Seiči Sugano - intevju

aikido Journal 1997.

Seiichi Sugano 菅野誠 8. dan Aikikai rođen je 1939. u Otaru na Hokaidu, počinje da se bavi aikidoom 1957. godine da bi godinu dana kasnije postao Uchi Deshi. Preselio se u Australiju 1965. da podučava aikido i bio jedan od pionira koji su širili ovu veštinu van granica Japana po Novom Zelandu, Belgiji i drugim Evropskim zemljama. Trenutno Sugano Šihan zajedno sa Jošimicu Jamadom (Yamada) Šihanom podučava u Njujorškom aikikaiju.

AJ: Sugano Sensei, kako ste došli na aikido?

Sugano sensei: Pre nego što sam otkrio aikido, vežbao sam džudo. Bio sam zainteresovan za budo i desilo se da sam pročitao neki članak o aikidou u novinama. U to vreme sam imao oko 18 godina i umesto da nastavim školovanje ja sam se priključio dođou. Oko godinu dana kasnije prijavio sam se da budem Uchi Deshi.

AJ: da li imate neke posebne uspomene vezane za stari Wakamatsu-šo dođo?

Sugano sensei: Sadašnji Došu (Kišemaru Uešiba) bio je jedan od prvih koje sam tamo upoznao. To mesto je imalo starinski štimung i potpuno je bio drugačiji od ovog današnjeg. Većinu vremena su samo O Sensei i Došu bili tamo. Koiči Tohei je bio glavni među onima koji su podučavali. U popodnevnim časovima podučavali su nas Sadetoru Arikava, Hiroši Tada i Šigenobu Okamura. Nekoliko godina kasnije Saito Sensei počeo je da dolazi iz Iwame da nas podučava i to nedeljom.

AJ: da li ste prisustvovali treninzima koje je vodio Saito sensei?

Sugano sensei:Naravno. Uči Deši su prisustvovali svim treninzima! Nikad nam se nije desilo da izostanemo. Biti Uči Deši značilo je da gde se vežba i vi ste tamo da trenirate.

AJ: Drugačije nego danas zar ne?

Sugano sensei: Mislim da danas nema pravih Uči Dešija (Uchi Deshi)!

AJ: Koji je od učitelja na Vas imao najveći uticaj?

Sugano sensei: Za mene je O Sensei bio vrhunac. Celokupno moje vežbanje je uvek stremilo tom vrhuncu.

AJ: Ko je još u to vreme bio u dođou sa Vama?

Sugano sensei: Kazuo Čiba je došao godinu dana pre mene. Nobajaši Tamura i Jošimicu Jamada su takođe bili stariji od mene. Mitsugi Saotome je došao godinu dana posle mene. Jutaka Kurita koji je sada u Meksiku i Jasuo Kobajaši su obojica bili tamo. Katsuki Asai je živeo preko puta dođaa i tamo je živelo još nekoloko učenika koji nisu bili Uči Deši ali su konstantno ,,visili“ u dođou.

AJ: Da li imate neke posebne uspomene vezane za vaše učitelje tih dana?

Sugano sensei: Ja sam uglavnom bio fokusiran na vežbanje aikidoa i nisam bio baš svestan veličina koje su me okruživale kao i međuljudskih odnosa u dođou. Bio sam suviše zauzet vežbanjem.

AJ: Učenici koji su sada učitelji i koji i sami podučavaju često pominju svoje učitelje kao što su Koči Tohei i Seigo Jamaguči. Kakvi su Vaši utisci o njima?

Sugano sensei:: Jamaguči (Yamaguchi) Sensei je zaista voleo da priča. Kada vas jednom ,,dohvati“ bilo je jako teško pobeći. (smeh). On je već bio otišao u Burmu u vreme kada sam ja postao Uči Deši i nije se vraćao godinu ili dve. On i Tohei su bili kao voda i ulje. Jamaguči Sensei je imao izuzetno jaku ličnost. Bilo je jako teško razumeti ga – njegove tehnike su imale drugačiji ,,osećaj“ u odnosu na druge učitelje - bilo je jako teško uhvatiti suštinu onoga što radi. Ono što je Tohei podučavao bilo je pod uticajem Tempukaia i bilo je lakše za praćenje.

AJ: Zašto ste odlučili da postanete Uchi Deshi?

Sugano sensei:: Zato što sam hteo isključivo da se bavim aikidoom. Nisam imao nameru da postanem učitelj ili nešto slično tome - samo sam hteo da vežbam.

AJ: Počeli ste da vežbate aikido odmah po završetku srednje škole. Da li ste ikada želeli da se bavite nekom drugom profesijom?

Sugano sensei:: Ne. Ubrzo nakom što sam počeo da vežbam roditelji su mi ukinuli džeparac. Radio sam neke povremene poslove ali osim toga nisam radio ništa osim aikidoa.

AJ: Znači zaposlili ste se u aikikaiu u kome radite sve do danas.

Sugano sensei: Pa ne bih to baš nazvao zaposlenjem. Bili su dovoljno ljubazni što su me hranili. Često sam jeo sa porodicom Došua. Došuova supruga je imala veoma naporan posao da nahrani sve te mlade Uči Dešije koji su bili tamo. Hranila nas je i davala džeparac i brinula se o nama.

AJ: Kakav je bio Vaš život kao Uči Dešija?

Sugano sensei: Provodio sam ceo dan u dođou. Nisam radio ništa drugo samo sam vežbao i vežbao. Kasnije su počeli da me šalju van dođoa da podučavam. U to vreme aikido je tek počeo da se širi van glavnog dođoa i počeo sam da podučavam na univerzitetima i Japanskom štabu snaga odbrane i u nekim američkim vojnim bazama oko Tokija gde sam proveo zanimljive trenutke.

AJ: Sumnjam da je mnogo američkih vojnika do tada videlo aikido. Da li su ikada pokušavali da Vas testiraju da li zaista funkcioniše?

Sugano sensei: Naravno, i to sve vreme. Obično su me napadali sa leđa dok sam vežbao ili iz zasede kada sam išao ulicom. Ali u tome nije bilo ničeg izistinki zlonamernog. Odlazak u te vojne baze je bio prilično zabavan i izgledalo je kao da ste u USA. Teško je bilo povereovati da ste još uvek u Japanu. Jamada Sensei i ja smo veoma često odlazili tamo.

AJ: Na koji način ste vežbali tamo?

Sugano sensei: Na isti način kao i danas.

AJ: Zaista? Čuo sam da je ponekad bilo grubo i divljački.

 

Sugano sensei: Zaista se ne sećam svih detalja (smeh). Neki ljudi vole da se prisećaju prošlosti i pričaju kako smo nekada naporno trenirali ali ja lično nisam posebno zainteresovan da pričam o tim vremenima. Imam osećaj da mnogi učenici danas van Japana treniraju ako ne sa više onda bar isto tako vredno i da su puni entuzijazma. Ja dugo živim u inostranstvu i ne znam kako stvari sada stoje u Japanu.

AJ: Posmatrajući učitelje koji su danas aktivni u aikido svetu čini se da postoje razlike u kvalitetu onih koji su proveli vreme kao Uči Dešiji kod O Senseia i onih koji su došli kasnije, kada je on preminuo.

Sugano sensei:: Slažem se. Gde god da sam u Japanu imam osećaj da sam drugačijeg kova. Ljudi razmišljaju na drugačiji način - ili sam se ja promenio.

AJ: Šta smatrate drugačijim?

Sugano sensei: Mnogi od onih koji su nekada ušli u aikido nisu nastavili sa školovanjem da bi mogli potpuno da se posvete aikidou. U današnje vreme mnogi prvo završavaju fakultete pa onda prisupaju vežbanju. Prirodno, postoji razlika u generacijama. Takođe su neizbežne i razlike između prošlosti i sadašnjosti. U tome je razlika između onda i sada. Oni koji su otišli u inostranstvo da šire aikido otišli su sa namerom da podučavaju O Senseijev aikido. Čak i sada i van Japana možete osetiti da su aikido i Morihej Uešiba jedno - mada se taj osećaj postepeno gubi.

AJ: Čuo sam da su mnogi Uči Dešiji imali neke sopstvene metode na treningu. Kanai je npr. udarao u makiwaru.

Sugano sensei: Da, ali to se dešavalo van dođoa.

AJ: Šta reći o prilikama da se u centru grada isprobaju neke od tehnika?

Sugano sensei: Mogu se čuti takve priče. Ali i one su podložne promenama zar ne? (smeh). To vam je kao kad se deca igraju “gluvih telefona“, kada šapuću rečenicu nekom drugom a ovaj drugi nekom trećem i kada dođete do desetog to je sasvim nešto drugo u odnosu na ono što je rečeno na početku. Postoje takve priče o O Senseiju u nekim magazinima u koje je teško poverovati.

AJ: Da li ste nekada koristili i neke neuobičajne metode na treningu?

Sugano sensei:: Ne, samo regularan trening, mada sam dugo vežbao veštinu gađanja. Postojala je i streljana u koju sam često odlazio blizu Korakuen zabavnog parka.

AJ: Da li ste počeli da se bavite streljaštvom pre ili posle aikidoa?

Sugano sensei: Otprilike u isto vreme. Vežbao sam gađanje iz pištolja jako dugo u jednoj američkoj vojnoj bazi u Tachikawi. Streljaštvo je u Japanu ograničeno na pušku i obični ljudi nemaju prilike da vežbaju sa pištoljima. To je bilo odlično iskustvo. Jedan od mojih učenika je bio instruktor, a ja sam odlazio u Tachikawu ranije da vežbam gađanje pre aikido treninga ...

 

prevod sa engleskog: Katarina Obradović