snu osetim da O sensei mora da ustane da ide u toalet. Probudio bi se, skočio iz kreveta, otvorio vrata i on bi bio tamo. Savršen tajming, znaš? Tako se razvija jedna vrsta komunikacija bez reči. U japanskom mi kažemo "ishin deshin" što znači nešto kao „komunikacija kada dvoje ljudi misle isto“.

To je vrsta treninga koji vam omogućuje da osetite nameru vašeg partnera na strunjačama. Kada vi i vaš partner držite mačeve, na primer, važna stvar nije ko je jači ili slabiji, već da shvatite nameru onog drugoga. Da bi mogli da se krećete u pravom trenutku morate da budete u stanju da vidite mogućnost za prolaz kada se za to ukaže prilika.

Ja ne znam da li je ova vrsta treninga bila namera O Senseija, ali u svakom slučaju to je uticalo na moju tehniku u smislu da sam postao sposoban da reagujem na kretanje kija mog partnera u trenutku njegovog kretanja pre nego što bi on i pomislio na to. Naravno, nisam to mogao da uradim u svako vreme... Voleo bih da mogu, onda bi stvarno bio stručnjak, zar ne? (smeh)

Šta mislite da je najvažnija stvar za one ljude koji tek počinju da vežbaju aikido?

Ljudi tragaju za različitim stvarima u aikidou tako da je teško generalizovati. Kada sam bio uchi-deshi bilo je mno manje ljudi koji su trenirali u Hombu dođou ali skoro svi oni su tražili takozvani „realni aikido“ (ne misli se naravno na ovdašnji istoimeni proizvod p.p.). Bilo je onih prilično ekcentričnih, neobičnih na različite načine, a među njima su bili oni koje možemo smatrati „budo fanaticima“. To je bila prilično čudna grupa.

U sadašnje vreme ima mnogo više različitosti. Neki ljudi vežbaju zbog zdravlja, druge zanimaju filozofski i duhovni aspekti i sve su to dobri razlozi za vežbanje.

Ono što je važno danas jeste da pokušate da razmišljate o aikidou kao drvetu, gde mora biti veoma jasno ko će preuzeti ulogu lišća i granja a ko će da preuzme ulogu korena i stabla, i dokle god postoje ljudi koji će preuzeti ulogu stabla i korena onda će drvo biti čvrsto i zdravo i moći će da se lista i grana. Tada nema razloga za brigu. Ljudi treba to da imaju u vidu i da ne insistiraju da aikido bude nešto što već nije - lišće je lišće, grane su grane i sve je to dobro samo po sebi. To su delovi drveta ali ostaje pitanje ko će preuzeti odgovornost za održavanje korena i stabla?

U principu, ja mislim da nema staroga i novoga budoa. Mi imamo reč „kobudo“, koji doslovno znači stari budo. Logično bi bilo da je suprotna reč „shinbudo“ ili novi budo, ali mi nemamo takvu reč u japanskom, zar ne? Savremeni trend za novi budo je da postane sportski orijentisan. Može biti u redu da se ti sportovi nazovu „novim formama budoa“, ali u kontekstu tradicionalnog načina razmišljanja sport se ne može okarakterisati kao budo.

Veoma je teško reći u kojoj meri i koje stvari treba razmatrati kao budo. Po mom mišljenju nema sumnje da je budo ono što čini koren aikidoa. Grane i lišće rastu iz tog korena. Svi ostali elemeti: aikido kao umeće življenja, sredstvo za posticanje zdravog života, kao gimnastika, fizičko estetska težnja, sve to potiče iz korena koji je budo. To je u redu, ali to nisu koreni. O sensei je uvek govorio da je „aikido budo“ i da je „budo izvor moći u aikidou“. Ako zaboravimo na to onda će aikido mutirati u nešto što možemo nazvati umećem života što je mnogo sličnije jogi. da li ćete o tome govoriti sa tehničkog aspekta?

U okviru mog ograničenog iskustva ono što me najviše zadivljuje u vezi aikidoa je njegova racionalna priroda i činjenica da postoji zajednički (koherentan) princip koji prožima sve aikido tehnike. Na primer, među principima koji postoje u aikidou nailazimo na princip „da je jedno – mnogo“. Tehnike praznih ruku sadrže potencijal da se u bilo kom trenutku transformišu u tehnike sa oružjem i obrnuto. Tehnike koje primenjujemo na jednom protivniku mogu se primeniti isto tako efikasno i na više protivnika. Linije kretanja mogu evoluirati od praznih ruku ka oružju i nazad, od jednog protivnika na više, i sve to na kontinuiran povezan organski način. U tom smislu aikido je veoma sličan živom organizmu.

Naredni element prestavlja jedan od suštinskih kvaliteta aikidoa kao budoa. Taj kvalitet leži u srcu aikidoa. Međutim, taj suštinski kvalitet se ne manifestuje tako jasno u pojedinačnim tehnikama koliko prožima celu veštinu i latentno (skriveno p.p.) i postoji kao potencijal. On omogućava pristup etici koju nalazimo u modernoj duhovnosti, drugim rečima to je „shinmu fusatsu“ što prestavlja najveći ideal japanskog budoa, a to je, najzad - „ne ubiti“.

Suština aikidoa kao budoa nije nikako blizu površine i oni koji su napredovali treba da budu u stanju da to prepoznaju. Aikido koji sagledavamo na površini, drugim rečima, ono što je veliki deo aikidoa danas, ne može se reći da nužno predstavlja “budo“ u tradicionalnom značenju te reči. Srećom, u aikidou postoji potencijal za ozbiljno učenje za sve one koji bi da kopaju duboko ne bi li otkrili njegovu suštinu kroz dug proces traganja tog smisla, smisla koji je na kraju i samo njihov lični.

Mislim da je jedan od najdubljih i najznačajnijih kvaliteta u okviru aikidoa taj što odražava istovremeno oba pojavna oblika, onaj što je na površini zajedno sa potencijaliom da se otkrije suština koncepta „bu“. U tom smislu, njegova dubina je gotovo neograničena. Velika je greška misliti da sve što je na površini vidljivo, da to isključivo predstavlja realnost. Sa druge strane, isključivo traganje za tzv. „realnošću“ koja postoji iza forme može dovesti do gubitka iz vida univerzalnosti aikidoa kao puta (michi) i svi napori Doshua (Došu - vođa puta p.p.) bi onda bili uzaludni.

Došuov pristup aikidou uključuje napuštanje i prevazilaženje oblasti borilačkog (bu) i središte svega ovoga nalazimo u jasnom naglasku na univerzalnosti aikidoa kao doa (puta). Došu svoje kritičko i intraspektivno oko okreće na pojedine nehumane, neetičke i vulgarne aspekte svojstvene budou težeći uporno da oslobodi aikido od tih negativnih elemenata. Što sam stariji mislim da sve više uvažavam njegova osećanja u vezi tih stvari i gledam na njegove napore sa dubokim poštovanjem.

Takođe, veliki kružni i mekani pokreti, kao i ideje poput duhovnog sklada i jedinstva su važni, ali njihovo preterano naglašavanje rezultira jednostranom pristupu treningu i ne može se reći da otelotvoruje suštinu budoa. Te stvari takođe imaju sklonost da im nedostaje tehničke valjanosti, one su više nalik na lišće i grane i moraju se tumačiti kao simboli filozofije aikidoa. One ispunjavaju svoju ulogu u okviru dualističkog aspekta aikidoa, njegove spoljašnje manifestacije i fundamentalne realnosti. O Sensei je veoma jasno govorio da aspekt aikidoa koji je spoljašnja forma mora biti Budo. On je rekao:,,Izvor aikidoa je budo. Prvo morate steći majstorstvo u budou, ali aikido prevazilazi budo.“ Rekao je takođe:,,Od sada ljudima ne treba Budo kakav je nekada bio.“

On je vrlo jasno rekao te stvari.

Na taj način O sensei je otvorio put za vežbanje mnogim kategorijama ljudi koji bi u prošlosti iz bilo kog razloga bili isključeni iz sveta tradicionalnog budoa kao nemoćni - ljudi manje fizičke snage kao što su stariji, žene ili deca. Nije želeo takmičenje i na taj način je stvorio nešto što se prilagođava mogućnostima i osobinama svakog pojedinca, izvlačeći iz svakog od njih njihov skriveni potencijal, omogućivši im da nađu svoju meru i ispune svoju misiju u životu.

Svet u kome ljudi žive zajedno skladno biće stvoren onda kada svi u njemu budu ispunjavali svoje individualne potencijale na taj način. To je moje shvatanje O Senseijevih razmišljanja.

To je epohalan način razmišljanja u Budou, zar ne?

Da, ali sa druge strane, ja se najviše plašim toga da kada ti ljudi koji su dugo bili isključeni iz tradicionalnog budoa pronađu svoj put u aikidou počnu da misle da je samo njihov put u njemu ispravan. Strogost koja je centralni deo budoa ne može biti odbačena kao da nije deo aikidoa. Postoje ljudi koji misle na taj način, ali mislim da su oni uključeni u nesporazum u kome su lišće i grane zbunjeni izvorom korena. To može biti veoma štetno za aikido ako lišće i grane postanu centar. Ako se to desi, biće to veliki korak u pogrešnom smeru za aikido.

Naravno, morate imati u vidu da ako lišće i grane uvenu onda će i koren. Moramo misliti o aikidou kao o kompletnom živom organizmu, uzimajući u obzir ukupnu harmoniju i razvoj njegovih brojnih aspekata.

Mislim da činjenice o tome zašto i kako je O sensei stvorio aikido treba da komuniciraju sa našim sopstvenim traženjem vlastitog umeća. Da nastavimo sa metaforom drveta, kroz plodove drveta koje je ponudio O sensei preko lišća, granja, stabla pa sve do korenja. Moramo ići ka tom izvoru, u suprotnom ne možemo otkriti put O Senseija koji ga je doveo do njegovih zaključaka. Da bi aikido bio zaista naš, mislim da sebe treba da bacimo u ona iskušenja koja je O Sensei iskusio, istovremeno na tehnička i na ona druga unutrašnja iskušenja, uprkos teškoćama zbog toga što mi nemamo njegov stepen sposobnosti i talenta.

Mislim da ono što bi smo mogli da nazovemo ,,zaokružen“ ili ,,završen“ budo zapravo i ne postoji. (isto se može reći i za religiju, filozofiju ili bilo koju ljudsku tvorevinu).

Moj zaokruženi budo je drugim rečima kompletiranje mene kao individue na jednom ličnom nivou koliko je god to moguće.

O Sensei je zaokružio sopstveni budo ali to nije moj budo!

Slično tome, ja ne mogu samo jednostavno preneti moj budo svojim učenicima. Najviše što mogu preneti je da ih pozovem da iskoriste moje iskustvo kao vodilju ne bi li zaokružili sopstveni budo. U tom smislu budo je prilično individualna težnja svakog pojedinca koji je uključen, jer vi ne možete naučiti ono što je vaš učitelj dostigao. Različiti aspekti budoa jednostavno se neće pojaviti u potpuno istom obliku kao što su se pojavili kod vašeg učitelja.

To ne znači naravno da ne postoji potreba da se uspostave osnovni standardi metodologija koje bi sadržale teorije, doktrine, načine obuke itd.

 

^[1] fotografija: O sensei, Chiba i Kobayashi sensei

^[2] fotografija: O sensei u svojoj 75, snimak je iz Uešibinog dođoa

 

preneto sa: aikidoSphere

prevod sa engleskog: Katarina Obradović