Mitsugi Saotome - intevju

Aikikai šihan, Saotome sensei (8. dan) studirao je 20 godina sa Učiteljem od kojih je 15 proveo kao njegov uchi deshi. Danas on vodi organizaciju Uešibine aikido škole, čiji je centar u Shobukan Dojo-u u Vašingtonu

 

ATM: Sensei, izgleda da je obnovljeno zanimanje za uchi deshi programe. Nas u ATM često pitaju gde postoje takvi programi - i mi stalno istražujemo pitanje uchi deshi programa. Šta tačno znači biti uchi deshi?

SENSEI: Uchi deshi nisu samo studenti koji spavaju na strunjačama. Njihov trening je kompletan, ne samo proučavanje tehnika. Uchi deshi je sistem sličan internom sistemu za lekare.

Uchi deshi žive i spavaju u dojo-u, da bi mogli da proučavaju aikido 24 časa dnevno. Mnogi tipovi aktivnosti su povezani sa njihovom obukom. Neki ljudi koriste termin uchi deshi vrlo slobodno - kao naziv za svakog studenta koji spava na strunjačama ali to nije ono što kod mene označava taj termin.

ATM:: Malopre ste rekli da uchi deshi sistem obuhvata mnoge oblike aktivnosti. Šta ste mislili pod “aktivnošću”? Pojavljevanje na seminarima, dovođenje učenika na seminar, nošenje učiteljeve hakame, torbi - stvari kao te?

SENSEI: Sve su to elementi, ali ima tu mnogo više stvari - kao što je čišćenje dojo-a i posluživanje čaja gostima.

ATM:: Može li uchi deshi da živi izvan dojo-a?

SENSEI: Kada sam ja bio O-Sensei-jev uchi deshi ja nisam mogao da kažem “Izvinite, Sensei, ali ne mogu da dođem na sledeči seminar” ili “Izvinite, danas ne mogu da dođem na čas, izlazim sa devojkom”. Kao uchi deshi i ja bih imao slobodne dane ali sam imao i dnevni raspored.

ATM:: Recite nam kako ste postali uchi deshi?

SENSEI: Kada sam shvatio da hoću da budem uchi deshi razgovarao sam sa Doshu-om (Kisshomaru Ueshiba). U to vreme on nije bio uchi deshi, on je radio u jednoj kompaniji izvan dođoa. Jedini uchi deshi je bio Tamura Sensei, koji je počeo sa učenjem aikidoa tri meseca pre mene. Hteo sam da budem uchi deshi ali sam razumeo da Doshu to ne može sebi da priušti - nije imao dovoljna primanja da bi me mogao zbrinuti. Otišao sam u Kyoto i oko 3 godine predavao aikido i druge stvari u školi za hendikepirane. Kad sam se vratio u Hombu Dojo morao sam da čekam još dve godine.
Kad sam postao uchi deshi to je promenilo moj život. Da to nisam postao moj bi život drugačije izgledao. Kad sam počeo kao uchi deshi Doshu-ev trening ujutru i uvece je držan za nekoliko učenika. Danas je Hombu Dojo dupke pun, naravno. Ali tada, kad bi smo imali 10 učenika na treningu. Doshu bi rekao: “Danas imamo veliku grupu!”
Na očigledan način O-Sensei i Doshu su esencijalni za razvitak aikidoa. Ali moramo se setiti i teškog rada i posvećenja mnogih uchi deshija kao što su: Tamura Sensei, Yamada sensei, Kanai sensei, Sugano sensei, Chiba sensei i drugi koji su održali organizaciju od rata do današnjeg aikikaia.
Na nesreću, mi više ne radimo zajedno. Ali ti ljudi su moja braća i mi imamo isto poreklo.

ATM:: Kada se vratite u to vreme, kojih lekcija se sećate?

SENSEI: Sa O-Senseijem nismo samo vežbali na strunjačama. Izvan strunjača on me je učio mnogim stvarima. Zato sam i napisao Knjigu aikido i Harmonija prirode, i nadam se da ću jednog dana napisati knjigu o tome šta sam sve naučio od O-Senseija. Možda još uvek ne razumem šta je on sve učio, ali se trudim. Vrlo sam srećan što sam imao iskustva sa njim.
Milsim da će ostali uchi deshi reći slične stvari o njihovim iskustvima. Ponekad pomislim da su ostali uchi deshi videli iste stvari iz svoje perspektive drugačije. Mislim da bi se mogla napisati interesantna knjiga kad bi se sva viđenja skupila na jedno mesto. Svi mi imamo interesantne uspomene. Kad umremo, da li će naše uspomene da nestanu? Ne obazirimo se na organizacione razlike! Ono što je od značaja je naše iskustvo kao uchi deshi-ja.

ATM:: Da li je O-Sensei imao uchi deshije pre rata?

SENSEI: Da, ali je iskustvo bilo malo drugačije pre rata. Trenirao je drugačiji tip uchi deshija. Mislim da je većina od njih bila iz bogatijih porodica i većina od njih su bili uchi deshi jako kratko - možda 1-2 meseca.

ATM:: Vi i ostali O-Senseijevi uchi deshi ste napravili budućnost aikidoa.

SENSEI: Da učvrstili smo aikido, prvo u Japanu pa onda u drugim zemljama. Mnogi od O-Senseijevih uchi deshija su posadili seme, zajedno sa Doshu-om naravno, i sada to seme proklijava.Sada je aikido postigao popularnost. Ali mnogi od nas koji su bili uchi deshi su imali teške dane. Došli smo u nepoznate zemlje i borili se da ponovo počnemo. Bili smo pioniri.

ATM:: Mogli ste da dobijete posao izvan aikidoa kao učitelj ili inženjer i drugi uchi deshi-ji imaju druge telante i veštine. Ali vi ste odabrali da se bavite ovim. Sigurno niste očekivali da zaradite puno novca?

SENSEI: “Kakva je buducnost u aikidou?” - pitala me moja porodica “Nema prihoda, to znaš. Koje su garancije? Ima drugih stvari koje možeš raditi. Zašti si izabrao da budeš uchi deshi?” Odgovor je, mislim, da sam jako želeo način života koji je aikido pružao - način posvećenja i predanosti. Sigurno nisam izabrao da budem uchi deshi zato što sam želeo da budem bogat ili da imam pun socijalni život.

Vrlo malo ljudi sada razume čistoću duha, posvećenja koja je postojala u tim ranim danima. Svi mi koji smo doneli aikido u Ameriku i Evropu borili smo se sa siromaštvom i teškim vremenom za nešto za šta smo mislili da je jako važno. Počeli smo sa malim dođojima i sa malim brojem studenata. Neki od nas su i spavali u dođou. Njujorški Aikikai i Aikikai Nove Engleske nisu bili još stvoreni. Marali smo da gradimo i gradimo. Koje imao takvu hrabrost? Samo ljudi koji su posvećeni aikido-u 100%.
Sada mnogi vide vođenje dođoa ili uchi deshi programa kao način da se zaradi novac. Razumem zašto su ostali učitelji besni na ovakav stav i delim njihova osećanja. U početku nijedan O-Senseijev uchi deshi nije mislio da je svrha dođoa da se napravi novac. Dojo je postojao u svrhu treninga. Komercijalizacija aikidoa ljuti one od nas koji su radili teško i žrtvovali se toliko bez pomisli na novac.

Sad kad je aikido popularan, neki ljudi su zaboravili njegovo pravo značenje i oni samo žele da zarade novac. Ako to žele što se ne bave drugim poslom.

 

ATM:: U prethodnim intervjuima, vi ste poručivali aikido učiteljima da uče menadžment i da vode njihove dojo-e na profesionalni, biznis način. Da li sada menjate svoj stav?

SENSEI: Ne. Komercijalizam nije isto kao i profesionalizam. Ako je jedina namera neke osobe da zaradi novac onda će taj dojo da ima komercijalan uspeh. Ali profesionalizam ima drugačije, dublje značenje. Da bi se bio profesionalni učitelj aikidoa, mora se žrtvovati, aikido mu mora biti od najvećeg prioriteta, mora se posvetiti umetnosti, aikido filozofiji. Mislim da aikido škole imaju istu funkciju kao manastiri a aikido učitelji su kao monasi ili misionari. Koliko ljudi otvara crkve da bi zaradili novac?

ATM:: U njihovim naporima O-Sensei i Doshu su imali uchi deshi-je da im pomažu. Ako bi ljudi želeli da se sad posvete aikidou, zar ne trebaju sličan sistem podrške?

SENSEI: Da li govorite o nekome ko je recimo shodan? Kada bi učitelj takvog ranga postavio program takvog tipa, bio bi samo dobar vic.

ATM:: Ali ako bi učitelji višeg ranga potavili takav program da li bi bilo išta što bi ih u tome sprečavalo?

SENSEI: Postaviti takav program danas u USA bi bilo vrlo teško ako ne i nemoguće. Ovde, kada bi učitelj rekao studentu da počisti nešto, on bi pitao “Zašto?” Student bi mogao još da kaže “Hej, pa ja nisam rob!” Američka kultura se razlikuje od Japanske. Dakle, sistem bi morao da bude drugačiji. Kao što sam rekao stari sistem sada nema ekonomskog smisla.Takođe, ljudi danas imaju drugačiji mentalitet. Na primer čak i mladi Japanci danas ne razumeju sempai-kohai odnos. Takvi koncepti dolaze iz mnogo drugačije kulture. Današnji studenti nemaju strpljenja ili posvećenosti. Pretpostavimo da današnji studenti nađu učitelja koji im odgovara i odluče da mu se posvete. Ako se učitelj jednog dana naljuti studenti bi ga mogli napustiti zauvek.

Da je Amerikanac bio u prilici da postane O-Senseijev uchi deshi ne bi izdržao više od dan-dva.

ATM:: O O-Sensei-ju često mislimo kao o simpatičnom dobrom čikici. Da li se ljutio na njegove deshi-je?

SENSEI: Imam vrlo jasne uspomene kad se O-Sesnei ljutio na mene. Nisam bio baš pametan, ostali su bili mnnogo pametniji nego ja, pa se na mene mnog više ljutio. Ja sam srećan što sam našao O-Senseija i Doshu-a. Moji učitelji su bili fini ljudi. Da sam imao gadnog učitelja nikad ne bih postao uchi deshi. Vežbao sam dugo i ostale borilačke veštine i smatrao sam ih zanimljivim - ali nikad nisam imao posvećenost koja je potrebna da bih postao uchi deshi u tim veštinama.

ATM:: Kada posmatrate aikido danas - brojnost organizacija, rivalitet itd - šta mislite, šta će se desiti sa aikidom u budućnosti?

SENSEI: Nisam siguran - ali još uvek verujem da budućnost aikidoa zavisi od profesionalnih učitelja koji poseduju više od samo tehničke veštine. Da bi aikido nastavio da živi, njegovi učitelji moraju biti sposobni da razgovaraju na jednakoj nozi sa profesionalcima u politici, akademicima, biznismenima. U prošlosti je biti tehnički ekspert bilo dovoljno, ali vremena su se promenila. Sada, autoritet aikido Šihana mora biti jednak autoritetu univerzitetskog profesora - ili čak veći. Iako je aikido u osnovi borilačka veština, on nije samo borilačka veština. Kao Budo, bavi se filozofijom, odnosima ljudi i društva, njihovom okolinom. To je kako ga ja razumem. Poznavanje tehnika je od ograničenog značaja. Ljudi žele da znaju kako da se ponašaju prema ostalima, kako da upravljaju svojim poslovima itd.

Mnogo ljudi me pita o raznim organizacijama i rivalitetu. Ali, budućnost aikidoa nije moj problem. To je vaš problem, šta vi mislite? Postoji mnogo aikido organizacija u USA, ali sve imaju iste korene. Sve mogu da prate same sebe unazad do Hombu Dođoa i mnoge imaju O-Senseijeve uchi deshi-je kao Šihane.
Mi, Šihani ćemo izvesno nestati. Onda će na vas biti red. Zato morate učiti kako da se uključite u pozitivne političke procese.

Ljudi kritikuju raznorazne aikido organizacije ili grupe ali kako bi svi radili zajedno bez njih? Pretpostavimo da su razni učitelji “lokalni kraljevi” - jedan je Kralj Južne Kalifornije, drugi Severne Kalifornije, treći Zapadne, neki je Kralj Čikaga ili Floride. Šta bi mi onda radili?

Američki aikido se nikada neće ujediniti u jednu organizaciju ali bi mi i dalje mogli da imamo jednu koordinirajuću grupu, ako što je Američka Akademija Nauka. Labava struktura takvog tipa bi bila moguća. Sa takvom strukturom mi bi mogli da se razmenjujemo i da zajedno nastavimo što je i cilj.

ATM:: Ja bih mogao da kažem kao urednik "Aikido magazina", da bi se stvorila takva organizacija, ljudi bi trebalo da imaju dobre diplomatske sposobnosti.

SENSEI: Da. Napraviti nešto takvo zahteva puno mudrosti, strpljenja i poverenja. Vrlo je teško skupiti različite ljude zajedno i napraviti miroljubivo društvo - vrlo teško. Ali aikido nije filozofija - on se bazira na sprovođenju određenih filozofskih principa u realnost, kao sistem. A to zahteva žrtve i težak rad.
Želim da razjasnim da ja ne sprovodim nikakvu politiku. Moja misija je da prihvatim i treniram članove sledeće generaćije kao što je i moj O-Sensei mene - da prenesem njegov dar na sledeću generaciju. Organizacija nije moja stvar. Pitanje kako skupiti zajedno aikidoke je pitanje sledeće generacije.

ATM:: Jedna od vaših konstatacija je, da bi se na to pitanje odgovorilo uspešno, pripadnici sledeće generacije bi trebali da imaju mnogo šire obrazovanje koje ide daleko izvan programa klasičnog aikidoa.

SENSEI: Da. Neki političari ne razumeju okolni sistem, a neki biznismeni ne razumeju ljudsku psihologiju. Ali tako uska specijalizacija ne funkcioniše. Zato je moj san da aikido učitelji prošire svoje vidike.Tehnike su važne naravno, ali aikido učitelji ne bi trebalo da toliko misle na tehničku veštinu. Trebalo bi mnogo više da misle na lični razvoj, personalne veštine i pozitivni politički pristup. Njihova pažnja treba da bude na stvarima kao što su bolje upravljanje, sigurnost i društvo.

Moj san je da promenim sliku o učitelju aikidoa. Neki ljudi koji treniraju borilačke veštine su na ivici zakona; to je zastrašujuća stvar. Ali ja želim da učitelji aikidoa budu poznati kao pravi profesionalci, ljudi sa realnom vizijom, ljudi sa funkcijom u društvu.
U današnjem društvu aikido nudi nešto jedinstveno i vredno.

preneto sa:
aikido Today Magazine
http://www.aiki.com/