William Smith - intervju

William Smith – Putovanje Budoke

(Traditional Karate, Jun 2001.)

Prošle godine štampan je članak o Tom Moss-u, koji je preko 30 godina crni pojas u aikido-u. Interesantna činjenica koja se prožima kroz članak je Tomova ne politicka priroda i njegova veza sa dva vodeća aikido učitelja u UK, William (Bill) Smithom I Hydn Fosterom. Svake godine oni održe kurs u Lowestoft-u, koji je nazvan Big Three, (Velika trojica), a organizuje ga Frank Burlingham. To nije kurs koji se organizuje zbog publiciteta, oni stvarno zajedno rade u cilju napredovanja aikidoa. To je pokazano i dolaskom Bil Smita u Tomov klub, Phoenix aikido u Coventry sa ciljem da održi dvodnevni kurs. Ovo je bila prilika koja se ne propušta, tako da smo tokom vikenda postavili isti set pitanja Bil Smitu, koji je postavljen Tom Mosu.

Traditional Karate (TK): Sensei, kao prvo, kada, kako i zašto se počeli da vežbate aikido?

William Smith (WS): Počeo sam da vežbam aikido oko 1960. i to je bilo sasvim slučajno. U svojoj 18-toj godini, postao sam part-time učitelj sporta u staroj Birmingham Athletic Institute u Birmingham-u i učestvovao sam u većini sportova tokom tih godina. Zamolili su me jednom da budem sudija u košarkaškom meču i dok sam to radio, primetio sam šestoricu ljudi koji vežbaju sport koji nisam video pre. To je bio aikido, a najviše me je impresioniralo ono što su mi ispričali. Bez takmičenja, bez mržnje, bez osvete, bez laži, bez ljubomore, ovo je bilo nesto novo za mene pošto sam ja uvek bio uključen u fizički aspekt sporta. Oni su vežbali u Neko Skoli Budo-a u Biminghamu i ja sam otišao jedno veče da probam i zaljubio sam se u aikido. Izgledalo je da aikido zadovoljava moje mentalne i spiritualne potrebe i postao je veliki deo mog života.

TK: Da li ste vežbali neke druge borilačke veštine?

WS: Vežbao sam džudo, koji mi se sviđao ali nisam imao dovoljno vremena da mu se posvetim, jer sam u to vreme zidao svoju kuću. Vežbao sam i karate, ali sam imao problema jer nisam mogao da se takmičim protiv svojih klupskih prijatelja. Uvek sam žalio sto nisam počeo da vežbam aikido ranije, bio sam u svojim ranim tridesetim kada sam počeo da ga vežbam.

TK: Počeli ste da vežbate davno, kada je bio mali broj instruktora borilačkih veština. Koji je bio vaš prvi instruktor? Kako ste ga pronašli?

WS: Moj prvi instruktor je bio Ralph Reynolds. Neko Club je bio veoma hladano i vlažno mesto, smešteno iza mesare. Morali smo da promenimo krov i klub je bio uvek prepun. Okolina je bila opasna i u pabu gde smo išli na piće posle treninga redovno su izbijale tuče (naravno, mi nismo učestvovali). Prijateljstvo je bilo izvanredno, jos uvek imam bliske prijatelje iz tog vremena. Ralph je bio jedan od retkih Shodan-a u to vreme. Aikido je bio u povojima u svakom pogledu. S vremena na vreme posećivali su nas Abbe Sensei i Nagasaone Sensei tokom svojih poseta Engleskoj. Mi smo imali pojaseve u boji i mogli smo da polažemo do oranž pojasa. Za viši pojas, morao si da putuješ u London kod Ken Williams Senseia, koji je bio Nidan. Bez sumnje aikido duguje Williams-u dosta. On je usmerio dosta studenata na pravi put. Naravno, on je još uvek uključen u aikido i BAB (British aikido Board).

TK: Da li je aikido trening u ranim godina bio drugačiji od načina na koji se trenira danas?

WS: Trening u ranijim godinam je bio dosta drugačiji, vežbanje se tretiralo kao da treniraš da bi razvio kondiciju. Važnost iskrenosti nije bila shvaćena. Kada sam počeo da vežbam sa japanskim intruktorima, ponavljanje je bilo naglašeno. Ti bi ponavljao ono što radiš, ponekad do iznemoglosti, tako da bi se eventualno tvoj um disciplinovao da nastavi, opusti se i da se ne preda i da bi time postao iskren u tome što radiš i što si pokušavao da uradiš. To je bio japanski način - da se postane profesionalan i da se da telo i duša veštini. Na zapadu učenje treba da bude drugačije, većina studenata i učitelja treba da usklade svoj trening sa karijerom i porodičnim životom. Postoji velika odgovornost kod učitelja, oni moraju da sažmu svoj program bez gubitka kvaliteta i napretka. Učitelji ne smeju da se upuste u to ukoliko ne razumeju žrtvovanje koje je potrebno. Oni moraju da imaju sposobnost da vide svakog studenta kao pojedinca i da rade na njihovom pojedinačnom napretku - verovatno kao budući instruktori. Oni moraju da pokažu svojim primerom i ličnom iskrenošću.

TK: Da li ste radili puno sa japanskim instruktorima u to vreme? Ako jeste, koji su to bili i kakvi su bili tada? Da li su se promenili tokom godina?

WS: Kada sam počeo da vežbam imao sam svoj biznis, gradio sam svoju kuću i bungalov za moje roditelje. Imao sam i malu decu, tako da je moja saradnja sa japanskim instruktorima bila ograničena. Naravno, odlazio sam na seminare kada sam mogao (uvek su demonstrirali nikijo). Moj prvi pravi kontakt sa japanskim instruktorom je bio kada sam počeo da vežbam pod profesorom K. Chiba 1965. Od tada vežbao sam sa nekoliko vrhunskih učitelja, skoro svi su oni bili učenici O'Senseija, Moriheja Uesibe. Treninzi su bili naporni i veoma teški. Tokom letnjih škola vežbali smo svaki dan i tokom jela sa učiteljima mogli smo da razumemo jedni druge. Nekoliko japanskih učitelja je odsedalo u mojoj kući i kao svi ljudi, svi su bili drugačiji i ineresantni. Dok sam bio predsednik trenera za British aikido Federation (BAF), bio sam u bliskom kontaktu sa Kanetsuka (Kanecka) Sensejemi. Sto se tiče promena, vidi se promena na nekim učiteljima tako sto kreću svojim putem (sudbina) na strunjačama i izvan dojo-a. Jedina stvar koja se ne menja je njihova iskrenost u tome sta uče i vežbaju.

TK: Koji instruktor je ostavio najviše uticaja na vas? Zašto?

WS: Svaki student oseća vezanost za učitelja sa kojim je počeo. Ovaj pristup ponekad predstavlja smetnju za napredak studenta. Vidim da bi neki studenti brže napredovali ako bi vežbali sa nekim drugim učiteljem. Ja pri tom ne mislim na promenu lojalnosti. Imam studente koji putuje velike razdaljine da vežbaju sa mnom a lojalni su svom instruktoru i dođou. Ja bih njih manje cenio ukoliko to ne bi bio slučaj. Učitelj koji je najviše ostavio traga na mene u toliko različitih aspekata aikidoa - a nije očekivao da promenim način života - je Chiba Sensei. Bilo je toliko pokušaja da razumemo jedan drugog tokom godina, i naravno nekih razočarenja. Njegova iskrenost u tome što radi je bez sumnje. On je pokazivao ekstremnu ljubaznost i razumevanje i pomagao mi je tokom mojih aikido godina. Osećam da se možda nije uvek slagao sa mojim pogledima, ali mi je dozvolio da pronađem svoj put. Put kojim sam ja pokušao da idem će koristiti aikido vežbanju u UK u budućnosti.

Chiba Sensei, Philip i William Smith.
Na gornjoj slici su Smith sensei i Aiki Doshu Moriteru Ueshiba.

TK: Da li imate neke "interesantne" priče o nekom od ovih instruktora? Ne morate da pominjete imena ukoliko smatrate da to nije mudro.

WS: Kada je Chiba Sensei dosao u UK moj instruktor u to vreme ga je pozvao da održi seminar. Aikido je u to vreme bio u povojima i Chibino vežbanje je bilo nesto neviđeno. Na nesreću, Chiba Sensei i Mr Reynolds se nisu razumeli. Moj prijatelj, David Bushel i ja smo želeli da naučimo o aikidou što je više moguće i pitali smo Mr Reynolds-a da li ima nešto protiv da mi vežbamo sa Chiba Senseijem. On nam je poželeo sreću i čak staviše prodao nam je strunjače da osnujemo dođo. Mi smo počeli u West Heath centru i taj dođo sada vode dva moja prijatelja koji su bili samnom 30 godina, Roger Duras i Paul Wilkes. Kada smo osnovali dođo nismo imali nameru da osnujemo asocijaciju, ali tokom vremena sa Chiba Senseijem stvari su napredovale. Imali smo četiri kluba u početku i David Bushel je bio sekretar i blagajnik, na nesreću morao je da prestane da vežba i Gordon Jones je preuzeo dužnost sekretara i uchideshija. On je sada principal UKA i moj bliski prijatelj. Moj sin, Philip je sa mnom od rane mladosti (on je dobio Shodan od Chibe Senseija sa 16 godina). On mi i dalje pomaze u svemu sto ja radim. Sada imamo i odličnog sekretara, Allan Roberts-a i ja imam sreću da imam ličnog sekretara, Pat Narey, koja je sa mnom preko 20 godina.

TK: Odlučili ste da napravite preokret od studenta u učitelja, kada je to bilo i šta vas je nagnalo da to uradite?

WS: U početku sa Chiba Sensejijem nije bilo instruktorskih kurseva, ali posle dobijanja Shodana neki od nas su pozvani da prisustvuju Fukushidoin (trenerskom) kursu koji je trajao preko 3 godine. Kursevi su bili održavani u Londonu gde je Sensei živeo. Ja sam uživao u njima, mada je bilo prilično intenzivno i imali smo česte testove. Većina nas je bila na osnovama aikidoa, ali trebalo je naučiti i rad sa bokenom. Ja sam imao sreću da sam položio testove i jos uvek imam diplome iz tog vremena, prva je čak štaviše iz Japana.
Profesor Chibino učenje se dosta promenilo. Studenti koji učestvuju u Fukushidoin i Shidoin kursevima treba da pokažu stvarnu predanost. Treninzi su teški fizički i mentalno.

TK: Da li mislite da je ta promena bila u pravo vreme ili ste trebali da čekate? Koji je vaš savet drugima koji razmišljaju o takvoj promeni?

WS: Mada je bilo veoma rano da počnem sa vođenjem treninga, nije bilo drugog izbora jer su instruktori bili retki. U mom klubu nije bilo crnih pojaseva ali smo imali sreću da nas vodi Chiba Sensei. On je proveo u Engleskoj 10 godina i često je odsedao u mojoj kući. Bio sam u mogućnosti da učim od njega u i izvan dođoa. On je znao da je moje razumevanje njegove kulture i aikidoa ograničeno. Moje učenje je napredovalo sporo. Ceo spektar se promenio. Mislim da asocijacija treba da pruži osnovu za učitelje i asistente. Nije potrebno da student drži trening pre nidana osim u specijalnim slučajevima. Instruktor treba da bude svestan koliko je predanosti i žrtvovanja potrebno za učenje i vođenje dojo-a, mada to može biti veoma zahvalan deo njihovog aikido života.

TK: Kojoj asocijaciji ste pripadali i da li su vam pružali podršku tokom promene?

WS: Ja sam uvek bio pri Aikikai stilu i sa Hombu dođom.

TK: Vi ste držali otvoreni seminar u Lowestoft-u sa Tom Moss-om (Yama Arashi) i Haydn Foster-om (institue of aikido), pozitivni dokaz da asocijacije mogu da rade zajedno za opštu dobrobit. Da li ćete držati još kurseva sa njima?

WS: Nadam se iz nekoliko razloga. Sa njima se dugo znam, mada je ovo naš tek treći zajednički seminar. Oni su poznati u UK i veoma uspešni. Oni su zaslužili poštovanje i poziciju zbog činjenice da su vežbali i učili za dobrobit studenata a ne zbog svog ega. (p.p. 8. i 9. juna 2002 treba da se održi četvrti seminar u Lowestoftu).

TK: Tokom godina izveli ste na put dosta crnih pojaseva, koji su napredovali, odustali ili počeli sopstvene klubove. Kako se osećate zbog toga?

WS: Ja sam ponosan na sve dan pojaseve koji su prošli kroz nas dođo. Osim u zadnjih nekoliko godina, skoro svi su polagali kod Chibe Senseija, gostujućih japanskih instruktora ili mene. Sa proširenjem UKA, Shidoini su preuzeli polaganje do nidana. Mi imamo sreću sa senior instruktorima u UKA, postavili smo sistem kuća i to izgleda da dobro funkcioniše. Ja ih smatram za prijatelje, otvorene i iskrene u odnosima sa mnom i njihovim studentima. Naravno, imali smo ljude koji su nas napustili i kada osećate kao što ja osećam da su oni deo vašeg zivota, i deo sistema koji ste zajedno stvarali, to je veoma tužno. Bilo kako, razočarenja su mnogo manja nego sreća i zadovoljstvo koje imam od studenata. I ljudi koji su nastavili da vežbaju tokom godina i prijatelji koji su prestali da vežbaju su mi dragi i prijateljstvo mi je veoma dragoceno.

TK: Šta mislite o svojih poslednjih četrdest godina?

WS: U toku poslednjih četrdest godina video sam mnogo promena, neke dobre, neke ne tako dobre. Kanetsuka sensei je pronašao svoj put u okviru BAF. On radi veoma vredno, posvetio je svoj život aikidou i našao sreću u porodičnom životu.
Stvaranje British aikido Board (BAB) izgleda da napreduje u administrativnim poslovima, mada bih ja voleo da ima više napretka u kvalitetu učenja.
Chiba Sensei ima British Aikikai (BA) i njegov progresivni aikido, održava seminare i letnje škole svake godine.
UKA u nasem novom sedištu napreduje, održavajući seminare, zimske i letnje škole. Naročito mi je drago kada vidim instruktore koji rade zajedno, pokazujući entuzijazam i predanost.

TK: Koje su vaše lične ambicije?

WS: Moja lična ambicija se odnosi na moju familiju. Nadam se da će bit i zdravi i srećni.
Što se tiče aikidoa, ja ću nastaviti da studiram. Radeći za dobrobit svih i sebe i ako se šansa ukaže da ujedinim aikido u UK u nekoj formi.

TK: Sensei, mnogo vam hvala.

Mr Smith, u svojoj skromnosti, nije spomenuo da je bio član Councila pri Internacionalnoj aikido Federaciji (IAF) 12 godina. Posetio je Japan dva puta i trenirao sa vrhunskim aikido instruktorima, pogledajte sliku sa Doshu Moriterom Ueshibom.

prevod sa Engleskog Mire Zloh