Otkrivanje tela

Svako ko misli da će ulaganje više vremena i sati u vežbanje nužno rezultirati većim dostignućem u aikidou, razmišlja kao dete. U suštini, takav materijalistički stav ne vodi nikuda osim u problem. Bez obzira na to koliko smo sati i sati vežbanja akumulirali ne možemo izbeći činjenicu da smo svaki dan sve bliži kraju života.

Mnogi učenici misle da će kroz vežbanje svoje telo učiniti sposobnijim da bolje reaguju, i da će moći kontrolisati svoje telo na taj način što će biti sposobni da ga pomere kuda god budu želeli. Ne poričem da je takva telesnost veoma važan deo učenja. Ipak, to je samo jedan deo učenja, deo koji stoji naspram mnogo većeg dela u vežbanju koji predstavlja razvoj stava sa pogledom usmernim na samopreispitivanje. U mnogim aspektima, pozitivnim ili negativnim, naše telo je proizvod naše svesti i u cilju otkrivanja šta je ono, potrebno je u okviru svog vežbanja izvršiti preispitivanje. U tom slučaju nikako nije od pomoći dodavati još više informacija, detalja, pa i fizičke snage kad je i spolja i unutra već mnogo toga. Priznavanjem neuravnoteženosti, disharmoničnosti, nereda unutar nečijeg sistema koji postoji u telu, kao i između tela i svesti, jeste početna tačka razvoja i napretka. Ovaj razvojni proces možemo okarekterisati kao komunikaciju ili dijalog koji se dešava između nečijeg tela i njegove svesti. Kako se ta komunikacija razvija, svesnost postaje jasnija i otpočinje se sa spoznajom prirodne moći, potencijala i sposobnosti koji su do tada bili skriveni. Umesto dodavanja spoljašnjih elemenata i podređujući ga našim željama jednostavno treba sagledati ono što je već u nama. Ono što je još važnije od same svesti je da način individualnog sagledavanja počinje da se menja otkrivajući sopstveno istinsko telo koje je suprotno telu koje se menja.

Jedinstveni element koji čini aikido onim što on jeste je da je napredak u ovoj veštini proporcionalan otkrivanju te prirodne snage koja postoji unutar svakog od nas. To istinsko telo pomaže celom organizmu da funkcioniše kao celina. Onaj koji je na putu aikidoa postepeno sa uživanjem i u čudu otkriva istinskog sebe, skrivenog sebe, svoj neiscrpan potencijal koji leži neotkriven od strane mnogih koji su i napustili ovaj svet bez sasnanja o njegovom postojanju.

Autor sledećeg odlomka je Dogen Zeni, osnivač “Soto zen” škole i odlomak se oslanja se na temu o kojoj govorim u najdubljem mogućem smislu: “Budistička telesna praksa je mnogo složenija od mentalne prakse. Intelektualno razumevanje u procesu učenja mora prestavljati jedinstvo prakse uma i tela. To jedinstvo se naziva “Shinju-tsunin-tai”, to je istinsko telo čoveka. Radi se o opažanju svakodnevnog uma pojavnog sveta, sveta koji nas okružuje. Ako uskladimo vežbu prosvetljenja sa našim telom ceo spoljašnji svet biće sagledan ovakvim kakav jeste.”

Na kraju, otkriće našeg istinskog tela u svojoj vrednosti i lepoti nije za poređenje i nije predmet takmičarskog razlikovanja - ono postoji samo za sebe kao vrednost kod svake osobe. S toga je prirodno zaključiti da proučavanje umeća aikidoa mora biti netakmičarsko.

Nekoliko godina u nazad, imao sam sreće da prisustvujem predavanju na Smit koledžu u Hemširu, Masačusets od strane zen učitelja iz Vijetnama. Kada je usledilo postavljanje pitanja, jedna žena koja je stajala ga je pitala šta misli o sistemu meditacije koji praktikuju izvesni “Quikersi”. On je samo odgovorio: “Kako možete porediti lepotu trešnjinog cveta sa lepotom ruže?”

 

preneto sa: aikidoSphere

prevod sa engleskog: Katarina Obradović