Gordon Džons - intervju

ntervju je vodio Mark Volš (Mark Walsh),
(aikido Journal, avgust 2004.)
Preveo: Branimir Putnik

Gordon Džons (Gordon Jones), 6. dan Shidoin, jedan je od upravnika UKA. On redovno podučava u Renshinkan u Vest Midlendsu (West Midlands), i na godišnjoj UKA Letnjoj školi, na nacionalnim UKA kursevima i u inostranstvu.

Kada i gde ste počeli da se bavite aikidom?

U malom dođou na Vest Hitu (West Heath), pre tačno četrdeset godina, sa g. Smitom[1]. Bilo je oko šest ljudi na treninzima, a Roj Dadli (Roy Dudley) je bio i instruktor. Bilo je to „slepac vodi slepca“, jer ništa nismo znali. Mnogi ljudi danas imaju nekakvu ideju o tome šta je aikido, ali sredinom šezdesetih niko ništa nije znao. Čudno je bilo i baviti se džudom, sve je to bilo potpuno nepoznato. Bio je to marginalizovan koncept.

Dakle, niko ništa nije znao; bili smo pod pokroviteljstvom g. Ralfa Rejnoldsa (Ralph Reynolds)[2], koji je bio 2. dan, mislim. On bi dolazio jednom na svakih dvanaest nedelja i po nekoga unapredio, ali smo ostatak vremena provodili u zbrci, pokušavajući da se setimo onoga što smo videli na poslednjem kursu i da to imitiramo. Očigledno, nismo imali nikakvu metodu. Dejv Bašel (Dave Bushell) je takođe bio tu. Napredovao sam do zelenog pojasa (3. kyu) sa g. Rejnoldsom, i to je bio vrlo čudan način napredovanja – neću puno o tome pričati, ali sam imao utisak da „to nije to“. Ubrzo nakon toga g. Smit je rekao da postoji jedan Japanac (Čiba sensei[3]), i da bi trebalo da pogledamo kako on radi i vidimo možemo li se priključiti. To je, naravno, bilo kao da ste iz mraka izašli na svetlost dana. Naše pretpostavke i podsvesna verovanja o tome kako aikido i borilačke veštine treba da izledaju, obistinile su se. Pojavio se taj dinamični Japanac, koji je izgledao nadljudski, i to je bilo pravo otkrovenje!

Ali, morali samo da putujemo u Lejkester (Leicester) jednom mesečno, a ponekad smo išli na večernje treninge ili vikend-kurseve. Pokušavali smo da budemo u dodiru sa aikidom svake dve ili tri nedelje. Bio je to vrlo, vrlo težak prelazak, jer je postojala lična netrpeljivost između g. Rejnoldsa i Čiba senseija koji je bio nepoverljiv prema svakome ko je dolazio od Rejnoldsa, tako da smo prvih osam ili devet meseci imali taj... test, pretpostavljam: da bi videlo da li smo stvarno zainteresovani, ili prelazimo samo zato što nam je tako bilo zgodno. G. Smit je tada bio 2. kyu, a bilo je još nekoliko momaka sa istim rangom. U Lejkester dođou, a to je bio podrum bez prirodnog svetla i ventilacije, oni su imali proveru koja je, činilo nam se, trajala pola popodneva, iako verovatno nije bila duža od jednog sata. Posle toga trojica od njih nisu mogla da ustanu, a jedan mlad i jak momak koji je testiran, nije mogao da radi naredna tri dana! Svi su unapređeni u 1. kyu, i bili smo nezvanično prihvaćeni kao grupa. Nakon toga bilo mu je drago (misli se na Čibu) da nas vidi. Ostali iz te prve grupe više ne vežbaju, osim Rodžera Durasa (Roger Duras) koji je još aktivan.

Čuo sam da su treninzi sa senseijem Čibom bili vrlo žestoki, i da ste morali da se psihički pripremate za njih?

Čak i posle 3-4 godine sa njim, ako bismo išli na subotnji večernji kurs u Lejkester, u petak bih, u vreme ručka, već osetio u stomaku taj osećaj pritiska, stresa... straha: kao da idem prvi put. Ili nešto uradiš ili ne uradiš. Nije bilo „Zašto ne možeš to da uradiš?“ ili „Da li ti je teško?“, jednostavno uradiš što ti se kaže, i tačka. Video sam puno stvari pored njega, i osećao sam da moja strepnja nije neopravdana.

Povrede?

Kad pogledam unazad, možda shvatam zašto je bio takav, imao je vrlo malo vremena za ljude koji mu nisu bili odani, a to je bio njegov način da otkrije odanost. Ali, bio sam sa njim bar jednom mesečno tokom 25 godina, i nikada me nije povredio. Bio sam ugruvan i modar, ali sve je to bilo prolazno. Neki su ljudi imali povrede koje se dugo leče, ali meni ništa slično nije uradio. To iskustvo – biti pored njega, sa njim, raditi sa njim, nikada se neće ponoviti. Niko se u istim situacijama neće ponašati slično njemu.

Je li bilo i drugih učitelja koji su imali jak uticaj na Vas?

Ne baš. Naravno, g. Smit je uvek bio tu, on mi je bio učitelj tokom mnogih godina, ali niko ni približno kao Čiba sensei. On me je vodio od 2. kyua do 6. dana – imam i knjižicu – i ne verujem da to ima iko u zemlji. To je super.

Ima li nekih zanimljivih priča iz tog perioda?

Ima puno: to je sve istorija. Bilo je to vreme iskušenja. Kada pogledam unazad, vidim to kao uspon na Mont Everest. Mogao sam da odustanem u svakom trenutku, ali sam odlučio da istrajem, da budem deo toga. Nikad niste znali šta će se desiti, i to je najviše frustriralo. Neke stvari su bile potpuno neverovatne. Na primer, sečenje četvrt inča debele daske vizit-kartom. Čiba je odrediO Senseija Kanecuku (Kanetsuka), koji je tada bio njegov učenik, da drži dasku, a ja sam sakupljao komade, jer sam u to vreme bio još početnik. Bilo je strašno gledati nekoga da seče dasku s toliko energije. Onda bi počeo da seče A4 list papira mačem. Počelo bi tako što bi Kanecuka klečao, držeći papir u rukama, a on bi iskuo mač i sekao, nikada ne nišaneći, samo bi izvukao mač i zamahnuo. Na redu je bila polovina papira, pa četvrtina, dok ne bi došao do razmaka od samo jednog inča među prstima.

Čiba sensei je imao crni boken od ebonovine. Jednom smo trenirali s oružjem i ja sam uradio pogrešno. Pogrešio sam opet, i tada ste već znali da imate još samo jednu šansu da uradite kako treba. Stajao sam na oko tri metra od njega, a on je odjednom udario moj boken i pogodio me vrhom svog, odmah pored oka. Krv mi je curela niz obraz, a on je rekao: „Sad uradi kako treba.“ Kako je uspeo da me udari tačno u tu tačku, odmah pored oka, a da me ne promaši ili oslepi, nikada neću razumeti.

Da li je bilo trenutaka kada ste poželeli da odustanete?

Pa, na kraju jednog kursa dao mi je shodan. Bilo je oko 40 ljudi na kursu, bilo ih je sa 2. i 3. danom iz cele zemlje. G. Smit je tada bio Fuku Shidoin[4]. Učitelji su ulazili u dođo jedan po jedan, a izlazili kroz baštu, tako da nikom nisu mogli da kažu šta se unutra događa. On ih je sve testirao, bilo ih je šestorica koji su polagali Fuku Shidoin test. Rekao je da mora sa svima njima da porazgovara još jednom, i zamolio me da ja vodim trening (pun momaka sa mnogo višim zvanjem od mog), a on je seo i gledao. Sledećeg dana se šetkao, govoreći: „Ovo je pogrešno, tvoj ukemi ne valja“, a onda je prišao meni i rekao: „Kontakt nije dobar, ukemi nije dobar, ustani, shodan.“ Imao sam utisak da sam prilično dobro prošao.

Dve nedelje kasnije došao je na kurs u Midlends (Midlands). Nije bilo dovoljno mesta na strunjačama, tako da smo svi sa dan zvanjem radili na podu, a on nas ni malo nije štedeo. Pošto smo imali nekoliko slobodnih sati, otišao sam do kuće na ručak, potpuno izubijan, zbog tvrdog poda i imobilizacija koje je radio. Rekao sam ženi: „ Ne mogu da se vratim. Ne mogu fizički da se nateram da odem nazad.“ Ona mi je prekornim tonom rekla: „Ako se sada ne vratiš, nikada se više nećeš vratiti.“ Tako sam se vratio, i to je verovatno jedini put da sam osećao da ne mogu više da izdržim. Jasno, on je čekao, i da se nisam vratio, to bi bio kraj. Imao je običaj da testira odanost, tako to sada vidim.

Ima li i nekih dobrih stvari koje su ostale iz tog vremena?

Svakako, puno njih. Ne bih želeo da ga (Čibu) oslikam kao brutalnog, okrutnog i hladnog. Morate imati kompletnu sliku o njemu da biste uvideli zašto je bio takav. Imam puno dragih uspomena. Ponekad je bio zaista prijateljski raspoložen, dobro smo se slagali. Sećam se, jednom, imao sam herniju, a bio sam u sredini svojih dvadesetih, bio sam prilično mlad, i nisam znao šta da radim. Mislio sam da će doktor odmah želeti da me operiše i da će mi to uništiti aikido. Ali, stanje je počelo da se pogoršava, pa sam otišao da ga (Čibu) vidim na treningu. Upao sam u njegovu sobu govoreći: „Moram da razgovaram sa Vama.“, a on je, potpuno go, izlazeći iz tuš-kabine, rekao: „Šta želiš?“ Pričali smo o mnogo čemu, i on je pitao: „Zna li još neko?“ Pa, niko nije znao – iako to sada zvuči smešno, bila je to vrlo lična stvar. Zamolio sam ga: „Nemojte reći g. Smitu, inače će me ismevati kao seka-persu“. Vratili smo se u salu, on me je izveo i mlatio me pošteno petnaestak minuta, da svima pokaže da sam dobro.

Pričao sam sa njim o mnogo čemu. Kada mi je otac umro, napisao mi je vrlo, vrlo dirljivo pismo. Znam ga 35 godina, on je bio veoma važna ličnost u mom životu.

Puno ste proputovali zahvaljuujći aikidou?

Putovao sam dosta: u Grčku, na primer. Mislim da je ove godine desetogodišnjica mojih odlazaka tamo. I to se proširilo od Atine do Soluna, Mitilinija i još ponegde. Takođe, išli smo u Srbiju, što će se verovatno pretvoriti u redovnu godišnju posetu i, ako sve bude u redu, sledeće godine ću ići u Australiju da posetim učenika koji je trenirao kod nas pre 10-15 godina.

Ima li neke razliku u aikidou između, recimo, Grčke i Srbije, i ovog ovde?

Da, oni su tokom godina imali različite uticaje, i nerazumno je očekivati da ljudi odjednom bace kroz prozor sve što su učili u poslednjih 20 godina, i priklone se vašem načinu rada. To je vrlo postupan proces, i morate dokazati da ono što vi radite ima više smisla nego ono što oni rade. Teško je ući u dođo i reći da je nešto dobro samo zato što ja to tako radim, moraju postojati i neki argumenti.

Grčki Aikikai nam se pridružio, i taj proces učenja je trajao 10 godina, ali smo, i oni i mi, bili spremni na to. Ne može biti harmonizacije među aikido organizacijama, ako jedni pokušavaju da nametnu svoju volju drugima koji dugo vežbaju. Besmisleno je tako nešto očekivati. Jedini put je kroz ideju međusobnog učenja.

Ima puno nesaglasnosti između mnogih aikido organizacija. Da li ideju međusobnog učenja vidite kao put za prevazilaženje tih problema?

Ljudi moraju da shvate da, ako trenirate aikido 20 godina, i neko dođe i kaže vam da je sve to pogrešno, vi ćete reći: lepo, nastaviću da radim pogrešno i narednih 20 godina. Morate ih ubediti, delima, ne samo rečima, da ono što vi radite ima mnogo više smisla, bilo sa praktične ili etičke tačke gledišta. Da biste to dokazali, morate raditi zajedno sa njima, a ne pokušavati da njima dominirate. Jer, često, ljudi koji žele da se priključe nekim organizacijama to rade iz ličnog interesa. Na primer, možda nemaju priznanje Hombu dođoa, a žele ga; nerazumno je očekivati da se krug ljudi koji je bio u kontaktu sa nama ne proširuje. Prema tome, mora postojati ravnoteža i kompromis između dve stvari. Želimo da nam se ljudi priključe, ali ne želimo ništa da damo ljudima olako – mora postojati neka vrsta odanosti: proces davanja i uzimanja.

To zvuči kao neka vrsta aikido politike koju ljudi mrze. Šta mislite o aikido politici? Da li je ona neizbežna?

Neko je jednom rekao da je politika druga reč za ego. To je, verovatno, najveći problem koji imamo: egoistični instruktori koji veruju da je ono što oni rade bolje od svega drugog, i svi oni žele da budu neprikosnoveni. Postoje i slučajevi gde su zvanja dodeljivali ljudi bez zvaničnih titula, ili neke grupe ljudi, ili studenti svojim instruktorima – skupe se jedne noći i kažu: „Sensei, promovišemo te u 8. dan“. Ovakve stvari i samopromocije izvrću ruglu ceo proces gradiranja. Ne kažem da je ono što radimo mi u UKA savršeno, ali mi smo svesni autentičnosti BAF i BA[5], jer su direktno povezani sa nekim većim od njih samih.

Tako, na primer, s obzirom se nalazimo u sferi njihovog uticaja svesni smo vrednosti onoga što radimo. Opasnost je ako poverujete u sopstvenu veličinu, ako poverujete da ste najbolji i da je ono što radite stvarno dobro, i da onaj koji tako ne radi nije na dobrom putu. Korist od naše veze sa Hombu dođom je u tome što nam omogućuje da iskusimo aikido od ljudi koji su zaista dobri, a to je vrlo važno. Prošle godine posetio nas je Kobajaši (Kobayashi) sensei, a ove godine će nas posetit Sugavara (Sugawara) sensei[6]. Ja vežbam 15 godina duže od Sugavara senseija, ali imamo isti stepen. Gledam šta on može da uradi, a šta mogu ja, i mislim: „Šta ja to pokušavam? Trebalo bi da sam dva stepena ispod, ako se poredim sa njim.“ Kada iskusite ljude koji su mnogo bolji od vas, to utiče uravnotežujuće. Tada shvatite da niste toliko dobri koliko ste mislili, i ako izostane taj spoljni uticaj, možete poverovati tom mitu koji stvarate oko sebe, izostaje nivelisanje. Lako je reći: „Imam treći dan, ali mislim da zaslužujem četvrti.“ Znam jednog momka koji je počeo da vežba kada sam ja imao treći dan, a sada ima osmi dan[7]. Pitate se odakle je došlo to zvanje, kada sam ja puno radio i učio i imao verovatno jednog od najboljih instruktora na svetu da bih stigao dovde. Gde je tome kraj? Verovatno ćemo doći do 10. dana. Problem sa javnošću je sličan. Na primer, ja imam 6. dan Hombu dođo, a neko ima 6. dan stečen u lokalnom dođou Džoa Blogsa (Joea Bloggs): neupućena javnost ne vidi razliku, i to je uznemirujuće. To nije egoistično: „Moram da budem bolji ili bolje rangiran od njega.“ To je pogled spolja.

Imate izdignutu poziciju na strunjači sa ljudima koji su vam bukvalno do kolena. Postoji jaka hijerarhija. Ljudi veruju da možete istupiti i reći da je noć dan, a dan noć i da je belo crno. To je ekstreman primer, ali ljudi će verovati u ono što im kažete ako stvorite zatvorenu sredinu. Vide vas da radite ovo ili ono i kažu: „O bože, on je natčovek!“ i poverovaće u sve što kažete. Možete promeniti celu situaciju da bi odgovarala onome što kažete da ste, a ne onome što je istina.

U psihologiji se kao primeri za ove zatvorene sredine uzimaju vojne jedinice ili bolnice. One su čuvene po tome što postanu ili a) izopačene ili b) psihotične, u smislu da izgube kontakt sa realnošću budući da nemaju sistem spoljašnje kontrole i balansa.

Tačno, čak i instruktori Hombu dođoa imaju svoje učitelje da ih spuštaju na zemlju – tako je do vrha.

Menjamo temu. Da li se sećate neke posebne demonstracije u Parizu?

Sredinom sedamdesetih održavao se kongres Mađunarodne aikido federacije, koji se danas održavaju samo u Tokiju. Mi smo u to vreme bili sa Kanecukom i BAF, ali iz nekog razloga on nije mogao da ide tog vikenda, pa sam išao ja umesto njega. Ja sam bio najstariji instruktor koji je mogao da ide, mislim da sam imao tada 3. dan. Išao sam s Tonijem Kaselom (Tony Cassell)[8], koji je tada imao 2. dan BAF, i koji je bio moj student, i sa još jednim momkom po imenu Angus. Tako smo otišli na vikend, učestvovali na kursu i u demonstraciji koja se održavala na stadionu u Parizu. Bilo je prisutno oko 6.000 ljudi na stadionu, Doshu[9] je bio tamo, Chiba sensei je bio tamo, kao i svi iskusniji instruktori iz celog sveta i tri televizijska krana! Morali smo da izađemo, i uradimo svoj deo: naših pet minuta za Englesku, tako da je to bilo prilično zastrašujuće! Sećam se da sam sa Tonijem i Angusom stajao u tunelu, čekajući, a Asai sensei se ispred nas preznojavao i šetkao gore-dole, izgledajući mnogo nervoznije nego što sam ja bio. On je tada imao 7. ili 8. dan, pa sam pomislio: ako je on nervozan, ja nemam šta da izgubim; i to je prilično dobro prošlo. Čiba sensei je mislio da je to bilo dobro odrađeno.

Da li je to ona IAF konferencija na kojoj je bilo svakojakih kontroverzi i komentara?

Pa, da, toga uvek ima.

Sada jedno tehničko pitanje: Vi ste poznati po svom snažnom aikidou. Odakle dolazi snaga nečijeg aikidoa?

Stvarno? Pa, najvažnije je biti opušten. To je ključna stvar. Ako pogledate sve Shihane i uporedite to sa onim što mi pokušavamo da imitiramo, videćete velike, čvrste momke koji svoju snagu upotrebljavaju na jedan ili drugi način, što im ograničava sposobnost da izvedu tehniku. Ako želite da budete dobar igrač golfa, pogledaćete onoga ko je najbolji na svetu i reći: „Šta to on radi, a što ja moram da uradim, da bih bio kao on?“ Onda pogledate starije Shihane i recite: „Bez snage, opušteno, odlično“, ali se onda vratite na strunjače i nastavite po starom. Dok koristite snagu, to se reflektuje na ukea. To je kao ogledalo – što više snage uložite u kontakt, više ćete tenzije i otpora stvoriti. Tako dobijate dva nepromenljiva cilja koja idu zajedno. Ali, iz opuštenog prilaza, možete iz partnera izvući energiju i pomeriti mu centar ravnoteže.

Snaga, otuda, dolazi iz primene tehnike kada je uke izveden iz balansa. Ima svega nekoliko tehnika koje su primenljive i na osobi koja je u potpuno stabilnoj poziciji. Čak i kada se centar ravnoteže pomeri za samo jedan inč, to je obično dovoljno da tehnika proradi, a ona će biti utoliko jača, ukoliko ne postoji fiksna tačka na koju partner može da se osloni. Da bi se uke opirao, ili uzvratio na tehniku, on mora imati oba stopala na zemlji, da bi bio stabilan. Ako toga nema, ako pada napred ili nazad, njegov prioritet će biti da se stabilizuje i tako sebi da osnovu za novi napad. Ako ne dozvolite da se to desi, onda ćete uvek gurati loptu koja se kotrlja. To je kao da pokušavate da gurate kola nizbrdo, ali je problem što ljudi pokušavaju da to rade sa povučenom ručnom kočnicom, umesto da ih puste da sama idu.

Šta je ukemi?

Ukemi je oporavak; to nije pad. Ukemi nije samo završni deo, već sve što se dešava nakon prve tačke kontakta, ili čak i pre toga. Kada je tačka kontakta uspostavljena, vi sledite pravac tehnike. Istegnete se ili se pomerite najdalje što možete, bez pada, i kada prođete tu tačku, pribegavate ukemiju, ne kao nečem lošem, već kao nečemu što vas može vratiti u igru. Drugim rečima, to je pre oporavak nego bekstvo.

Koje veštine poseduje dobar uke?

Opuštenost. To da li ćete koristiti malo snage zavisi od onoga ko primenjuje tehniku. Prateći pokret koji je započeo centar vašeg tela, ne ramena, pokušavate da ostanete u igri. Pokušavate da se oporavite da biste nastavili da napadate vašeg partnera. Morate da nastavite da se krećete oko njega i da se vratite uz pomoć druge ruke, a da pri tom ne padnete. Ne odustajte na pola puta kroz tehniku jer se to očekuje od vas. Potrebno je napraviti ravnotežu između „biti nezgodan“ i „biti dobar uke“, a to je teško.

Bez poboljšanja vašeg profila kao ukea, neće se poboljšati ni vaše tehnike. Jedno drugo čine boljim, jer ako radite irimi nage a vaš partner sam pada, stvara se lažna situacija, koja se neće dogoditi van dođoa. Morate u obzir uzeti i svest o tome odakle može doći novi napad, dok se vaš parter bori i opire. Da biste tako nešto ostvarili u dođou, morate pratiti tehniku centrom tela, a zatim prihvatiti tehniku dok god je moguće, a kada više ne možete izdžrati, onda padate: unapred, unazad, svejedno.

Kontakt je velika tema za instruktore u UKA i za mnoge gostujuće senseije?

Počevši od prostog hvata za ruku, vaš mali prst prijanja ovde (pokazuje katate dori hvat kao za mač), zatim koren šake, zatim vaš centar. Pomerate mali prst tako da nema razmaka između dlana i zgloba, i tada će taj pokret početi da prati celo telo. Sada, ako to uradite drugačije, ako držite gornjim delom šake, koji se pomera do ramena, morate izvijati telo dok se ne oslobodite kontakta. Cela dinamika onoga što pokušavate da uradite menja se zato što držite na ovaj, umesto na onaj način (pokazuje tačke).

Šta je sa tsukijem ili yokomenom?

Ideja o načinu realizacije ai-hanmija ili gyaku-hanmija je potpuno ista kao ona o shomenu ili tsukiju. Ulazite u vašeg partnera i, ukoliko udarate, to je kao da držite za gornji deo šake. Kao nage, ako presretnete shomen uchi i udarite rukom, partner će odskočiti i tako stvarate drugačiju situaciju. Morate dozvoliti pokretu da se nastavi u svom smeru, a to je, u suštini, ono što aikido i jeste: harmonizacija. Kroz pokret ili oko njega, svejedno, ali ako pogodite ruku, u npr. shomen uchi irimi nage, onda se uke može kretati oko nje, u drugom smeru, kao da ste zaustavili auto koji se kreće. Ako pogodite ukeovu ruku, on se u tom trenutku može povući, ali ako se vi krećete oko te tačke, onda više nema trenutka u kome uke oseća da može otpočeti novi pokret. Čim kretanje prestane, uke se može povratiti i to je prirodno. Sudar je najveći problem jer omogućuje preispitivanje kroz samoočuvanje, bilo da dolazi iz stopala ili iz glave, svejedno. Dakle, važno je da se kontakt uspostavi i održi.

Koja je razlika između osnovnog, srednjeg i naprednog aikidoa?

Uobičajeni odgovor bi bio da nema razlike; samo što jedan vežba duže od nekog drugog. Principi i tehnike ostaju isti, a ono što naučite kao osnovne pokrete se ne menja. Samo se krećete oštrije, sa većom ravnotežom, i imate, naročito na višim kyu zvanjima, veći inventar tehnika i više iskustva koje menja ono što radite. Aikido nije univerzalni lek protiv svega što se dešava, on nije Šermanov tenk na strunjači, podložan je greškama i raspoloženjima, to nije snaga koja sve razbija ili nešto slično. Aikido nije nešto što naučite, pa onda mislite da možete da brinete o sebi ma šta se desilo. On treba da bude fleksibilnost koja će vam omogućiti da se menjate a da i ne mislite o tome; tako jedna tehnika može da evoluira u drugu, a ona, opet, u treću... Krajnji cilj koji pokušavate da postignete je neprekidna promena.

Na nižim kyu stepenima učite gde dođe koja noga, i tako razumete tehniku. Na višim kyu pojasevima shvatite da to tako neće uvek funkcionisati i da se morate kretati malo drugačije. Tada već imate iskustva u izvođenju tehnika na malo drugačiji način, koji vama odgovara, pa je prirodna posledica da ono što učite prilagođavate sebi, ali još uvek u granicama onoga što je pokazano kao osnovni pokret. Kada dođete do 1.kyua verovatno ćete već znati četiri ili pet načina da izvedete irimi nage, i moći ćete da se prilagodite situaciji. Mislite: „Ovo neće moći ovako, on je suviše veliki / mali, moram da promenim svoju / njegovu poziciju.“

Dakle, bogatstvo se uvećava idući od manje flekibilnog ka fleksibilnijem?

Da.

Šta je sa 5. i 6. danovima? Na čemu vi radite?

Pokušavam da ulažem što manji napor, a da dobijem najjači efekat.Shvatio sam da što manje snage i otpora ulažem u to što radim, bolji će biti rezultat. Moram da pokrećem telo, ali ne i ramena. Pogledajte majstore: kreće se telo, a kao posledica tog kretanja, kreću se i ramena. Što manje energije ulažete u pokretanje ramena, i što više je možete prikupiti iz centra, to će tehnika biti bolja. Ovo svi znamo, ali sprovesti tu ideju u praksi – to je umetnost. Odlučio sam da ne dozvolim sebi da budem siguran u to što radim. Ne želim da ikada prestanem da učim, i zato želim da idem na kurseve kod ljudi za koje znam da su bolji od mene, tako da mogu da učim od njih i inkorporiram to u svoj aikido.

Često ukirate drugim učiteljima?

Da, jer učite od svih, i onog trenutka kada pomislite da više nemate šta naučiti, možete skinuti svoju hakamu. Život se menja; ja nisam isti onaj momak koji sam bio pre 10 godina. U mojim tridesetim, ljudi bi odlazili sa strunjača kada bih ja ušao, jer su znali da sam čvrst i jak, oni su do danas ostali isti. Ne mogu i ne želim da budem takav i danas, sazreo sam, i poslednje što želim je da me se ljudi plaše. Moram još da učim da kontrolišem ono što radim, da bih i dalje osećao da mogu da radim dinamičan aikido a da nekome ne iščupam ruku.

Da li Vi menjate svoj aikido ili on menja Vas?

Ko zna kako se aikido odražava na nas? Mislim da aikido bira svoje učenike. Zamislite, ako hoćete, aikido kao živo biće – ljudi koji se ne uklapaju u njegovu filozofiju prosto odu. Oni koji se uklapaju, možda nemaju potreban profil ličnosti za aikido, i tada se menjaju da bi postali kakvi treba. To zvuči pomalo apstraktno.

Znači, niste sigurni u odnos uzroka i posledica?

Tako je. Ne znam kakva bi moja priroda bila da se nisam bavio aikidoom, tako da ne znam da li me je on potpuno promenio ili bi moja filozofija i inače bila sasvim slična filozofiji aikidoa. Na primer, nikada nisam bio agresivan, svađalački tip. Zvuči vrlo ezoterično, jer ne možete tačno utvrditi, ali znam mnogo ljudi koji vežbaju aikido, i 95% njih ima istu takvu prirodu.

Šta mislite, da li u aikidou ima svih vrsta ljudi?

Da, ima. Dojo bi trebalo da predstavlja poprečni presek društva, a često je to i slučaj. Razlika u odlasku u golf klub ili karate klub, i odlaska u aikido dojo je u tome što su u ovom poslednjem svi iste prirode, ili, u najmanju ruku, tako izgleda. Niko ne želi sukobe u razgovoru, i svi se trude da jedni drugima pomognu. To je netakmičarska sredina, jer je u prirodi aikidoa da sebe date partneru, da uči na vašem telu. Tada to raste i postaje deo vas.

Osećate, dakle, da je to usađeno u Vas u izvesnoj meri?

Siguran sam da jeste, ali nikada to neću sa sigurnošću znati.

Imamo blizance ovde ove nedelje. Ako ih razdvojimo, pa jednog od njih treniramo celog života, a drugog ne, tada bismo znali...

Najviše osećam razliku izmđu ljudi koji se bave aikidoom i onih koji se njime ne bave, nedelju dana posle Letnje škole. Aklimatizujem se na aikidoke, i preživim pravi mali šok kada se vratim u „pravi svet“.

Tako je to. Mnoga prijateljstva koja napravite trenirajući aikido traju i traju... Ona su drugačija, kao što je i njihova dinamika drugačija od onih sa ljudima „spolja“. Pitanja poput: „Kakva kola voziš? Koliko zarađuješ? Kolika ti je kuća?“ i slične koještarije ne pogađaju ljude u dojou. U moj dojo dolazi jedan momak u sportskom kabrioletu, a drugi u nekom kršu kojem otpadaju točkovi. Ali, u dojou oni imaju isti rank. Imamo nastavnike u školama, nezaposlene, sve vrste poslova; i niko od njih ne vidi druge u drugačijem svetlu.

Želite li nešto da kažete o svojoj filozofiji aikidoa?

Ne baš, ali filozofija je krupna reč. Kada počnete da govorite o aikidou, shvatite da govorite o filozofiji, ali je ona teško uhvatljiva. Vidite je kad se ne praktikuje: ljudi u „spoljnom“ svetu su spremni da se svađaju i biju, a vi ste srećni što niste deo toga; u stanju ste da odete. Ili, vidite je kada se raspravljate sa nekim, ne stojite i ne derete mu se u lice, već nalazite mogućnost harmonizacije, ali o tome ne razmišljate kao o aikidou. To je urođena priroda koju aikido razvija, a da vi to i ne vidite.

Šta mislite, kakva će biti budućnost aikidoa? I u okviru UKA, i uopšte.

Mislim, bez želje da nekome naškodim, da je UKA verovatno najstabilnija organizacija u zemlji. To je tako jer ima starije instruktore koji svi rade zajedno, ne želeći da jedan drugog nadmaše. Svako od nas privata tehničke mogućnosti i sve ostalo što drugi imaju, tako da nema favorita. Pretpostavljam da je članstvo UKA desetak godina starije od članstva BA, i samim tim za nijansu zrelije, a volimo da mislimo o sebi kao o porodici. Kao što sam ranije rekao, politika je druga reč za ego. [Ove godine] smo imali jedan sastanak tehničkog odbora koji je trajao 10 minuta i jedan sastanak glavnog odbora od 45 minuta, jer nema potrebe za stalnom prepirkom. Naporno radimo tokom dana, i kada siđemo sa strunjača, svi smo kao porodica, jednaki. To je produžetak onoga što se dešava na strunjačama, pa ako bi postojao konflikt na strunjačama, nastavio bi se i nakon toga. Nadam se da će tako i ostati. Nadam li se rastu UKA? Verovatno. Ako ljudi žele da nam se pridruže, dobrodošli su, i u vezi s tim nemamo rigorozna pravila, sve dok su spremni da budu deo nas.

Ima takođe puno mladih ljudi ovde ove godine?

Da. Razmišljao sam više o tome kada sam bio na Letnjoj školi BA ove godine, gde je prosečna starost nosilaca dan zvanja oko 25-30 godina, dok je ovde 30-40. I jedno i drugo je dobro, ali i pomalo različito. To takođe pokazuje da se u aikidou uvek može napredovati. Razgovarao sam danas sa grupom instruktora iz jedne druge organizacije, i oni su prokomentarisali nekoliko stvari: na primer, raznovrsnost instruktora ovde, i opuštenu atmosferu. Čini se, takođe, da su imresionirani organizacionom strukturom[10] u UKA.

Postoji li još nešto što biste voleli da kažete o aikidou?

Da: išao sam u Barselonu, u kojoj se nalazi katedrala[11] koju je projektovao Gaudi. Od samog početka znalo se da će njena izgradnja trajati više od 50 godina, a ovde u Britaniji ima katedrala čija je izgradnja trajala i po nekoliko stotina godina. Dakle, kada polažete kamen, polažete ga za čoveka koji će na njega staviti sledeći kamen, i može se desiti da nikada ne vidite završeno delo. To je cena izgradnje nečega zaista vrednog. Isto je i sa aikidoom: stojite na merdevinama, pomažući i drugima da se popnu, radite zajedno i postajate bolji.

Hvala Vam na vremenu koje ste odvojili.

Nema na čemu.

[1] William J. Smith, 6. dan Hombu Shihan, MBE, drugi upravnik UKA

[2] Ralph Reynolds je jedan od osnivača aikido društva Velike Britanije, i jedan od prvih aikidoka u West Midlandsu

[3] Kazuo Chiba sensei, 8. dan Shihan, čelnik USAF, s bazom u San Dijegu. Deset godina je podučavao u Engleskoj, i danas često odlazi tamo.

[4] Fuku Shidoin – Chiba sensei je uveo Fuku Shidoin i Shidoin sistem u Englesku sedamdesetih godina, kako bi klasifikovao asistente i nacionalne trenere. Sada je ovaj sistem raširen svuda.

[5] BAF – British aikido Federation, BA – British Aikikai. Obe organizacije su priznate od strane Hombu dojoa.

[6] Yukimitsu Kobayashi sensei, Shigeru Sugawara sensei, 6. dan Hombu Shihan, od skora i gostujući instruktor na UKA Letnjoj školi

[7] Trenutno ne postoji Engelz sa većim zvanjem od 6. dana, priznatog od strane Hombu dojoa. Najveće zvanje u Engleskoj ima Kanetsuka sensei, 7. dan Hombu dojo.

[8] Tony Cassell, 6. dan Hombu dojo, sada stariji član BA. Podučava na West Midlands i u inostranstvu.

[9] Misli se na Kissomaru Ueshibu.

[10] UKA je organizovana u četiri „doma“. To su autonomne organizacije (npr. imaju svoj sistem stepenovanja), pod pokroviteljstvom UKA. Strane organizacije priključene UKA, kao što je Helenska aikido federacija Grčke, funkcioniše na sličnim principima. Ova struktura se razlikuje od uobičajenog modela organizacije aikido organizacija, i daje osećaj manje ograničenosti.
[11] Sagrada Familia (prim. prev.)

preneto iz "Aikido Journal", avgust 2004.