Kristijan Tisije - intevju

aikido ODISEJA

Ovaj tekst je adaptacija transkripta video intervjua koji je sa senseijem Tisijeom
vodio g. Stenli Prenin tokom seminara Aiki Expo u Los Anđelesu, 2005. godine.

S.P.: Kristijane, hvala vam puno što ste došli. Zamolio bih vas da nam objasnite kako je jedanaestogodišnji dečak u Francuskoj počeo da vežba gotovo nepoznatu borilačku veštinu, aikido.

K.T.: Zašto se jedan dečak zainteresovao za aikido? Želeo sam, u stvari, da vežbam neku borilačku veštinu i počeo sam sa džudom. Trenirao sam u prilično poznatom dođou koji je vodio priznati instruktor ali nije bilo grupe za decu, pa sam trenirao sa odraslima. Uprkos tome što su govorili da za džudo nije potrebna fizička snaga, imao sam problema vežbajući sa odraslima. Pored našeg dođoa vežbalo je nekoliko ljudi, neobično obučenih, u suknjama i belim kimonima, koji su vežbali nešto što je izgledalo kao borilačka veština ali nimalo nije ličilo na džudo. Pošto sam bio zainteresovan, a kako je bilo samo 2 ili 3 učenika, videli su novog studenta. Pitali su me da li bih im se pridružio, i od tada nisam napuštao aikido.

S.P.: Ko su bili vaši prvi učitelji?

K.T.: Moj prvi učitelj bio je Francuz po imenu Žan-Klod Tavernije. Ubrzo, posle godinu ili dve, odveo nas je da treniramo kod senseija Nakazana koji je tek stigao u Pariz. Sensei Nakazano je bio prilično čudna pojava u smislu da je aikidom počeo da se bavi kao poznati i cenjeni džudista, a bavio se pomalo i karateom. Mislim da je veština u kojoj je bio najmanje verziran bila aikido, ali je on bio vrlo harizmatičan, zgodan, i vrlo inteligentan. Takođe, dobro je poznavao orijentalnu medicinu i kototamu. Okupio je oko sebe grupu vrlo odanih ljudi. Veoma me je privlačila japanska kultura i prilično ezoteričan sistem kojem nas je sensei Nakazano izlagao.

S.P.: Ispričajte, molim vas, kako ste otišli u Japan. Da li je sensei Nakazano uticao na tu vašu odluku?

K.T.: Sensei Nakazano nije imao veze s mojim odlaskom u Japan. Zapravo, mislim da je čak pokušavao da me pomalo obeshrabri. Mislim da je želeo da me zadrži kod sebe zato što sam bio mlad učenik koji mu je bio relativno veran. Treba imati na umu da je to bila 1968. i da je u Francuskoj u toku bila čuvena revolucija medu studentima, i u kulturi. Svi mladi ljudi tražili su avanturu. Mnogi moji prijatleji otišli su u Indiju, Katmandu, Nepal itd. Drugi su otišli u Mato Groso u Meksiku. Nekolicina je otišla u Japan. Izgledalo je potpuno prirodno da iskoristim priliku i odem u Japan. Nisu me zanimali Katmandu ili droga. Više me je zanimao Japan. Mislim da mi se u početku svidelo to što sam mogao da se pomalo hvalim svojim putovanjem. Imao sam 17 godina i govorio bih: "Sledeće godine idem u Japan!" Međutim, nisam imao novca. Moji roditelji su bili radnici, tako da sam i ja radio malo, u stari, vrlo naporno, tokom leta. Radio sam kao nosač pri selidbama, prenosio sam nameštaj. Radio sam, takođe, i noću, u Halles a Rungis[1]. Kada sam skupio dovoljno novca, kupio sam kartu za voz. Tada se u Japan putovalo vozom. Niste mogli ni pomisliti na let avionom. Moglo se putovati ili vozom ili brodom. Suecki kanal je bio zatvoren jer je bilo problema u međunarodnim odnosima sa Egiptom. Takođe, brodom se predugo putovalo, oko dva i po meseca, ali se Transsibirskom železnicom stizalo za tri nedelje. Tako sam kupio kartu za voz i krenuo. Rekao sam sebi da ću možda ostati šest meseci a da ću se zatim vratiti i početi da studiram. Mislio sam da se može postati dobar u aikidou za šest meseci. Na nesreću, ili na sreću, shvatio sam da to nije tako lako.

S.P.: Kakvi su bili vaši prvi utisci o Hombu dođou?

K.T.: Kada sam stigao u Japan, prijavio sam se, naravno, u Aikikai. Nisam razumevao aikido koji se tada tamo vežbao jer se puno razlikovao od onoga što je radio sensei Nakazano. Nisam znao šta znači da ne treba koristiti ramena. Nisam znao šta podrazumevaju pod korišćenjem kukova. Sensei Nakazano je puno pričao o kiju u kokyuu, ali u Aikikaiju nisu govorili o tim stvarima.

S.P.: Ko je sve uticao na Vaš aikido i kako je izgledalo trenirati kod senseija Seiga Jamagučija?

K.T.: U početku sam, naravno, išao svaki dan u Hombu dođo, a onda sam otišao u Šimokitazavu, u mali dođO Senseija Jamagučija, na dva meseca. Posle dva meseca, Noguči, jedan od starijih učenika višeg ranga, rekao mi je: “Kristijane, ne moraš više da dolaziš ovde. Sensei Jamaguči želi da ostaneš u Hombu dođou.” Nisam razumeo zašto, i jako sam se naljutio na senseija Jamagučija. Nisam išao na njegove časove šest meseci. U stvari, to nije bilo ono što je želeo da mi poruči. Kasnije, kada smo postali bliskiji i kada smo o tome pričali, rekao mi je da je on želeo da veći deo vremena vežbam u Hombu dođou i da se ne opredeljujem za određenog učitelja, njega ili nekog drugog, samo zato što mi ga je neko preporučio. Želeo je da napravim sopstveni izbor. Ali, ja sam tada bio mlad i ljut. Nastavio sam, tako, da treniram u Hombu dođou, a vremenom sam, naravno, normalizovao odnos sa senseijem Jamagučijem, i odlazio u sve njegove privatne dođoe.

Da se vratim na temu, mislim da je u smislu tehničke oštrine, u vezi s onim što se može nazvati osnovnim tehnikama, važno imati bazično poznavanje onoga što sve aikidoke rade. Za mene je bilo važno to što sam radio sa Došuom, naročito zato što je on bio tako fascinantna osoba. Puno je učinio za aikido, a bio je vrlo skroman i mnogo mi pomagao. Vrlo pažljivo me je pratio i puno pomagao. Dobro se brinuo o meni jer je shvatio da želim da se bavim aikidom ali da bih kasnije mogao imati problema razvijajući ga.

Sensei Jamaguči je bio majstor, onaj o kome sam sanjao – zbog njegove ličnosti, tehnike, a naročito zbog njegove slobode. Osim njega, bilo je i drugih velikih majstora, poput senseija Osave na čije sam sve časove takode išao. Ali, to je bilo malo drugačije. Sensei Osava je bio fantastičan, ali na drugi način, to nije bilo ono o čemu sam maštao. Pored svih tih ljudi, bilo je tu i mladih učitelja, uključujući senseija Saotomea, ali ne samo njega. Tu su bili Icihaši sensei i Seiđuro Masuda sensei. Mislim da je postojalo prijateljstvo i izvan odnosa učitelj – učenik. Bilo je to veliko prijateljstvo koje i dalje traje.

S.P.: Pretpostavljam da niste znali japanski kada ste stigli u Japan. Kako ste se sporazumevali?

K.T.: Pre nego što sam krenuo u Japan verovao sam da moram malo da naučim japanski. Zato sam uzeo časove. Međutim, to nije bilo dovoljno, pa nisam mogao da govorim kad sam stigao. Mogao sam samo da malo čitam kanu. Iako sam pomalo govorio engleski, koji sam učio u školi, nisam ga govorio baš najbolje, možda i zato što sam sve vreme van škole posvećivao aikidou. Kada sam stigao u Japan, shvatio sam da je komunikacija neophodna a da je važno i da se integrišem u društvo. Nisam činio neke naročite napore da bih to uradio. Do toga je došlo prirodno, skoro nesvesno. Shvatio sam da to moram učiniti. Čim sam bio u mogućnosti da zaradim nešto novca, krenuo sam na kurs japanskog koji se zvao Naganuma, i koji je bio veoma poznat u to vreme. Tako sam svakog jutra išao na časove japanskog po tri sata, a pokušavao sam i da razgovaram sa svim mladim ljudima sa kojima sam stupao u kontakt.

S.P.: Koliko sam shvatio, kada ste odlučili da idete u Japan, želeli ste samo avanturu, i planirali ste da ostanete šest meseci. Međutim, ostali ste osam godina!

K.T.: Kada sam stigao u Japan, mislio sam da će šest meseci biti dovoljno i da će sve ići glatko. Ubrzo se više nije postavljalo pitanje hoću li ili neću ostajati duže. Morao sam da ostanem. Nikada nisam fiksirao datum ili rekao: “Ostaću dok ne dobijem 4. dan” ili “Ostaću osam godina.” Prvo, nisam ni slutio da ću doći do 4. dana jer, u to vreme, niste mogli ni pomisliti da ćete stići do 4. dana ako ste zapadnjak. Ali, malo po malo, napredovao sam i, ako se dobro sećam, 3. dan sam dobio 1972. A onda me je 1976, na Kagami Birakiju, Došu promovisao u 4. dan. Imao sam 24 godine i bio mlad, ali sam prošao naročit kurs uporedo sa učenjem u Aikikaiju.

S.P.: Kada ste odlučili da je vreme da se vratite u Francusku? Da li je postojao neki poseban razlog zbog kog ste doneli odluku o povratku?

K.T.: Sve je u to vreme bilo na mestu u mom životu. Bio sam našao stan, a u Francusku sam odlazio s vremena na vreme. Putovao sam dosta po jugoistočnoj Aziji. Međutim, u jednom razgovoru, sensei Jamaguči mi je rekao: "Kristijane, imaš 25 godina i 4. dan. Da si Japanac, ili bi počeo da podučavaš na univerzitetima, ili bi otvorio svoj dođo, ili radio ovo ili ono, ali zašto nastavljati sa svakodnevnim treninzima u Aikikaiju? To je nepotrebno. Hoćeš li ostati ovde da predaješ francuski?" Bio sam na prekretnici. Rekao sam sebi da je ova faza života završena.

S.P. : Kako je izgledao povratak na tatami u Francuskoj? Kako su ljudi prihvatili novine koje ste doneli?

K.T.: Kada sam se vratio u Francusku, nisam tamo bio potpuno nepoznat. Pre odlaska u Japan, iako sam bio vrlo mlad, ipak sam imao 2. dan i vežbao aikido sedam ili osam godina. Učestvovao sam na svim seminarima majstora Nakazana i bio mu uke. Išao sam, takođe, i na sve seminare senseija Tamure. Odlazio sam u Francusku periodično, i stariji studenti su me se sećali. Bilo kako bilo, mislim da sam nazad doneo nešto sasvim novo, vrstu aikidoa koja se sastojala od tehnika naučenih u Aikikaiju. Moj aikido je sadržao nešto više kretanja. Iznad svega, mislim da sam doneo naročit metod podučavanja. Ta metodika je, izgleda, nešto što mi je urođeno, jer dok sam davao časove francuskog u Japanu, govorili su mi da sam dobar učitelj. Verujem da mi je svojstvena sposobnost da analiziram stvari i da se distanciram od njih. Kada mi neko postavi pitanje o tehnici, nisam zadovoljan ako kažem: “Zato što je to tako”, ili “Zato što je to posledica tradicije”. Ako ne postoji logično objašnjenje, ja ga tražim. Pokušavam da ga nađem. Uvek tražim razlog za ono što činim na tehničkom nivou. Ponekad ni sam ne razumem, ali znam da objašnjenje postoji. To je bilo interesantno kod senseija Jamagučija. On je bio majstor, u smislu da ako mu neko postavi neko pitanje, on uvek ima odgovor. Verujem da to i jeste majstor – osoba koja ima odgovor na pitanje. Bez obzira na odgovor. Majstor mora imati odgovor.

Mislim da je i to jedan od razloga povratka u Francusku, taj način prilaska tehnici, taj metod predstavljanja stvari. To je, takođe, bilo nešto sasvim novo i, pošto sam bio mlad, ljudi su dolazili i gledali me kao neko čudo budući da sam stekao 4. dan u Aikikaiju, i da sam bio Došuov uke. Ljudi su bili radoznali i želeli su da me vide. Možda sam zadovoljio njihovu radoznalost donoseći nešto vredno.

Ovo se dešavalo postepeno, prilično brzo, ali korak po korak. Što se moje aktivnosti u Francuskoj tiče, podučavao sam nekoliko generacija aikidoka. Ovo je četvrta generacija učenika. Mladi učidešiji su četvrta generacija. Prva generacija je stigla do 6. ili 7. dana. Druga generacija je uglavnom 6. dan.

S.P. : Poznato je da su Japanci vrlo zatvoreni i da mnogi od njih teško prihvataju strance, naročito kao učenike u dođoima. Pomenuli ste i da u to vreme Zapadnjaci nisu mogli ni da sanjaju o tome da dobiju 4. dan. Međutim, Vas su, čini mi se, odlično prihvatili? Kako to objašnjavate?

K.T.: To je pitanje koje često sebi postavljam i to i mene samog čudi. Zašto su me Japanci prihvatili, i čak me unapredili? Mislim da je ličnost senseija Jamgučija bila važan faktor. Mislim da je on, pre smrti, manje-više sredio stvari koje se tiču aikidoa u Evropi, a i mene samog. Došu je, takođe, bio zaštitnički naklonjen prema meni. Mislim da se ponosio mojim radom, ali verujem da je tome, pre svega, doprinela činjenica da sam uvek poštovao mesto na kome sam učio. Vrlo sam odan Aikikaiju. Ne slažem se uvek sa njihovim stavovima kada je u pitanju pogled na aikido. Ali, dok su stvari prihvatljive, uvek ću biti veran, i oni to znaju. Ja nisam osoba koja želi da se ističe, da bude posebna, i u svom životu ne težim za nečim drugačijim. Zadovoljan sam svojim životom. Nemam egzistencijalnih ili ličnih problema. Moj aikido je moj aikido. Moj način života je moj način života. Moja deca su moja deca. Sve je na svom mestu. Nemam nekih posebnih problema, a kada se pojave, pokušavam da ih rešim. Ne bih mogao da kažem da sam sto odsto za Aikikai ili protiv njega. Ja sam proizvod Aikikaija, i mislim da i oni to znaju. Mislim da je i za njih važno da imaju nekoga iz svojih redova ko je sposoban da nešto postigne. To dokazuje da su i oni sposobni da stvore ljude koji, iako nisu Japanci, mogu nešto postići. Za njih je važno i što ja mogu biti prozor Aikikaija u Evropi, a pritom sam im vrlo veran. Mislim da je to razlog. Isto tako, svi iz mlađe generacije, uključujući Došua[2], istih su godina kao ja. Trenirali smo zajedno. Svakog jutra u 6.00, tu smo bili Došu, Mijamoto, Šibata, Jasuno i ja. Oni znaju kako se vežba. Mislim da sam zaslužio nivo koji imam. I to je, takođe, jedan od faktora. Bilo je i poteškoća dok sam boravio u Japanu. Ponekad je u velikoj meri izbijala ljubomora, a ne biti Japanac, ne biti deo sistema, nije uvek bilo lako. Više volim da sam izvan sistema. Japanci su često imali utisak da nejapanci ne mogu razumeti aikido.

S.P.: Koliko znam, Vi ste prvi Zapadnjak koji je podučavao na Međunarodnom aikido kongresu?

K.T.: To se do sada nikada nije desilo, ali na poslednja dva Međunarodna kongresa, ja sam bio prvi Zapadnjak koji je dobio podjednak tretman kao i Japanci i koji je vodio časove tokom Kongresa. Na poslednjem Kongresu dobio sam i dobar termin, vodio sam trening u subotu ujutru, što je takođe važno. Bio sam veoma počastvovan. Ne zato što sam ja u pitanju, već jednostavno zato što kada neko dostigne određen nivo u aikidou, sigurno to mogu učiniti i drugi.

S.P.: Kako gledate na sopstevni razvoj u aikidou? Da li se vremenom menjao način na koji shvatate aikido principe i tehnike?

K.T.: To je teško pitanje. Sada imam više entuzijazma da nastavim sa aikidom nego pre 10 godina. Pre 10 godina često sam osećao da radim najbolje što mogu, ali sam imao utisak da sam naišao na zid ili vrata. Sada sam veći entuzijasta. Razlog tome je što sam sada u stanju da stvari dovedem u harmoniju. U stanju sam da potvrdim principe aikidoa kroz osnovne tehnike. To ranije nisam mogao. Ranije sam mislio da postoje osnovne tehnike koje se moraju naučiti. Zatim dolaze složenije tehnike, koje prate osnovne, zatim još složenije itd. Sada znam kako da nađem logiku osnovnih tehnika, ali ne uvek na isti način. Kako nas osnovna tehnika može voditi u jednu ili drugu formu aikidoa zavisi od toga da li smo je shvatili ili ne. Tu u igru ulaze stav, distanca itd., i to je sve u jednoj osnovnoj tehnici, ako se ona pravilno shvati. Kada je neko radi prvi put, to je obično samo jedan princip, koji može biti rastojanje, stav, ili tehnički princip. U okviru osnovnih tehnika, postoji ceo niz principa koje treba razmotriti. Oni mogu uključiti rastojanje, stavove, tehniku, ekonomiju pokreta, očuvanje integriteta i sl. Što se više bavite prirodnim principima u tehnici, tim više težite perfekciji. Što je još važnije, to se može proveriti. Čak i u osnovnim tehnikama, svako može do određenog stepena to da proveri ako prati da li je u partnerovom centru, ili je izvan njega. Svojim glavnim zadatkom sada smatram potvrđivanje svojih pretpostavki o tome šta će neko sledeće da uradi, prvo na nivou osnovne tehnike, a zatim, na nivou složenijih tehnika. Na primer, kako tehnika kao što je ikkyo zaista "radi" u borilačkom smislu. Koliko ona vredi protiv jodan tsukija, ili udarca. Da li je nophodno pomeriti se ka spolja, saviti lakat, ili nam čak i najmanji kontakt omogućuje da izvedemo ikkyo, odnosno da u trenutku izvedemo napadača iz ravnoteže. To je ono što me zanima, i što sve više razvijam. Shvatio sam da osnovna tehnika koju ne možete primeniti jeste tehnika koju još niste razumeli.

S.P.: Da li smatrate da su u borilačkom smislu sve tehnike aikidoa podjednako efikasne? Da li, možda, složenije tehnike daju više slobode od osnovnih?

K.T.: Nijedna tehnika nije bolja od neke druge. Ne znam jesam li jasan. Postoje stvari koje volim sve više da ilustrujem na svojim treninzima i koje me dovode bliže slici koju imam o senseiju Jamagučiju. Ljudi koji bi ga prvi put videli, rekli bi: "Ništa ne razumem", ili "To što sad radi nije jasno", "Radi sve što mu padne napamet", "Ovo je suviše lako", ili "Ovo je suviše teško". Mislim da je bio vrlo strog. Nije voleo da bude ograničen. Bio je vrlo strog kada su tehnike u pitanju, ali mu je ta strogost davala i puno slobode. Mislim da bez strogosti ne možete steći slobodu. Ali, kada se učite oštrini u osnovnim tehnikama, vrlo lako se možete prevariti, jer sve zavisi od objašnjenja i razumevanja osnovne tehnike. Ima ljudi koji uvek izvode osnovne tehnike kao tehnike suprotstavljanja. Način na koji postavljaju ruke, način na koji žele da razviju snagu – uvek je to suprotstavljanje, a ne susret dve osobe. Oni su veoma snažni, ali to je kao da su u tenku. Niko ne može da uđe u tenk, ali ni da izađe iz njega. A to nije aikido kakvom ja težim. Za mene je aikido umetnost komunikacije, borilačke komunikacije. To je interesantno, jer komunikacija je moguća do stepena do koga, ako pogrešite, sledi negativna posledica. Naravno, na strunjačama ne postoji prava negativna posledica. Znate da je ona moguća, ali uvek možete početi ispočetka jer je to svrha treninga. Bez obzira na to, postoji borilačka komunikacija. To je direktna komunikacija. Kada ona ne bi postojala, mislim da niko ne bi mogao da izađe napolje, u svet, sa određenim stepenom slobode.

S.P.: Da li akido shvatate kao pretežno fizičku ili pretežno duhovnu disciplinu?

K.T.: To je interesantno, jer kad sam ja počinjao, aikido je bio fizička veština, ali, takođe, i duhovna. Sa senseijem Nakazanom, aikido je bio duhovna veština. A onda, kada sam otišao u Japan, trening nije bio nimalo duhovan. Akcenat je bio na fizičkom treningu. Na sreću, postoji vreme za duhovnost, isto kao i za fizički aspekt. U životu mladića, fizička aktivnost je takođe važna. Osim toga, to je odgovaralo mom temperamentu i karakteru. Istina je da u Aikikaiju, na časovima na koje sam išao – nisam upoznao O Senseija, jer kad sam došao, on je već bio preminuo – Došu nije govorio o duhovnosti, a nije ni Jamaguči sensei. Niko nije o tome govorio. Ipak, mnoge poruke su prenesene. Poruke su prenošene često kroz razgovore, dok smo, s vremena na vreme, sedeli u kafićima.

Ne mislim da se ljudi zavaravaju duhovnošću. Uvek ima dobrih govornika, ljudi koji će objasniti izuzetne stvari. Ne znam da li to tako treba da bude. Lako je objasniti, lako je uzeti knjigu... S druge strane, važno je da budete u stranju da fizički nešto pokažete. Na kraju krajeva, to je svrha aikidoa. Aikido nije meditacija. Da jeste, mi bismo meditirali. Da je aikido joga, radili bismo jogu. Dakle, aikido nije meditacija. To je disciplina koja vodi ka ličnom usavršavanju, kao i sve borilačke veštine. To je obrazovni sistem. Postoje osnovni obrazovni sistemi i oni koji su evoluirali. Mislim da je aikido, kao borilačka veština, napredan sistem obrazovanja. On je evoluirao u smislu da pokušava da istakne i razvija ono što se može nazvati nepromenljivost Puta. Tačnije, ideja o ispravnom držanju, preciznom tajmingu, čistoti, iskrenosti, poštovanju, svemu onome što čini taj koncept, ne bih rekao moralni koncept, nego kvalitete koje neguje Put. Sensei Jamaguči je aikido definisao kao težnju ka idealu dostizanja perfekcije kroz pokret. Po mom mišljenju, to je dobro objašnjenje. Traženje ideala perfekcije kroz pokret, uz protivnika čiji je zadatak da se suprotstavi pokretu. Ali, uprkos tom antagonizmu, suprotstavljanju pokretu, moramo naći ideal savršenstva.

Zanimljivo je vratiti se na ideju principa. Drugim rečima, u veštini kao što je aikido, morate razviti principe koji su, zapravo, humani principi. Principe, ne sposobnosti! Pomenuo sam malopre sposobnosti kao što su brzina, dobri refleksi, svesnost, usredsređenost i, na kraju, kvaliteti mladosti koji uvek nestanu. Principi neće nestati. Morate usvojiti i primeniti te principe.

Prvi princip je držanje. Zašto? Zato što čovek ne hoda više na četiri noge. Ne hoda više kao majmun. On stoji uspravno, a to nije lako jer neki put vidite ljude koji dođu da vežbaju, koji su normalni i dobro se kreću, a koji se, kada rade aikido, vraćaju gotovo na fiziološki nivo. Tu su i koncepti distance i posmatranja koji su, takođe, prirodni principi. Ono što posmatrate, s obzirom na distancu koju imate, rezultovaće specifičnim držanjem. Ponekad i ne znate u šta da gledate. Na primer, kada fotograf želi nešto da snimi on će prilagoditi položaj u odnosu na distancu.

Sledeći je princip ekonomije. On je veoma važan. Ljudi oduvek pokušavaju da urade stvari na lakši način, a efikasnije. Dalje, tu je princip poštovanja integriteta. Ovo je tipično ljudski, što će reći: “Vukovi ne jedu jedni druge”. Dakle, tu je poštovanje drugih. Aikido uključuje sve ovo. Postoje i principi tehnika. Tehnika je uvek princip. Ljudi nastoje da izmisle nešto da bi postigli cilj na najlakši nacin. Zbir ovih principa čini pokret, vodi ka perfekciji i produbljuje humanost.

Funkcionisanje jedne tehnike u aikidou nije pitanje stila ili nivoa. Da bi tehnika funkcionisala, i da bi to ličilo na aikido, ona mora sadržati jedan ili dva principa, kao što su distanca i držanje. Ako tehnika ne funkcioniše, to je pitanje distance i držanja. Ako, na primer, možete delimično izvesti tehniku, to je u redu. Ipak, ne možete zameniti tehnički princip nečim drugim. Na primer, ne možete poremetiti svoje držanje da biste izveli tehniku. U tom smislu, ako nastavimo da proučavamo tehnike, naći ćemo sve više i više prirodnih principa, koji će, ako ih poštujemo, za rezultat imati čistu tehniku, koliko god je to moguće. Možda postoje i principi koji još nisu oktriveni u aikidou. Moguće je. Na nama je da ih otkrijemo, i u tom smislu aikido nije izgrađen.

S.P.: Kakvo je vaše shvatanje borilačkog aspekta aikidoa i koliko ga potencirate na svojim treninzima?

K.T.: Pa, činjenica je da smo odabrali da treniramo borilačku veštinu. Ne ples ili nešto drugo, već borilačku veštinu. Zato, najmanje što treba, jeste da vežbamo borilačku veštinu. Međutim, problem se tiče definicije borilačke veštine. Ljudi su pokušavali da ih manje ili više definišu. Aikido je vrlo specifična borilačka veština. To je borilačka veština opraštanja. To je borilačka veština u kojoj nema takmičenja, veština u kojoj osnovni cilj nije razaranje. To je borilačka veština harmoničnog rešavanja konflikta. Ali, šta pod tim podrazumevamo, harmonično u skladu s čim? U skladu s kojom situacijom? Neko će reći da je to najpogodnije rešenje u određenoj situaciji.

Moja priroda je takva da sam uvek voleo takmičenja. Ne znam zašto sam izabrao aikido jer obožavam takmičenja. Ako igram scrabble* , želim da pobedim. Ne pogađa me ako izgubim, ali volim taj takmičarski aspekt. Zaista volim da igram tenis, a pomalo se bavim i tajlandskim boksom. U jednom trenutku želeo sam i to da probam. Takođe, volim da posmatram i druge borilačke veštine. Aiki Expo me zanima jer mogu da vidim druge veštine. Zanimaju me karate, boks itd. Među svim tim veštinama, teško je negde smestiti aikido. Ne možemo ga izjednačiti sa boksom ni u kom slučaju, sa plesom još manje. Zato moramo naći jasne dokaze koji nam dozvoljavaju da nastavimo, da tako kažem, bez žaljenja. Ljudi koji odaberu aikido kažu: “Pa, ne interesuje me borilački aspekt zbog ovoga ili onoga.” Ali takvi ljudi mogu zažaliti u izvesnoj meri. Nije prijatno znati da vežbate borilacku veštinu koja ne funkcioniše.

Ne kažem da je aikido jači od drugih veština ili da je bolji. Kažem, jednostavno, da je moguće, kada tehnika ne funkcioniše, da nije u pitanju tehnika, već način na koji je izvodimo. To ne znači da ja izvodim tehniku bolje nego neko drugi, ali ja znam da one funkcionišu, i da mogu da funkcionišu. Očigledno je da ne funkcionišu sve tehnike jer je aikido obrazovni sistem. Učite mnoge stvari i učite kako da se postavite u određenoj situaciji. Što se više tehnike uobličavaju prema takmičenjima ili po efikasnosti, manje će ih biti. To se jasno vidi u kendou, na primer, gde ima samo nekoliko tehnika. Postoje tsuki, do, men i kote, koji su, u stvari, ista tehnika. U boksu postoje direkt, aperkat i kroše. U karateu se, na višim nivoima takmičenja takođe koristi samo nekoliko tehnika. Sa druge strane, u katama postoji mnogo tehnika. U aikidou je suprotno. Postoji mnogo, mnogo mogućnosti kada puno vežbate, mnogo mogucnosti.

Kakva je korist od proučavanja različitih situacija? Mislim da je korist u tome što postajete sposobni da se snađete u različitim okolnostima. Drugim rečima, pokušavate da vidite stvari na drugi način, kao u starom kenđucuu, kada učite koju tehniku možete primeniti u određenoj situaciji. Ali, ne smete ih razdvajati. U početku, taj spektar pokriva određeno polje, i tada se uče sve tehnike a onda, na određenom nivou, vidite da su zajednicke tačke iste. Drugim rečima, osećaj koji bi trebalo da imate pri različitim pokretima uvek treba da vodi ka istoj stvari. To je interesantno, jer se ne bavite samo jednom stvari. Nekad vežbate yokomen sa ulaskom unutra, zatim spolja, zatim ikkyo, nikyo, sankyo itd. Na kraju, učite sve s tim u vezi, drugim rečima, sve što se može desiti. U stvarnosti se to nikada neće desiti, ali nam omogućuje da nešto shvatimo na svakom nivou. Otuda su u početku sve tehnike tu, a onda u određenom trenutku vidite da postoji zajednički model testiranja koji vodi istoj stvari.

Ali, to nije sve. U praksi tako ne treba raditi. U praksi se spektar mora sužiti. Model testiranja se ne razvija tako, vec drugačije. Drugim rečima, u ovom trenutku nema više razlike. U početku, kada treba da naučite da uradite ikkyo na yokomenuchi morate da razložite stvari. Za shomenuchi morate podići ruku itd. Ali, kada ste ušli sa spoljne strane i kada zaista imate direktnu komunikaciju sa osom partnera, bez obzira da li je u pitanju shomen ili yokomen, možete uvek izvesti isti pokret da biste uradili ikkyo. Od tog trenutka, stvari postaju jednostavnije. U tom smislu, aikido postaje krajnje borilački jer nemate izbora. Izbor se sam nameće. Mi nismo kompjuteri: on me napada na ovaj nacin, a ja se branim ovako ili onako. Uopšte nije tako.

U situaciji ste kada u jednom trenutku, kako je govorio Jamaguči sensei: “Nije važno šta ćete uraditi.” Sve funkcioniše, bez problema. Želite da uradite ono? Nema problema! Postajete vrlo, vrlo slobodni. U tom smislu, on je krajnje borilački, do stepena kada potraga za slobodom, slobodom pokreta, slobodom u razgovoru s ljudima, u načinu na koji doživljavate ljude – ima borilačku prirodu. Ali, da biste došli do ove slobode, morate imati smelosti, a onda se stiče kroz trening.

Dakle, malo sam odužio priču, ali kada vežbam, pokušavam da razvijem ove osnovne tehnike. Razvijajući osnovne tehnike, isprobavam ih manje ili više. Ali, u svakom od ovih pokreta, pre svega, trudim se da se ne otvaram. Ne sme biti nikakvih otvaranja, "aki ga nai" na japanskom. Ne otvarati se – nije dovoljno samo reći to. Cilj je da kod svog protivnika ili partnera ne stvorite lošu ideju koja bi vas primorala da ga povredite. O tome je reč. Dakle, u tom smislu, reč je i o očuvanju integriteta. Dalje, kada malo napredujete, način na koji se postavljate u odnosu na partnera i situaciju, jeste borilačko postavljanje. Ne možete ući bilo kako. Vaš stav je borilački stav i, s obzirom na to, vi razvijate sistem koji će uvek slediti taj koncept. Uvek ćete težiti da zauzmete optimalan položaj, tako da nema otvaranja i tako da uvek možete povezati tehnike, nezavisno od forme napada.

S.P.: Kako doživljavate svoj aikido, šta je sve uticalo na Vaš stil?

K.T.: Moj aikido je rezultat moje obuke u aikidou i mog karaktera. Činjenica da sam dosta trenirao i kenjutsu, Kashima Shin-ryu kod senseija Inabe, umnogome je uticala na moj pogled na stvari, jer su ove tehnike mača vrlo direktne, za razliku od nekih aiki ken tehnika koje sam, naravno, takođe vežbao. Dosta sam trenirao i kod senseija Saotomea i kod drugih. Te tehnike bih ja nazvao tehnikama otvaranja jer se, da tako kažem, uvek vrtimo oko partnera. Kenjutsu je vrlo direktan. Taj način momentalnog ulaska, učestvovanja u borbi, upotrebe mača itd., mislim da je sve to u velikoj meri uticalo na moj aikido.

S.P.: Kristijane, hvala Vam puno. Ovaj razgovor je bio vrlo dragocen za mene jer, iako se znamo 30 godina nikada nisam imao priliku da duže razgovaram sa Vama i da bolje razumem Vaš način razmišljanja, Vaša iskustva iz Japana, vaše uspehe u Francuskoj i vaše poglede na aikido. Bio je ovo vrlo inspirativan razgovor, hvala Vam još jednom. Takode se zahvaljujem i vašem timu, vašoj supruzi i svim učesnicima seminara.

K.T.: Vrlo mi je drago što sam ovde i što mi je ovaj intervju pružio priliku da izrazim svoja razmišljanja. Retko imam priliku da govorim o aikidou. Hvala Vam na toj prilici.

[1] Pijačna hala na periferiji Pariza (prim. prev.).

[2] Sensei Tisije ovde misli Moriteru Uešibu, trećeg Došua.

[3] Društvena igra nalik ukrštenim rečima, naročito popularna u SAD i Kanadi, ali i mnogim evropskim zemljama (prim. prev.).

prevod i adaptacija: Branimir Putnik