Čiba sensei - intervju

Sensei, ispričajte, molim Vas, kako ste počeli da učite aikido?

Bio sam veoma zainteresovan za borilačke veštine još od malih nogu i vrlo rano sam odlučio da ozbiljno treniram bar jednu od njih. Počeo sam sa džudom i trenirao četiri godine. Onda sam prešao na karate.

Verujem da ste trenirali u direkciji Šotokan organizacije: kakvi su tamo bili treninzi?

Zaista sam voleo te treninge, osećao se na njima snažan duh, bili su zaista dobri i puno sam ih voleo. Nakajama sensei je bio glavni instruktor, ali sam video i Učitelja Gićin Funakošija, u mnogim prilikama. Pridružio sam se Japanskoj karate asocijaciji godinu dana pre smrti Učitelja Funakošija. Sećam se da je održana velika ceremonija da bi se obeležio njegov odlazak.

Da li je bilo ko od sadašnjih šotokan majstora bio tada tamo?

Da: Nišijama sensei, Okazaki sensei, Kanazava sensei. Kanazava sensei je tada imao 1.kyu stepen, ili možda 1.dan, nisam siguran. Asano sensei je tada imao 3.kyu, a tu je bio i Kase sensei.

Je li vas nešto posebno okrenulo aikidou?

Pa... Kada sam imao 1.kyu (pojas ispod crnog pojasa) u džudou učestvovao sam na jednom takmičenju i desilo se da sam bio izvučen da se takmičim protiv momka iz mog dođoa koji je imao, mislim, 2.dan. Pobedio sam ga, i on je posle toga došao k meni rekavši: „Porazio si moj džudo, ali još uvek imam kendo.“ Izazvao me je. Izašli smo napolje. Meni je dao boken, a on je uzeo kendo shinai (mač za vežbanje od bambusa). Kada smo počeli, nisam mogao ni da ga dodirnem... ni jedan jedini put! Isprašio me je, da sam bio sav modar i plav. Posle toga sam se duboko zamislio o značenju Budoa. Želeo sam borilačku veštinu koja bi bila efikasna u svakoj situaciji, bilo da protivnik ima oružje ili ne. Tako sam konačno odlučio da postanem student Učitelja Uešibe – tvorca aikidoa. Otišao sam pravo u Hombu, ali nisam imao pismo preporuke, koje je tada bilo neophodno. Stigao sam u Hombu i zamolio za prijem kod O Senseija. Rečeno mi je da on nije tu i da treba da odem. Bio sam čvrsto odlučio da postanem student O Senseija pa sam rešio da čekam njegov povratak. Seo sam u baštu ispred dođoa i čekao. Krajem trećeg dana, kada se O Sensei vratio, rečeno mu je da je tu neki ludi dečak koji želi da ga vidi. O Sensei je rekao da me uvedu. Doveli su me do samog ulaza u njegovu sobu i rekli da čekam. Kada su se vrata otvorila, tamo je bio Učitelj Uešiba. Oči su nam se srele po prvi put – to je trenutak koji nikada neću zaboraviti! Nisam znao šta da radim, pa sam se samo naklonio što sam dublje mogao. O Sensei mi je rekao: „Borilačke veštine su vrlo teške, možeš li to da izdržiš?“ Rekao sam samo: „Da, sensei.“ Eto, tako me je Učitelj Uešiba prihvatio kao svog uchideshi-ja.

Da li ste odmah počeli sa aikido treningom?

Ne, nije mi bilo dozvoljeno da odmah treniram. Morao sam da čistim dođo i sve druge sobe u Hombou, ali i da perem, čistim, kupujem, obavljam administrativne poslove i vodim računa o Učiteljevoj porodici. Morao sam, takođe, da radim u polju. Konačno mi je dopušteno da, prvo, posmatram treninge i, onda, nakon izvesnog vremena, da treniram. U početku me niko nije podučavao, morao sam da učim sam. Na sreću, već sam znao da uradim ukemi, tako da sam ostao čitav. Odlučio sam da uložim sve svoje napore da budem dobar uchideshi O Senseiju i da naučim od njega sve što mogu. To je bilo najbolje vreme u mom životu! Sećam se da se prisustvo O Senseija uvek snažno osećalo... Vladala bi neka sasvim posebna atmosfera kada bi on bio u blizini. To je izbijalo iz njegovog fizičkog stava – način na koji je sedeo, hodao, način na koji se kretao bio je predivan... Ni jedan jedini put nisam video u njegovom stavu nikakvo otvaranje. Njegove su oči bile gotovo zlatne, ni nalik na uobičajeno crne oči Japanaca.

Kao uchideshiju, vreme Vam je sigurno bilo rigorozno organizovano?

U izvesnom smislu, to je bilo kao na bojnom polju. Ustajali smo svakog jutra vrlo rano da bismo trenirali i radili, a mnoge noći morao sam da provodim budan da bih sačekao Vaka (Waka) senseija (nadimak O Senseijevog sina, Kišomarua, drugog Došua) da se vrati iz kancelarije, s posla. To je bilo toliko naporno da sam mnogo puta bio na ivici nervnog sloma. Priviđale su mi se čudne stvari: svake noći posećivao me je duh. Nisam znao da li je to čovek ili žena. U to vreme nisam znao koliko sam bi oblizu nervnog sloma, ali sada, naravno, to vidim. Pre nego što bih zaspao, svake noći bi duh dolazio, bilo je zaista zastrašujuće. Mogao sam da osetim njegovo prisustvo. Onda odjednom kao da je postao celu tonu težak, seo bi na mene tako da nisam mogao da se pomerim. Na kraju sam našao rešenje za to. Nosio sam svoj bokken u krevet i čvrsto ga stegao čim bih osetio prisustvo duha... tada je bilo ok. Mislim da je to bila posledica iscrpljenosti.

Pre mnogo godina ispričali ste mi o svoj prvi susret sa Tamura senseijem. Možete li to da ponovite za čitaoce „Fighting Arts“?

Pa, bilo je to jednog dana posle časa, dok su neki učenici vežbali džudo randori na strunjačama. Stajao sam u hodniku i gledao, kad me je jedan od njih pozvao da se pridružim, što sam i uradio. Iznenadio sam se što su bili tako slabi, stalno sam obarao jednog čoveka koji je imao 3.dan i u džudou i u aikidou. Tad me je učitelj Tamura sensei pozvao da vežbam sa njim. Bum, Tamura sensei me je snažno udario u stomak. Puno sam naučio iz toga, to je bila dobra lekcija iz opreznosti, distance i stava. Verujem da je Tamura sensei bio jedan od najboljih učenika O Senseija. Puno sam naučio od njega u prošlosti.

Želite li da pričate o još nekome... Možda o Saito senseiju?

Da, on je bio veliki majstor. Svaki put kada je dolazio u SAD, zvao bih ga da podučava u mom dođou. Saito sensei je bio specijalni učenik O Senseija. Ostao je sa njim posle rata, da brine o njemu i imanju u Ivami. Video sam kakvu je odgovornost preuzeo, i to niko osim njega nije mogao tako dobro da radi. Zaista cenim rad SaitO Senseija.

A Došu, naslednik O Senseija?

Kišomaru Uešiba sensei je učitelj koji je direktno odgovoran za moj trening. O Sensei se već bio povukao u Ivamu i samo bi ponekad dolazio u Hombu dođo. Rast i razvoj aikidoa posle rata delo je Došuovog napornog rada. Njegov aikido je veoma lep.

A Koiči Tohei, Učitelj Ki udruženja?

Da, Tohei sensei je vrlo dobar. Mali je, ali veoma moćan. Gledao sam ga jednom kako se bori protiv jednog rvača.

Sumotori ili Zapadni stil?

Zapadni stil. Dva brata – Nemci, mislim da su bili iz Argentine – i bili su ogromni! Morali su da se sagnu da ne bi udarili glavom u dovratak kapije na ulazu u Hombu. To je bio jedini put da je O Sensei prihvatio izazov upućen Hombu dođou. Ti ljudi su putovali svetom sa ekipom snimatelja i izazivali različite majtore borilačkih veština. Bili su u Kodokanu (direkcija džudoa) ali džudisti nisu mogli da se nose sa njima. Onda su izazvali aikido Hombu dođo. Kada su stigli, ja sam ih dočekao i uveo. U dođou su bili O Sensei, Kišomaru sensei i Tohei sensei, koji je tada bio glavni instruktor aikido federacije. O Sensei je odlučio da prvo ide Tohei, jer je bio tako snažan. Rvač je čučnuo u niski stav, ispruživši ruke ispred sebe i samo kružio oko Tohei senseija, dugo. Tohei je bio vrlo opušten, samo je pratio njegovo kretanje i konačno ga saterao u ugao. U trenutku kada je rvač krenuo napred, Tohei sensei je skočio na njega, bacio ga na pod i odbio njegovu glavu. Zatim ga je prikovao za zemlju svojom tehnikom fiksacije bridom dlana, koja je, kao što ste možda čuli, veoma moćna. Čovek nije mogao da se pomeri, a njegov brat je odbio da i sam iskuša Toheija i tako se to završilo. Očigledno, u Kodokanu su ih džudisti savetovali da ne izazivaju aikido majstore. Zato je tako dugo kružio oko Toheija.

Sa takvim prijateljima, kome su potrebni neprijatelji! Kad već pričamo o izazovima, možete li mi ispričati o Vašem sukobu sa g. Vangom (Wang), majstorom Tai Či Čuana iz Kine?

Ko Vam je o tome pričao... Možda g. Kotije (Cottier)?

Možda je bolje da ne kažem...

(Smeh) U redu. Bio sam na velikoj demonstraciji borilačkih veština u Tokiju, ranih 60-tih, a Tai Či Čuan je demonstrirao g. Vang. On je bio sa Tajvana, i bio je ogroman. Kasnije je postao vrlo poznat u Japanu. Na kraju svoje demonstracije, postrojio je ispred sebe karatiste, i svaki od njih ga je udario u stomak. To nije imalo nikakvog efekta na njega. Ja nisam bio impresioniran. Ja bih uradio nešto drugo (sensei je demonstrirao udarac u prepone i u lice dok je ovo pričao). Bilo kako bilo, dva moja privatna učenika vežbala su i Tai Či kod g. Vanga i bili su njime impresionirani. Pozvali su me da idem s njima i upoznam ga. Konačno sam prihvatio i otišao da gledam čas. Moji studenti su nas upoznali i on me je ljubazno zamolio da pokažem malo aikidoa. Iako su njegove reči bile ljubazne, to je ipak bio izazov! Dakle, stali smo jedan naspram drugog i g. Vang je zauzeo neki položaj nalik na sumo, sa ispruženim rukama. Stajao sam i čekao otvaranje. To je potrajalo nekoliko minuta, dok on nije krenuo napred da me gurne. Presreo sam ga, uradio tai sabaki, zgrabio njegov zglob i izveo kote gaeshi... njegov zglob je jako krcnuo. Iako sam snažno uradio kote gaeshi i povredio ga, on nije pao. Učitelj Vang je zatim iščupao svoj zglob iz moje ruke i odmah me izazvao. Ovog puta me je udario obema rukama u stomak i bacio me prilično daleko preko sobe. Međutim, ni ja nisam pao. Tada su moji studenti stali između nas i tako se završilo.

Kako je došlo do toga da Vas pošalju u Englesku?

Godine 1964, kada su se Olimpijske igre održavale su se u Tokiju, poznati majstor džudoa, Kenširo Abe sensei (Kenshiro Abbe) došao je u Hombu da izrazi poštovanje O Senseiju. Zamolio je O Senseija da pošalje jednog mladog smelog instruktora u Englesku da širi aikido u okviru Britanskog džudo saveta. Trebalo je da idem u Njujork i pomažem Jamada (Yamada) senseiju, ali se O Sensei složio da me pošalje u Englesku.

Zašto ste prvo izabrali severoistočnu oblast?

Moj sponzor g. Logan bio je biznismen u Njukaslu, pa sam otišao u tu oblast. Međutim, tokom mog putovanja iz Japana, nešto se desilo sa Britanskim džudo savetom, pa nisu mogli da rade sa mnom. Tako je g. Logan morao da mi daje platu – bilo je to teško vreme. Na severoistoku sam promovisao moje prve danove u Britaniji: g. Peta Batlera (Pat Butler), g. Freda Dženkinsa (Fred Jenkins) i g. Rona Majersa (Ron Myers).

Da, sensei, sva trojica su mi bili učitelji dugi niz godina, naročito g. Ron Majers. Na Vašem putu iz Japana desio se incident?

Da, imali smo žurku na brodu kad smo prešli Ekvator, na kojoj su me zamolili da demonstriram aikido. Složio sam se, iako na palubi nije bilo nikoga sa iskustvom u aikidou ko bi mogao da mi bude partner.

Ili, ako je i bio, ćutao je!

(Smeh) Da, možda. Tako su zamolili jednog člana posade da mi asistira i napadne me nožem. U Hombu dođou, u vežbanju sa nožem, radili smo ubod tantom. Ali, taj momak se držao nisko i, krećući se oko mene, prebacivao nož iz jedne u drugu ruku. Ovo je bilo teško, jer kada napadne neću znati u kojoj će ruci biti nož. Kada me je napao, uradio sam gedan barai (niski blok) obema rukama i uspeo da odbijem njegov napad. Vrh njegovog noža je, u stvari, probio moj kaiš i samo mi dodirnuo meso. Uradio sam kontratehniku i slomio mu ruku.

Koja je tehnika bila u pitanju?

Katekatame (ude garami, prim. ured.), mislim.

Tehnike blokiranja kao što je gedan barai nisu uobičajene u aikidou. Uglavnom se brid šake koristi pri povlačenju...

Da, ali nije uvek moguće pomeriti se, pa mislim da je neophodno umeti napraviti jak blok, ukoliko je potrebno.

Sećate li se svog posledenjeg susreta sa O Senseijem, pre nego što ste krenuli u Englesku?

Moj brat i ja smo putovali taksijem u Hombu dođo pre nego što smo krenuli na brod. Puno smo kasnili zbog saobraćaja u Tokiju, pa sam zakasnio u Hombu. To je bilo vrlo loše, jer su uchideshi studenti morali uvek biti spremni da prime svog učitleja i sretnu se sa njim. Uglavnom, kada sam stigao, O Sensei me je čekao, rekavši da je vrlo srećan što sam došao da se oprostim. Moj učitelj mi je spremio čaj, rekao mi je da sam se dobro brinuo o njemu tokom godina i poželeo mi sreću. Rekao mi je, takođe, da ne treba da brinem za njega, jer će doživeti 126. godinu.

Da li se to O Sensei šalio sa vama?

Ne, bio je vrlo ozbiljan. Zadao mi je koan (Zen zagonetka), koji tek sada razumem.

Sensei, 1976. vratili ste se u Japan. U stvari, ja sam poslednji shodan koji ste da li pre odlaska.

Da, zato sam se i vratio! (Smeh)

Kakva je bila situacija u Hombu kada ste se vratili?

Standard aikidoa je bio, naravno, dobar, ali se suviše stvari u Japanu promenilo, a to mi se nije dopadalo. Dobio sam posao Međunarodnog sekretara Hombu dođoa i time nisam bio zadovoljan. Administrativni rad tokom celog dana, bez vremena za vežbanje, to nije bilo dobro za mene. Ja sam budoka, a ne pisar. Zato sam napustio Tokio i otišao da živim na selu. Bavio sam se zemljoradnjom i vežbao zazen (sedeća meditacija) neko vreme. Kasnije sam dobio poziv od aikido federacije SAD da se preselim u San Dijego.

Možete li mi reći nešto o vašem iaido treningu?

Veoma volim iaido (veština izvlačenja mača). Zaista volim da držim katanu (najduži od samurajskih mačeva) i imam afinitet za japanske mačeve. Trenirao sam Muso Shinden Ryu, koji osnovao sredinom XX veka Nakayama Hakudo sensei. O Sensei je imao vrlo dobar odnos sa Hakudom. Njegovi studenti su vežbali u Kobukanu.

Zato je Hombu dođo često nazivan...

Da, tako je. Razmena studenata je bila dobra. Zapravo, jedan stariji student Hakudo Senseija oženio se O Senseijevom kćerkom. On je jedno vreme bio prvak Japana u kendou.

Uvek sam u treniranju iaidoa dostizao visoki stepen svesti, gotovo zen u pokretu.

Da, zaista, dobro zapaženo. To je dobro za razvijanje zanshina. U svom dođou uvek kombinujem zazen sa iaijem. Oko 20 minuta meditacije u sedećem položaju i onda desetak minuta izvlačenja mača, a onda nazad na zazen.

Čuo sam da sada u Vašem dođou za vreme zazena u pozadini svira muzika... da li je to tačno?

Pa, ne uvek. Moj učitelj zena je to praktikovao sa Bahom ili Betovenom, dok bismo sedeli. Vrlo je prijatno. Možete ići zaista duboko u meditaciji pri takvim seansama, naravno, u zavisnosti od vrste muzike: na primer, mislim da džez ne bi odgovarao. Moj dođo gleda na glavnu ulicu u San Dijegu, pa pozadinska muzika neutrališe spoljnu buku.

U poslednjih dvadeset godina imao sam zadovoljstvo da mi instruktori budu O Senseijevi lični učenici: Vi, naravno, ali i Sekija (Sekiya), Tamura, Kanai... svi ste vi potpuno različiti: da li biste prokomentarisali?

Pa, mislim da je aikido mnogo širi od drugih borilačkih veština. Aikido svima dozvoljava da zajedno treniraju. Komunikacija na strunjačama samo je deo toga.

Da li mislite da svaki od vas u svom aikidou izražava različite apekte O Senseijevog aikidoa?

Da, mislim da je tako.

Neki ljudi pričaju da je O Sensei bio vrlo ljubazan i blag starčić, dok drugi tvrde da je bio ozbiljan i strog. Šta je istina?

Mislim da je za njega bilo prirodno da bude ljubazan, blag i miroljubiv prema običnim učenicima, ali je prema uchideshijima bio grub i strog s vremena na vreme.

Zašto naglašavate trening s oružjem u svom aikidou?

aikido je baziran na tradicionalnom japanskom mačevalaštvu. U aikidou pomeramo telo kao mačevaoci bez mača. Oružje je vrlo važno u ofanzivnom ili dualističnom vežbanju, kao što je randori u džudou, jiyu kumite (slobodna borba) u karateu. Ono nam pomaže da razvijemo borilački duh i druge aspekte, poput tajminga, distance, koncentracije itd. Takođe, prilikom učenja novih tehnika možemo se oslanjati direktno na sečenja bokenom, ekstenziju snage disanja, upotrebu kukova i sl.

Mogu li Vas pitati malo o istoriji aikidoa: O Senseija je jednom pozvao Jigoro Kano, osnivač džudoa, da podučava u Kodokanu. Da li je on to prihvatio?

U to vreme je Kano sensei pokušavao da ujedini tradicionalne japanske borilačke veštine, da bi pomogao njihovo očuvanje. Zato je zvao O Senseija da podučava u Kodokanu. Ali, O Sensei je to odbio: osećao je da su aikido i džudo toliko različiti i da ih ne bi trebalo zajedno podučavati. Zato je, umesto toga, g. Kano poslao trojicu svojih starijih studenata da uče kod O Seseija – to su bili majstor Močizuki (Mochizuki), Murašige (Murashige), i još jedan. Ne mogu da mu se setim imena. Oni su radili sa O Senseijem, ali su se svaki čas vraćali u Kodokan da bi se videli sa g. Kanom.

 

Da li je Tomiki sensei bio taj treći majstor?

Ne. Tomiki sensei je došao kasnije. On je kombinovao aikido i džudo: korstio je aikido za otvorene distance u borbi, a džudo za bliži ma-ai (kritična distanca). Ne slažem se u potpunosti sa tim prilazom, ali je Tomiki sensei bio zaista dobar borac... i pravi gospodin.

Pročitao sam negde da postoji u Japanu neki rođak O Senseija, takođe majstor borilačkih veština, koji je još uvek živ!

Da, to je majstor Hogen Inoue. Njegova sličnost sa O Senseijem je zapanjujuća! On je sada vrlo star, ali je njegov aikido jedno vreme bio odmah posle O Senseijevog. Svoju formu Budoa on naziva Taiwa Shindo.

Majstor shotokan karatea, učitelj Harada senseija, majstor Šigeru Egami (Shigeru Egami) je bio učenik Inoue senseija... Čuo sam da je prvi susret dvojice majstora bio vrlo interesantan!

Morate pitati Harada senseija o tom dogadjaju. Harada sensei i ja smo dobri prijatelji: on je intelektualac i veliki majstor karatea.

Osim sukoba na palubi broda i protiv majstora Vanga, da li ste još neki put koristili svoje sposobnosti van dođoa?

Pa, jednom me je nožem napao neki gangster u Japanu. Zamahnuo je da me ubode u stomak, pa sam ga blokirao gedan baraijem, i slomio mu ruku sa kata katamae.

Drugi put se nešto slično desilo kada sam bio u Parizu sa Noro senseijem. Otišli smo zajedno u noćni klub. Ja sam ispijao piće u jednoj sobi, a on se kartao u drugoj. Odjednom je nastala strašna gužva u prostoriji u kojoj je Noro bio, pa sam otišao da vidim šta se dešava. Izbila je tuča. Jedan stariji gospodin je ležao na podu, a neki mladić ga je šutirao. Bilo je strašno – pod je bio sav krvav. Pomislio sam da će ga ubiti, a Noro sensei mi je rekao: „Čiba, sredi to.“ On nije želeo da se meša. (Smeh). Uhvatio sam tog čoveka, zaustavivši njegov napad i pitao ga šta to radi. Odgovorio mi je na francuskom, tako da se nismo sporazumeli, pa sam ga izbacio napolje... onda se nešto dogodilo. Moje telo je reagovalo i ja sam ga bacio na zemlju sa o soto gari (vrsta „čišćenja“), džudo tehnikom. Teško je udario o zemlju i tada se čuo zveket metala. Shvatio sam da je bio izvukao nož. Moja svesnost je bila takva da sam reagovao podsvesno. Taj tip je bio kriminalac sa Pigala i zato se niko nije usudio da ga zaustavi. Bio je prilično poznat... ali ne i meni! Nije bilo bitno ko je.

Još nešto?

Kada sam se 1978. iz Engleske vratio u Japan jedan čovek nas je izazvao. Ali, Hombu dođo je to odbio, uprkos upornosti tog čoveka.

Je li on bio karatista?

Niko ne zna šta je taj bio. Kao što sam rekao, bio je uporan, i svakih nekoliko nedelja bi se vraćao da nas izazove. Svaki put sam morao da objašnjavam da ne možemo da prihvatimo. Mislim da mu je falila neka daska u glavi. Uglavnom, meni se konačno smučio i prihvatio sam izazov. Ugovorili smo susret. Insistirao sam da se pismeno obavežemo da nećemo tužiti jedan drugoga ukoliko dođe do ozbiljnijih povreda. Rekao sam mu da sam, kao učitelj borilačkih veština, spreman da umrem ako je potrebno. Dakle, kada smo se sreli, ja sam odmah krenuo u napad, krećući se pravo ka njemu i udarivši ga prvi. Udario je o zid, ali kada sam krenuo ka njemu, skočio je na mene: bio je kao tigar. Onda sam ga sredio sa nikkyo (druga imobilizacija). To mu je bilo dovoljno. Bilo je puno krvi, on je ležao na zemlji i vrištao. Više nas nije izazivao – mislim da nije očekivao da aikidoka prvi krene u napad.

Da završimo ovu priču: možete li mi reći nešto o atemiju i takmičenju u aikidou.

Mislim da je atemi (udarac u anatomski slabu tačku) vrlo važna aikido tehnika. Obično se ne podučava na časovima... ja sam, naravno, vežbam atemi. U aikidou nema takmičenja jer bi to eliminisalo veliki broj ljudi sa treninga. Svrha aikido je da različitim ljudima – ljudima i ženama, mladima i starima, slabima i jakima – omogući da razviju sopstvene potencijale kroz zajedničko vežbanje.

Šta mislite, koji je najveći kvalitet dobrog aikidoke?

Iskrenost.

Sensei, zahvaljujem Vam u ime čitalaca časopisa „Fighting Arts“ što ste odvojili vreme da razgovarate sa mnom.

 

Arthur Lockyear. Sva prava zadržavaju autor intervjua i časopis „Fighting Arts“

Prevod sa engleskog: Branimir Putnik