Есеј поводом полагања за 3. дан

Ево прошло је три године од писања претходног есеја и, будући да нисам обдарени писац, опет сам пред истим проблемом - како испунити овај бео папир (тачније речено екран) који имам пред собом. Тада, пре 3 године, пишући есеј, започео сам неколико тема и на крају есеја изразио наду да ћу напредовати и даље откривати истине које су већини читаоца (вежбача) углавном познате.

Међутим, сада ми се чини да никако ни у чему нисам напредовао а камоли откривао нове истине. Једино што  сам „сконтао“  је да не треба да сметам техници својим присуством, да не смем да се мешам. Тачније мислим да треба искључити своје ја тј. свој велики его... неко би рекао сујету или таштину.

Е, ако је  исправно ово размишљање онда је то једино што сам  схватио у овом претходном периоду.

Иначе уживам у нашим семинарима, летњим и зимским школама и баш ми је то све „легло". Можда и јесте ствар у томе: уживати у тренингу без неке посебне намере или амбиције. Уживај у вежбању и пусти и друге да уживају. Што се више мешаш, више ометаш слободан ток енергије која иначе влада на тренингу. Нормално, ако водиш клуб мораш да посветиш пажњу млађим ученицима али и то без превеликог уплитања себе. Покажи принцип, изведи технику пар пута и дај тек понеко објашњење детаља на који треба обратити пажњу и то је довољно. Свако од вежбача треба да нађе свој пут да стигне до технике, да освоји технику. Е сад, ово је идеал. Међутим у пракси, поготову међу млађим вежбачима није баш тако. Честа су застајања, недоумице које морате ви као онај који води тренинге отклонити. Добро је и то јер најчешће објашњавајући технику или део технике млађем учите и ви сами тј. откривате у себи оно што нисте ни знали да знате. Занимљив пут, неизвестан и баш зато толико пун дражи, дражи неоткривеног и оног чега тек треба открити.

Ево приведох некако крају и овај есеј. Нисам ни био свестан да ћу ипак испунити страницу.

С поштовањем
Радосав Тодоровић - Вишко

у Неготину, новембра 2024.