Filip Smit - intervju

Intervju je vodio Mark Volš (Mark Walsh),
UKA Letnja škola, 2005.
Preveo: Branimir Putnik

Filip Smit (Philip Smith), 6. dan Hombu šidoin, jedan je od starijih instruktora UKA. Podučava redovno u Renšinkanu (Renshinkan) u Vest Midlendsu (West Midlands), na nacionalnim kursevima UKA i na godišnjim Letnjim školama. Neobičan je zbog toga što je aikidom počeo da se bavi kao vrlo mlad, kao i po tome što je puno proputovao zahvaljujući aikidou.

Kada i gde ste počeli da se bavite aikidom?

Pridružio sam se Aikikaiju Velike Britanije (Aikikai of Great Britain) 5. maja 1968! AGB je osnovan 1966. Tada sam bio dečak: imao sam devet godina. Moj otac (W. Smith Shihan) i ja odlazili smo na treninge u Birmingem (Birmingham) koje je vodio g. Martin Rajan (M. Ryan). Nekoliko meseci kasnije otvorili smo dođo na Old Hilu (Old Hill), baš preko puta sadašnjeg dođoa.

Na čelu AGB je bio Čiba sensei?

Upoznao sam ga, ali nisam trenirao sa njim do 1970. kada je došao i održao kurs za mlade. To je bilo potpuno neverovatno, on je bio jedan od najboljih trenera za mlade koje sam upoznao. Bio je to sjajan vikend i odličan uvod u aikido!

Čiba sensei je imao zastrašujuću reputaciju?

Pa, da. Mislim da sam dobio najbolje od njega, verovatno zato jer sam bio mlađi. Svraćao je sa tatom prilično često, a ja bih došao i pričao sa njim. Nisam siguran da li bi mu smetalo što ovo kažem... Video sam njegovu drugu stranu, saosećajnu i nežnu, ako se može reći: ljudsku stranu. A ima i mnogo smešnih priča... (smeška se).

Puno je pričao o aikidou i O Senseiju, o svom životu dok je bio deši[i], kako je bilo teško, i o zemljoradnji. Pričao je, takođe, i o Hombu dođou, ali, u stvari, kada je on napustio Japan, novi Hombu nije još bio izgrađen, a O Sensei je još bio živ. Bilo je interesantno slušati ga.

Da li su treninzi u to vreme bili znatno drugačiji nego danas?

Kada je Čiba sensei došao kod nas, imao je 5. dan i bio je, bez sumnje, nekoliko svetlosnih godina ispred nas, ali gledajući unazad, naš aikido je bio prilično sirov. Bilo je puno udaranja, lomljenja, treskanja. Ali, to je napredak. Treninzi Čiba senseija su bili vrlo, vrlo naporni. Nikada nije bilo nekakvih polovičnih mera, čak i prema meni kao klincu. Uvek vas je vodio do vaših krajnjih granica, a nekad i iza onoga što ste mislili da je vaš limit. Ali, uvek je znao gde treba stati. Da, bio je čvrst.

Kasnije ste postali student u Lidsu (Leeds)?

Klub su čvrsto utemeljili Pol Kičen (Paul Kitchen), Ken Marsden[ii] i neki drugi članovi kluba. Pol i ja smo bili shodan, Ken je imao 1. kyu, ali je u to vreme postajao glavni oslonac jer je Pol imao druge obaveze. Dobro smo se provodili. Bio sam tamo dve godine; napustio sam univerzitet, ali sam ostao u aikidou (smeh).

Pomogli ste u osnivanju dođoa u Bredfordu (Bradford)?

To je bila Kenova ideja. Upravo je bio završio neke stolarske radove na novom Sportskom centru Ričarda Dana (Richard Dunn)[iii], pa smo tamo smestili dođo. Naizmenično smo se brinuli o njemu.

Bili ste i izbacivač u Lidsu (Leeds)?

Da, kako bih plaćao račune. Imao sam 18 ili 19 godina. To je bilo zgodno u neku ruku; video sam o čemu se tu u stvari radi, uverio sam se da aikido funkcioniše, ali to je sve. Bio je to posao. Ono što nisam shvatao kada sam se zaposlio u noćnom klubu bilo je to da je tamo bilo puno nevolja i da su zato i tražili ljude vične boksu ili borilačkim veštinama. Subotom uveče je bila velika gužva, pa je bilo interesantno.

Puno ste proputovali zahvaljujući aikidou?

Da budem iskren, to je bio način da nađem jeftin smeštaj gde god da odem (smeh). Ali moram da kažem da su svi šihani koje sam upoznao stvarno bili fantastični domaćini. Bio sam u Americi i odsedao kod Jamada (Yamada)[iv] senseija nekoliko puta. Imao sam posao u Letnjem kampu, sat i po odatle. Odradio sam dve nedelje, a onda uzeo nedelju dana slobodno i otišao u Njujork: bilo je zaista dobro. Na putu ka Nijagarinim vodopadima ostao sam nedelju dana sa Kanai[v] senseijem. On je bio vrlo ljubazan prema meni, bio sam veoma tužan kada je umro.

Putovao sam prilično i po Evropi. Nisam nikada bio kod Tamura senseija jer sve do skoro nije imao svoj dođo: on je putovao i podučavao. Bio sam kod Asaija[vi] u Nemačkoj i u Francuskoj kod Tisijea[vii], koji se upravo bio vratio iz Japana. Tu se radilo o nedeljama, ne o mesecima, razumete. Asai sensei je u Dizeldorfu od 1964, mislim, i dobro je učvršćen. Različiti su, ali su, naravno, obojica impresivni.

Da li ste u inostranstvu primetili razlike u aikidou koje su posledica različitih stilova učitelja?

Da. Najuspešniji, u smislu ekspanzije, bio bi Tamura sensei, delimično i zbog svog stava, i načina na koji je u početku sarađivao sa Francuskom džudo asocijacijom. To se zaista proširilo. Kada odete da ga vidite, zateknete 400-500 ljudi na strunjačama. Stvarno ima velike kurseve. On je druželjubiv, otvoren, prijatan karakter; ali opasan aikidoka!

Vi pripadate drugoj generaciji aikido učitelja. Jedan ste od svega dvojice u ovoj zemlji.

Ko je drugi?

Sensei Aleks Megan, 4. dan, BAF, u Sautemptonu. Fin momak.

A, da, znam Aleksa.

Da li biste nešto želeli da kažete o tome kako izgleda pripadati drugoj generaciji učitelja?

Pa, nisam siguran... Bavim se aikidom jer ga volim, i to je to. Nikada nije bilo nikakvih očekivanja ili pritisaka na mene da to radim. Nisam se spremao da preuzmem tu ulogu, niti ću. U tom smislu nema razlike među UKA šidoinima, svi smo jednaki. Mislim da ljudi gledaju spolja i misle... pa, pogledajte druge asocijacije gde se članovi porodice promovišu pre ostalih. Mi to nikada nismo radili, i ne bih to voleo. Bavim se aikidom iz sopstvenih razloga, volim ga. Dođete do tačke kad počnete da podučavate i to se tako nastavi.

Koji su neki od Vaših razloga da nastavite da vežbate posle 35 godina?

Nisam srećan kad ne vežbam; oneraspoložim se. Veći deo toga je navika, pretpostavljam, ali još ima toliko da se otkriva o tome šta je aikido. Vidite ljude kao što su Došu, Kobajaši[viii], Tamura, Čiba... neke od njih poznajem godinama i još uvek lomim glavu oko toga šta rade. To je deo privlačnosti, uvek imate nešto novo da naučite.

Šta mislite, kako je aikido uticao na Vas dok ste odrastali?

Mislim da sam opušteniji nego što bih inače bio. Porodična crta nam je da smo prilično agresivni (smeh), a aikido mi je pomogao u vezi s tim. Ali, to je pitanje na koje ne mogu da odgovorim, jer sam počeo kao vrlo mlad, pa ne znam.

Mogli bismo da nabavimo blizance i uradimo eksperiment!

Da nastavimo s ovom temom, podučavate i decu u Renšinkanu?

Da.

Koje su neke od razlika u podučavanju dece i odraslih?

Neki kažu da je decu teže učiti, ali ja ne mislim tako. Samo treba da donekle usvojite njihov pogled na svet i učinite trening zabavnim, što je lako, jer je za mene aikido uglavnom zabavan. Ja se, zapravo, samo igram. Pitao sam Šibata senseija o ovome, jer on vodi dečje treninge u Hombu, i odgovorio mi je da se oni samo igraju, ali se igraju sa ikkyo-om. Probao sam da tako radim i pretvorio trening u strukturisanu igru. „Ko može da mi pokaže šta je ovo?“ i slično.

Mislite li da ima neke razlike između aikidoka koji su počeli da treniraju kao deca, poput Vas i Ket Dejvis[ix] i onih koji su počeli kasnije?

Ima razlika. Vaše telo se još razvija i uči, ali ne morate se truditi da ostavite po strani ono što ste već naučili, kao karate ili džudo, niste programirani na taj način, pa je u tom smislu lakše. S druge strane je teže, jer vas niko ne shvata ozbiljno. Kada sam ja počinjao, mnogi instruktori nisu decu shvatali ozbiljno, možda uvređeni što moraju da uče decu, a neki još uvek tako misle. Otuda, ili biste pohvatali to što vidite, ili ne, nije bilo maženja. Sa Ket je bilo drugačije, znam njenog instruktora, ali mnogi ljudi ne žele da rade s decom.

Menjamo temu: sada ste trener instruktorima za BAB.[x]

Da. Alan Roberts[xi] je predstavnik UKA u BAB. Ja podučavam trenerskim veštinama aikido instruktore iz različitih organizacija u zemlji. Struktura treniranja je vrlo slična trenerskim programima u drugim sportovima. Veliki sam pobornik ovog programa, jer kada smo mi počinjali nismo imali osnovne veštine. Samo su nam rekli da podučavamo i nismo imali nikakvog izbora.

Te veštine su razdvojene od aikido tehnika kao takvih?

Da, trenutno ne ocenjujemo sam aikido, ali bih ja to voleo. Jedan od problema u aikidou širom sveta jesu mnogi ljudi čiji je standard vrlo nizak. Iz političkih razloga nije nam dozvoljeno da ocenjujemo standard aikidoa, ali se nadam da će se to promeniti. Mora se promeniti. Mora postojati procena nečije kompetencije u aikidou.

Kako biste ocenjivali različite stilove aikidoa, kao što su Ki, Tomiki, Aikikai?

Mogao bih da ocenjujem kompetenciju u tradicionalnom aikidou, ali, na primer, kako ja vidim da to može funkcionisati: recimo da vodim trenerski kurs za instruktore Jošinkana (Yoshinkan). Ja bih predavao o trenerskim veštinama, ali bih zvao instruktore Jošinkana, kao što su Toni Jejts[xii] ili Dejv Rubens[xiii] da procene aikido. Ako Toni i Dejv kažu da je neko dovoljno dobar, onda i jeste; lako je ako poznajete instruktore. Problem je, kako ga ja vidim, u malim, nezavisnim organizacijama. Ne želim da kažem da samo zato što su nezavisne imaju i niže standarde, ali je to često slučaj. Nekim ljudima možete verovati na reč da su kompetentni, ali druge morate proceniti.

Trenirao sam sa ljudima iz Tomiki asocijacije, Ki asocijacije, Jošinkana, mnogim stilovima različitim od sopstvenog, i dobar aikido je dobar aikido, zaista nema razlika. Ako uzmemo kao primer Jamagući[xiv] senseija, njegov „ki“ aikido je čvršći od aikidoa mnogih instruktora različitih Ki asocijacija. Sa druge strane, u Aikikaiju imamo i Arikava[xv] senseija. Jamagući je bio vrlo mek, i kod njega jedva da ste mogli da osetite neku snagu; Arikava je potpuno suprotan: kao da vas je udario voz! Ali i jedno i drugo je aikido; bili su fantastični i ja, očigledno, ne procenjujem njihovu kompetenciju!

BAB se našao na udaru kritike. Šta su njegove dobre, a šta loše strane?

Prvo loše strane. Recimo jasno: mislim da nisu bili dovoljno jaki tokom godina. Mislim da su suviše zanemarivali vezu sa Japanom. S ove tačke gledišta, moglo je da bude bolje, da je, bar u početku, izvršni odbor BAB bio sastavljen od ljudi iz četiri priznata Hombu dođoa: Aikikai, Jošinkan, Šodokan (Tomiki) i Ki (Shin Shin Toitsu aikido) i to bi trebalo da bude dovoljno. Ali, način na koji je u početku organizovan podrazumevao je da je svačiji glas podjednako važan (bez obzira na veličinu i istorijat asocijacije), a svakako je prvi predsedavajući bio pomalo slab. Sadašnji predsedavajući je prilično jaka ličnost, koga znam od ranije, i mislim da će biti pravičan, ali prilično pozitivan. Više od prošlog predsednika, koji se suviše trudio da svakome udovolji.

Potrebna nam je regulacija učenja, i trebalo bi da postoji neko sa kim, ako želite da trenirate aikido, nezavisno od stila, možete da kontaktirate u vezi sa informacijama. BAB ujedinjuje aikido zajednicu i ja ne bih imao prilike da treniram ostale stilove bez tog kontakta. Sada imam prijatelje svuda, pa to verovatno nadjačava loše strane.

Pričali smo o negativnom transferu[xvi]; postoje li neki metodi učenja ili treniranja iz kojih tradicionalni aikido može nešto da nauči, a koje znate kao sportski trener?

Ima ih puno! Mislim da je to, generalno, jedan od problema sa japanskim borilačkim veštinama. Kada sam bio na praksi iz fizioterapije, radio sam nešto za Wado Ryu karate organizaciju; jedna od sličnosti sa nama, i svim ostalim tradicionalnim borilačkim veštinama, jeste to što metod podučavanja nije dobar. Kritičan sam, ali nadam se da to neće biti shvaćeno kao nepoštovanje. Metod je odličan ako ste učenik koji živi u dođou i vežba svaki dan, to je onda tačno ono što želite, ali mi tako ne živimo. Adaptacija nije bila tako sjajna, i umesto da se radi na načinima za razvijanje veštine, učenje se bazira na ponavljanju. To je prihvatljivo ako ste profesionalac i imate vremena. Ako pogledamo plivače, oni preplivaju 6.000 m nedeljno, pre nego što odu na Olimpijadu, ali je to njihov posao, a većini nas nije. Međutim, postoje dobri metodi treniranja koji mogu ubrzati proces... ipak, iskustvo je nezamenljivo.

Postoji li neka specifična tehnika?

Tradicionalni aikido se podučava samo putem demonstracije i imitiranja, ali pri tom možete razložiti tehniku i objasniti ljudima u čemu je poenta. Posebno stariji šihani, iako se to sada malo menja, kada žele da ukažu na nešto, svaki put rade celu tehniku ispočetka. Tako, možete samo da kopirate i imitirate, dok konačno ne shvatite šta žele od vas.

Vi ste fizioterapeut. Kako je to Vaše iskustvo uticalo na Vaš aikido?

Da budem iskren, verovatno je u pitanju obrnut put. Aikido me je i podstakao da se bavim fizioterapijom, jer sam se zainteresovao za to kako telo funkcioniše.

Kakva je, onda, razlika između Vaše fizioterapije, kao aikidoke, i fizioterapija drugih fizioterapeuta?

Dok sam bio u privatnoj praksi, radio sam sa puno atleta iz različitih disciplina i moj se prilaz pomalo razlikovao od drugih. To je bilo više pitanje stava, primera radi: uvek bih krenuo od stava: „Dobro, ovaj momak je došao kod mene jer je povređen, a najvažnije mu je da ponovo nastupa“. Konvencionalan metod vas uči da je prioritet da pravilno tretirate povredu. Razlika bi, otuda, bila da je, naravno, najvažnije da povredu pravilno lečite, ali to morate uraditi za određeno vreme. Morate malo da promenite stvari, da bi oni mogli da se takmiče, a to dolazi iz aikido treninga gde želite da trenirate bez obzira na sve. Mogao sam više da se oslonim na to. Nikad mi nijedan ozbiljan atleta nije rekao: „Koliko će mi trebati da se oporavim?“, već bi pitali: „Kada ću moći da se ponovo takmičim?“ ili „Imam trku sledeće nedelje i moram da učestvujem.“ To je razlika.

Pominjali ste ranije Jamagući senseija i Arikava senseija. Govorili ste o razlici među njima kao o apstraktnom i borilačkom aikidou?

To je terminologija koju možete koristiti i koju će ljudi razumeti. Ali ako ih poredite na taj način, propuštate važnu stvar; neko će Jamagućijev stil nazvati apstraktnim, jer nikad niste bili sigurni koju tehniku traži od vas, kao da je prilagođavao tehniku prema osećaju koji je dobijao od ukea. Tako bi radio sedam, osam ili devet tehnika tokom demonstracije. Ljudi bi se zgleda li i pitali: „Šta radimo?“, a on bi rekao: „Iriminage“, ili već nešto drugo. Ali, zbog toga što su mu kretanje i kontakt bili tako dobri, njegov aikido je bio izuzetno borben. Ako biste uradili ukemi, niste više mogli da ustanete. Nikada nije bio ispred vas, i nikada niste imali ravnotežu.

Slično kao aikido Endo[xvii] šihana, koji Ket Dejvis podučava?

Da, mislim da je tako, ali nikada nisam trenirao sa Endo senseijem, jer kada je bio ovde da podučava, ja nisam mogao da treniram.

Imate li neku posebnu aikido filozofiju, ili način na koji mislite o njemu?

Ne (smeh). Prolazite kroz faze i on se menja. Osnova mog prilaza, sve ovo vreme, jeste da je aikido borilačka veština i to je sve. To ne znači da ja vežbam zbog samoodbrane ili da bih ljudima lomio ruke, ali morate krenuti od te osnove. Prvo i najvažnije – aikido je borilačka veština. Čiba sensei mi je jednom rekao: „Istinsko saosećanje je kada imaš sposobnost da uništiš nekoga, ali to ne učiniš“, i verujem da ta rečenica uglavnom sumira moju aikido filozofiju. Aikido vam daje sposobnost da razarate, ali to ne činite jer želite da ljudima pomognete.

Želite li nešto da pomenete u vezi s tehničkom stranom aikidoa, važne tehnike, ili važne aspekte treninga?

Teško je odgovoriti na to pitanje. Tri tehnike smatram fundamentalnim: ikkyo, shiho nage i irimi nage. One su kamen temeljac za sve druge tehnike, mada ih različiti ljudi mogu različito shvatiti. Smatram da je jedna od lepota UKA to što imamo veliki broj ljudi koji se dugo bave aikidom, i svi ga rade drugačije. To je odlično, jer će vam ispravan pogled na to otvoriti oči. Ne postoji utvrđen način za bavljenje aikidom. Zato mislim da se razlikuje od drugih borilačkih veština. Uzmimo za primer iaido, kojim se, takođe, bavim. Po mnogo čemu on je krute forme, dok u aikidou, kako ranije rekosmo, dva različita čoveka mogu imati dva potpuno različita stila: to drugde nije moguće.

Da li je iaido uticao na Vaš aikido?

Da, to me podseća na zabavnu priču. Počeo sam da treniram iaido sa Čibom oko 1972, mislim, a kada se on vratio u Japan, nastavio sam sam. Onda me je jedne godine, došavši u posetu, pozvao u stranu i rekao: „Mislim da iaido zaista loše utiče na tvoj aikido“, pa sam razmišljao o tome i pokušavao da to ispravim. Otprilike dve godine kasnije, rekao je: „Vežbaš li iaido intenzivno kao ranije?“, a ja sam odgovorio: „Ne baš toliko, sensei, zbog onoga što ste rekli.“ Na to mi je on odgovorio: „Trebalo bi da vežbaš više, jer dobro utiče na tvoj aikido.“ Pretpostavljam da se sve menja s vašim razumevanjem stvari koje se razvijaju. Ne znam šta iaido donosi mom aikidou; opet kažem, radim to zato što volim. Aikido je nešto što moram da radim, ne znam šta bih bez njega, ali iaido je moj hobi. Takav je moj pristup. Vodim treninge, ali je to nešto sa čim se borim. Sa aikidom to nije slučaj – imam jedno od najviših zvanja u okolini, pa je prirodno da podučavam. Kada sam dobio shodan, bilo nas je malo s tim zvanjem, pa su svi gledali u mene kao u učitelja i očekivali da podučavam. Ali, sa iaidom stvari stoje drugačije jer osećam da još nisam dovoljno dobar da bih bio učitelj, i njime se bavim iz sopstvenih razloga.

Anegdota o Čibi i uticaju iaidoa na Vaš aikido prilično je ilustrativna za stvari koje sam čuo o učenju kod pojedinih šihana. Može li to da bude frustrirajuće?

Ume da bude veoma frustrirajuće! I oni su svi frustrirani na svoj način (smeh)! Reći će vam nešto, i siguran sam da je to s ciljem da vas podstaknu na razmišljanje, ali tada vi to ne shvatate. Sećam se da me je Kanecuka[xviii] sensei jednom pitao: „Zašto ne možeš to da uradiš?“, a ja sam odgovorio: „Ne mogu to da uradim ovde u glavi, jednostavno ne mogu.“ „Zašto ne?“, nastavio je, i ja, naravno, nisam mogao da mu odgovorim. Ali mislim da je pokušavao da kaže da, ako se ne opterećujete previše stvarima oko sebe, već samo radite kako verujete da treba, verovatno će se sve desti samo od sebe.

Ima puno sličnih primera. Takođe, mislim da ima puno kulturoloških razlika i, isto tako, razlika u pristupu, bez obzira na to koliko se mi trudili da ih ignorišemo ili umanjimo. Čak i jezička barijera može predstavljati problem, premda su tu i ljudi poput Jamade ili Čibe, koji žive u anglofonim zemljama duže nego što su živeli u Japanu; ali ipak postoje razlike.

U tom smislu, kakva je budućnost UKA i britanskog aikidoa? Generacije posle Vaše neće imati japanske učitelje, osim možda na nedelju-dve godišnje.

To se već događa. Mark Vens (Mark Vanes) je učenik koji je kod mene preko dvadeset godina. To je zaista zastrašujuća pomisao! On neće reći da je njegov učitelj bio Čiba sensei; to je ponižavajuća misao. Na nama je, dakle, da se trudimo i stvorimo identitet britanskog aikidoa, a da pritom ne izgubimo njegovu suštinu. To je naša borba: naša misija, ako želite. Mislim da moramo stvoriti britanski aikido. Ne kažem da treba da se otarasimo japanskog uticaja, već taj uticaj treba da koristimo najviše što možemo i, ukoliko je moguće, čak i da ga ojačamo. Ali, biće drugačije.

aikido kakav se danas vežba drugačiji je od onoga koji je podučavao O Sensei pre 50 godina, drugačiji je stil. Aikido evoluira: gledao sam kako se Čibin aikido razvija i menja. Ljudi se menjaju jer razmišljaju o onome što rade. Ima mnogo aikidoka na svetu koji ne žele da se aikido menja, ali ja imam snažan osećaj da bi to bila izdaja O Senseija, jer je on stvorio živu veštinu koja evoluira. Da je želeo, napravio bi katu i rekao: „Leva noga ovde, desna noga tamo“, ali nije to uradio. Snažno osećam da ćemo ga izdati ako aikido ne evoluira. Možda je to jaka reč, ali tako osećam.

Za kraj, recite mi nešto o sebi što nema nikakve veze s aikidom.

Malo mogu da kažem o sebi, a da nema nikakve veze s aikidom! To je ogroman deo mene (smeh)! Ne, imam i život van aikidoa i mislim da je to vrlo važno. Kažu da je O Sensei rekao da ne bi trebalo da budeš profesionalni aikidoka jer bi trebalo da vidiš i drugu stranu života. Imam posao i porodicu, ženu i troje divne dece. Prilično često idemo u Francusku jer imamo tamo kuću; trebalo bi uskoro da idem tamo. Volim da izlazim i upoznajem ljude, ali moram da priznam da aikido zauzima najveći deo mog života.

Da li želite još nešto da dodate o aikidou?

U ovom trenutku puno se priča o istoriji aikidoa u Britaniji jer se sledeće godine navršava 50 godina otkako je Kenširo Abe[xix] došao i prvi put predstavio aikido. Ali, mnogi ljudi su da li svoj doprinos. Mislim da se previđa uticaj mog oca na aikido i mislim da mnogi to rade namerno. Kada se priključio Čibi, našao se u opoziji prema ljudima sa kojima je do tada trenirao. Doneo je tu odluku, i to iz razloga koji se tiču jedino aikidoa i zahvaljujući tome aikido u UKA danas izgleda ovako. Ti ljudi sa kojima je pre toga trenirao nisu želeli ništa da imaju ni sa Čibom ni sa Aikikaijem. Vidite to sada, ljudi otpadnu i odu. On to nije uradio, čak je uspeo da sačuva veze i prijateljstva. Njegov doprinos je žalosno zanemaren u izvesnim aikido krugovima, jer oni ne žele da priznaju bilo čiji doprinos aikidou. Ima ljudi koji bi voleli da ga izbrišu iz prošlosti, a Čibu da spomenu samo usput. Deset godina je Čiba imao ogroman uticaj, a ima ga i danas! Budimo iskreni, i dalje ga smatram svojim učiteljem i prijateljem. Video sam ga pre dve nedelje i zaista je bilo lepo biti s njim. Ali, ne možete poreći da je njegovo zaveštanje britanskom aikidou ogromno, a odmah nakon toga i, zapravo, uporedo s tim, i uticaj mog oca.

Hvala Vam puno.

Nema na čemu.

[i] Deshi, tj. uchi-deshi – student borilačkih veština koji živi sa svojim učiteljem, u ovom slučaju sa O Senseijem, pomaže mu u svakodnevnom životu i trenira intenzivno.

[ii] Ken Marsden je sada 5. dan BAF šidoin, kome pisac ovog intervjua duguje zahvalnost za upoznavanje sa aikidom. Živeo, Ken!

[iii] Richard Dunn je bio čuveni lokalni bokser koji se borio protiv Muhameda Alija.

[iv] Yoshimitsu Yamada Sensei, 8. dan šihan, predsednik Njujorškog Aikikaija.

[v] Mitsunari Kanai Sensei, 8. dan šihan, bio je predsednik Bostonskog Aikikaija, umro je 2004.

[vi] Katsuaki Asai Sensei, 8. dan šihan, predsednik Aikikaija Nemačke.

[vii] Christian Tissier Sensei, 7. dan šihan, učenik Jamagući senseija (Yamaguchi), predsednik velike aikido organizacije u Francuskoj.

[viii] Yukimitsu Kobayashi sensei, 6. dan Hombu šihan, bio je gostujući učitelj na UKA Letnjoj školi.

[ix] Cath Davies Sensei, 5. dan UKA šidoin, aikidom se bavi od 13. godine, sada podučava u Ren Bu Kan-u u Solihalu (Solihull), Vest Midlends.

[x] British aikido Board – upravljačko telo za aikido u Velikoj Britaniji, pod kojim se nalazi većina aikido organizacija.

[xi] Alan Roberts Sensei, 5. dan. šidoin, generalni sekretar UKA.

[xii] Antony Yates Sensei, 6. dan Jošinkan, glavni trener Britanskog jošinkan aikidoa.

[xiii] David Rubens Sensei, upravnik Meidokana, Jošinkan aikido asocijacija.

[xiv] Seigo Yamaguchi Sensei, 1924-1996, 8. dan Aikikai Hombu šihan, poznat po suptilnim tehnikama.

[xv] Sadateru Arikawa Sensei, 9. dan Aikikai Hombu šihan, pok. Poznat je po svojim moćnim, snažnim tehnikama.

[xvi] Negativan transfer je termin koji se koristi u nauci o sportu (poreklo vodi iz psihologije i odnosi se na sve vrste učenja, ne samo na motoriku, prim prev.) i odnosi se na teškoće u učenju nove veštine, koje nastaju kao posledica poznavanja neke druge veštine. Na primer, učenje aikidoa biće teže ako znate karate ili džudo. (Supr. pozitivan transfer, kada stečena znanja olakšavaju usvajanje novih znanja i veština, prim. prev.)

[xvii] Seishiro Endo sensei, 8. dan Aikikai šihan, poznat po prefinjenim tehnikama.

[xviii] Minoru Kanetsuka Sensei, 7. dan šihan, tehnički savetnik BAF. Filip Smit je često putovao i trenirao sa Kanecukom u vreme kada su obojica bili Čibini učenici.
[xix] Kenshiro Abbe sensei, 1915-1985, obično se smatra prvim učiteljem aikidoa u Velikoj Britaniji. Takođe je poznat kao veliki majstor džudoa i kao učitelj karatea i kendoa. Održana mu je komemoracija 15.5.2005. u Kristal Palasu, na velikom aikido okupljanju, na kome su učestvovali predstavnici mnogih stilova, uključujući i klasu učenika Filipa Smita, kao predstavnike UKA i Aikikaija.

Intervju je objavljen na sajtu Ren Shin Kan centra za borilačke veštine

prevod sa engleskog: Branimir Putnik