Ri i đi
Kultura duha i tela u Japanu
Trevor Leget
Ri i đi su dobro poznati izrazi u budizmu i znače univerzalnu istinu, odnosno određeni događaj. U veštinama (do) imaju posebno značenje.1 Ri je nešto kao nadahnuto praćenje unutrašnjih pravaca univerzalnog toka; obuhvata uživljavanje u pravu prirodu materije nadohvat ruke, odnose u prostoru i vremenu i stanje duha u svim situacijama. Istinska unutrašnja strujanja u nekoj situaciji izraz su Budinstva, a najjasnije se prepoznaju kao lepota i moć. Postupati "muri" ili bez ria znači siliti rezultat i koristiti neprirodna i zato, u krajnjem, beskorisna i zamorna sredstva. Ućutkati sagovornika, iskoristiti prednosti bogatstva, prestiž ili fizičku snagu radi gušenja legitimnih interesa drugih, cepati drva popreko i prejako lupati po tastaturi pisaće mašine - to je muri. Kažu, muri je rad bez ljubavi i za materiju i za akciju. Raditi u skladu sa riem znači poistovećivati se sa samim radom.
Đi u veštinama znači određenu tehniku koju su razvili stručnjaci; to je, na izvestan način, ozvaničenje, i u krajnjem, oponašanje prvobitnog ria. To je zapis iz prošlosti o nadahnućima ria. Međutim, ako se zadrži na oponašanju, gubi se dodir sa riem; situacije se stalno menjaju, dakle tehnika bi trebalo stalno da se prilagođava u svetlu ria, ili nastaje muri. Štaviše, i ispravna tehnika, kada je pogrešno upotrebljena, može da bude muri.
Ri može da se ispolji u bilo kojoj situaciji; veštine (do) su nastale tako što se posebna pažnja pridavala tehničkoj situaciji kao polju na kojem se postaje svestan ria a zatim se izražava pomoću đia. Ako je unutrašnje stanje donekle jasno i mirno, svaka situacija je izraz ria; poenta čestog pribegavanja jednoj određenoj oblasti je lakše prepoznavanje manifestacije ria. Majstoru puta (do) i najmanja akcija potpuno otkriva ri; primabalerina hoda lepše nego učenik baleta i stručnjak je prepoznaje posle nekoliko koraka, dok običan čovek može to samo u igri.
Princip da svaka akcija potpuno otkriva majstorov ri zove se "ri -đi-mu-ge", koji opet ima posebno značenje kao odomaćena budistička fraza. Ona dočarava da ri ima potencijal beskrajnih akcija (đi).
Sličan princip je "đi -đi -mu-ge", koji znači da svaka pojedina tehnika veštine, kada je prikaže pravi majstor, otkriva i sve druge oku koje ume da vidi. Čak se smatra da jedan od puteva može da uputi i na druge puteve.
Primer: Mijamoto Musaši je bio jedan od najvećih umetnika u japankoj istoriji; neka od njegovih dela čuvaju se danas kao nacionalno blago. Bio je i neustrašivi borac; ubio je pedeset i trojicu u dvobojima i okršajima, ponekad i brojno znatno nadmoćnije protivnike. Musaši je bio pozvan na dvor velikaša da naslika jednu sliku. Počeo je da radi na očigled svih, ali ga je uhvatila nervoza, njega koji se bez trunke straha suočavao sa grupama naoružanih napadača. Pocepao je sliku i rekao da će je doneti sutradan. Otišao je kući veoma uznemiren, a onda je pogledao papir kao da se radi o naoružanom neprijatelju, dovodeći sebe u duševno stanje kao pred dvoboj. Slika je bila remek delo.
Ovaj primer govori da nešto od jednog puta postoji i u potpuno drugom putu. Mačevalac koji ne zna ri, makoliko bio tehnički znalac, sličan je trgovcu koji ne zna ri, bez obzira koliko bio pametan. Obojica mogu imati uspeha, ali mogu da podlegnu teškoćama u periodima krize. Nerazrešeni instinkt samoočuvanja sputavaće im slobodu.
Jedna pesma o putu kaže:
"Zavarava se ko ovo uči samo da bi se sačuvao.
Niko ne može da sačuva život zauvek."
Na neobavezni japanski način ri i đi se mogu objasniti kao "bezobličan" i "uobličen". Đi je određena tehnika sa formom i može da se vidi i nauči, ali ono što je neodređeno niti se vidi niti se uči.
Isto tako, pojedine tehnike koje se uče u veštinama nikada se sasvim ne uklapaju u okolnosti. Čak i džudo, u kojem ima mnogo raznih tehnika, povlači čoveka da se osloni na ono što je usavršio, čak i kada nije sasvim podesno. Ima mogućnosti da se situacija malo isforsira da bi se izveo neki omiljeni trik. To je kvalifikovani đi, ali se ne može reći da je ri. Jedna od prvih manifestacija ria jeste oslobađanje čoveka iz okova njegove posebne tehnike.
Neupućeni obično misle da napuštanje svesnog mišljenja znači da će naučene tehnike doći do izražaja kao neka vrsta refleksa, kao kod promene brzine u vožnji bez razmišljanja.
U stvari, događa se suprotno. Upravo svesnost drži energiju nerava i osećanja u ovim navikama. U stvari, vrlo je lako pobediti čoveka koji refleksno izvodi tehniku. Tehnikom čovek kontroliše svoje telo. Pokrene reflekse u sebi i čeka s hronometrom u ruci.
Zbog toga je stručnjaku mnogo lakše da pobedi nekog ko trenira godinu dana nego apsolutnog početnika. On zna šta će da uradi onaj koji je delimično obučen; postupiće tehnički ispravno, ali ne dovoljno dobro. Međutim, potpunog početnika treba posmatrati sve vreme jer se njegovi pokreti ne mogu predvideti. Naravno, vešina je beskrajno trapava, ali povremeno ima prilično uspešnih napada koji su teorijski nepravilni ali mogu da uspeju zbog neočekivanosti.
1 Japanski termin do lako se upotrebljava u različitim kontekstima. U ovom prevodu, u zavisnosti od konteksta, upotrebljavali smo kao ekvivalente sledeće termine: put, način, veština.
Kao mladi džudista, sa stepenom četvrtog dana, imao sam nadmetanje iz dva dela, kao eksperiment, protiv jednog čoveka koji je trenirao kendo i imao isti stepen. On skoro ništa nije znao o džudou, kao ni ja o kendou. Prvo je bila džudo borba. Početnici obično prilaze sitnim korakom, stisnutih zuba i kruto raširenih ruku; da ih savladaš dok trepneš.
Ovaj čovek je viknuo i bacio mi se pravo pred noge, kao torpedo, kao neka leteća žaba. Bio sam toliko iznenađen da nisam uspeo da se sklonim, iako sam stigao da se sagnem dok smo padali, tako da sam završio iznad njega i odmah ga sputao, delimično spasavši obraz.
Kada je došlo do borbe u kendou znao sam da je beskorisno da pokušavam da imitiram tehniku kendoa. Kada smo prišli jedan drugom, lagano sam tutnuo ruku da uhvatim vrh drške od mača i visoko skočio uspravne ruke, vitlajući bambusovim mačem, zamahujući prema njegovoj glavi. Vešti kendoista štiti glavu samo koliko je neophodno i on je to pokušao u odbrani od ovog neobičnog napada. Ali, bio sam inače mnogo viši od većine njegovih protivnika, a uz to sam i skočio, te sam uspeo mačem da ga dotaknem po temenu. Ne bi to bio poen po takmičarskim pravilima kendoa, ali ga je malo iznenadilo, kao i mene ranije. Složili smo se da smo obojica naučili nešto iz ovog eksperimenta
Iz knjige T. Leggeta: Zen and the Ways, London, 1970.
Tekst preuzet iz edicije KULTURE ISTOKA,
sveska: Kultura tela i borbene veštine.
Priredili: Dušan Pajin i Mirko Gaspari.
Dečje novine, Gornji Milanovac,1990.
Izbor iz tekstova: Tamara Drljević,
diplomirani japanolog