Zašto je teško naći sreću?

Kada bih vas sada pitao šta očekujete od vašeg života, odgovor na ovo pitanje bi verovatno bio: karijera, lični napredak, puno para, da napravim firmu, zdravlje ili nešto slično. Verovali ili ne, na poslednjem mestu je sreća. Sreća je nešto što se podrazumeva ili mislimo da je svi ili imamo ili nemamo, ali se ne uzima kao neka bitna stvar. Od malena nas uče vrednostima, da budemo vredni, da učimo da bismo postali svoji ljudi kako bismo se dobro zaposlili i živeli „srećno“ misleći da će nam novac i dobar posao doneti sreću, ali istina je malo drugačija.

Ovo je priča o sreći, kako sam je ja doživljavao i kako je sada doživljavam. Ovo je moja spoznaja o sreći do sadašnjeg dana i zahvalan sam što mogu svoje misli da podelim sa vama. Imam samo jednu želju od vas koji čitate, da nakon pročitanog, podeliš bar jedan deo svoje sreće sa dragim ljudima oko sebe.😀

SREĆA... Kada sam rekao mojoj dragoj ženici da ću da napišem esej o sreći, odmah mi je rekla: „neka ti je sa srećom“😀 Možda je malo drugačije formulisala rečenicu, ali sam je ja tako shvatio. 😀 U tome i jeste stvar! Stvar sa srećom je na koji način ti shvataš neki događaj.... Ali krenimo iz početka.

Svi mi tražimo sreću i u konstantnoj smo potrazi za njom. Kupujemo stvari, garderobu, kola, igračke, ulepšavamo se, idemo na putovanja... ma nema šta bismo uradili da budemo srećni i da se zadovoljimo. Da imamo novaca, kažemo da bismo je i kupili. Samo je jedno pitanje pravo, hoćemo li i tada biti srećni, ili ćemo opet zadati sebi cilj za nečim novim da nas usreći. Naša generacija i generacije posle, imaju mnogo više od prethodnih, a ipak smo nezadovoljni i kako bi klinci rekli „smoreni“. Pristupačnost informacijama i znanju je na vrhuncu, ali su nam deca depresivna i anksiozna.

Kada sam bio mali nismo imali ovoliko tehnologija koje nas okružuju i dosta smo „visili“ u dvorištu ispred i iza zgrade i igrali se. Broj informacija koje smo ubacivali u naš mozak je bio ograničen i dosta restriktivan. Išli smo u školu, a knjiga za neke predmete nije bilo. Da ne spominjem zbirke zadataka. To što prepišeš sa table je bilo sve. Živelo se sporije, ali se sećam da smo nekako svi bili zadovoljni i imali smo sve što nam je trebalo. Bilo je tu naravno i razmirica i svađi; „ratovali“ smo mi Limanci sa drugim delovima grada i tako to 😀, ali ipak na kraju dođeš kući umoran, najedeš se i mirno spavaš.

Tako prođoše srednja škola, prva devojka, prva ljubav, fakultet, posao i dođe vreme za ženidbu vrapca podunavca. 😀 E tu sam baš bio srećan. To je bila žurka za vjek i vjekova. 😀

Nakon toga, kada smo moja ženica i ja dobili prvo pa i drugo dete, moje rezonovanje sreće se promenilo. Svakodnevno provedeno vreme sa malim detetom je dosta frustrirajuće i haotično, i niko te ne sprema za taj korak u životu. U svom tom haosu kada brineš o tom malom nejakom čudu, primetio sam jednu stvar; kada su bila sita, sigurna i voljen, bila su mirna i SREĆNA! Kako to? Mi kao odrasli sa svim novcem i svim stvarima što posedujemo, ne možemo da zaspimo, a ovo malo dete nema ništa od spomenutog i spava srećno i spokojno. Moje starije dete dok je odrastalo (nedavno smo gledali slike i snimke) je bilo neverovatno srećno i puno energije. Pa bilo je na sve strane i trčala je do iznemoglosti srećna bez brige i pameti. Bez naučenog straha za bilo čim. Čak sam se u jednom trenutku bojao za nju što je toliko opuštena i ŠTA AKO.... Tako počinje taj prvi crv sumnje u mom mozgu, koji pokreće lavinu nesrećnih i loših misli. Uradim još jednu od mojih glupost na njenom trećem rođendanu i kažem joj: „Saro moja, srećan ti rođendan, ali samo da znaš, sada kada si napunila 3 godine, vreme je da se uozbiljiš i da počneš da razmišljaš i snosiš odgovornosti za svoje postupke“... možete zamisliti zbunjeni pogled mog deteta koje gleda u tatu i ne razume ni reč koju sam joj rekao 😀. To sam uradio iz čiste brige i ljubavi za njom. Nesvesno sam joj ubacio moju brigu uglavu i napravio njen prvi problem. Da ne bude samo loše po nju, i drugom detetu sam isto to rekao kada je napunila 3 godine. Čisto da se zna. Ana je to primila mnogo opuštenije, „telećim“ pogledom se samo okrenula i nastavila sa igrom 😀. Ovim sam hteo da kažem da smo svi mi rođeni srećni u svojim osnovnim podešenjima. Kao nov računar koji dobiješ ili mobilni telefon. Kada je nov, radi ko munja, brzo se pali, brzo se gasi. Vi ste oduševljen kako je brz i kako pokreće one ekrane bez smetnje. Baterija traje 3 dana... ma savršenstvo. I onda počnemo da mu ubacujemo nove programe, instaliramo u njega razne aplikacije i sve počinje da se polako usporava. Ista stvar se dešava i nama, tokom našeg života punimo glavu nepotrebnim, pa čak i zastrašujućim podacima (mislima), čime zatrpavamo našu urođenu sreću.

Trebalo bi da shvatimo jednu stvar, naš mozak je mehanizam ili uređaj kojem je vekovima prenošen gen za preživljavanje. On je napravljen da nas zaštiti i odbrani od nezgoda i neprilika kako bismo preživeli. Zašto deca kao mala vole da su sa roditeljima u krevetu dok spavaju? Pa zato što imaju taj urođen gen straha od opasnosti i preživljavanja, a sa nama se osećaju sigurnije. Doći do hrane je uvekbilo teško. Dešavalo se da deca danima nemaju šta da jedu. Pravo je čudo kako smo kao ljudska rasa preživeli i opstali u tom periodu. Mladunci drugih životinja po rođenju prohodaju i mogu sama da jedu, a naši „mladunci“ u početku ne hodaju, do nekog meseca ni ne vide kako treba, samo osećaju mirise i prepušteni su njihovim roditeljima. To je razlog zašto su deca mirna i spokojna kada im je majka u blizini. Isto tako i mi kao roditelji smo srećni kada su nam deca u blizini. To su ti osećaji BEZUSLOVNE LJUBAVI, SITOSTI i osećaj SIGURNOSTI i SPOKOJA. To su sve 3 osnovne stvari za sreću. Spomenuo sam bezuslovnu ljubav. Šta je to? Koja je razlika između obične i bezuslovne ljubavi? Bezuslovna ljubav je jedina vrsta ljubavi koja nas čini stvarno srećnom! To je ljubav koja nije uslovljena i koja nema za cilj da nešto dobijemo za uzvrat. Mi je dajemo. Dajemo je bez uslova. Razmislite. Ako ste tražili nešto da dobijete, da li ste i bili srećni? Možda ste bili srećni jedno vreme (privremeno) dok se vaše interesovanje nije promenilo. Zadajemo sebi ciljeve; postižemo ih ili ne; i nakon toga vijamo sledeće ciljeve. Tako smo u večitoj potrazi za srećom koju ne dostižemo, a stvarnost i sadašnjost nam prolaze pored nosa neprimetno.

Na početku sam objasnio kako smo rođeni sa fabričkim podešenjima za sreću, i godinama stvaramo i ubacujemo sećanja u našu memoriju. To zovemo iskustvom. Na osnovu našeg iskustva, instinkta i predosećaja pokušavamo da se odbranimo od raznih ne doživljenih događaja u budućnosti. Pri tom, što smo stariji i sa većim iskustvom, našu urođenu sreću se sve više zakopavamo. Ona je i dalje u nama, ali ne može da izađe od naše šume memorija, sećanja, ciljeva i predviđanja. Ne znajući šta nas čeka sutra i da li će nam se planovi ostvariti, postajemo uplašeni i nezadovoljni. Ima jedno istraživanje koje kaže da ljutnja i bes kada ga provocira neka nenadana situacija, aktivira hormone stresa koji traju svega 90 sekundi. To znači da bes u nama traje svega 90 sekundi i stane, ali glas u nama nas resa i opet ulazimo u začarani krug koji nam obnavlja stresnu fazu svakih 90 sekundi. Zamislite ljude koji su ljuti na neku osobu godinama! Pa oni žive u konstantnom stresu. E sada zamislite našu decu koja su tako od malena naučena na strah, bes i nezadovoljstvo, i mi ih konstantno podsećamo na to. Jednog dana samo uđu u vir iz kog ni oni, a ni mi, ne znamo kako da izađemo.

Pogledajte kakvim smo informacijama okruženi u realnom životu. Nema vesti koje govore o lepim stvarima, nego je vest ako je neka nesreća, rat ili uništavanje. Slušamo i gledamo gluposti šta je neko uradio na društvenim mrežama i prenatrpana nam je glava nepotrebnim informacijama.

Bombardujemo naše mozgove nasiljem i nepravdom. Moja deca imaju jednu uzrečicu i kažu: „to nije fer!“ I tačno vidiš njihovo ponašanje i posmatraš kako ulaze u spomenuti začarani krug. Desi im se nepravedna situacija u školi, i stalno im se vraća ista informacija u glavu i ponavljaju: to je nepravda i to je nepravda (što bi rekao Kalimero: „nepravda pa to ti je“), i ne mogu da izađu iz njega.

Šta činiti u ovim momentima? Da li mi možemo da utičemo na ove stvari? Naravno da je teško da utičemo na ove stvari jer smo okruženi njima, ali možemo da utičemo na naše misli! Moramo da mu kažemo šta da uradi, a ne da nam on nameće njegove zahteve, jer ipak smo mi gazde. Dovoljno ga je prekinuti u momentu i zapitati samog sebe šta uraditi u tom slučaju. Mozak obrađuje podatke linearno kako mu nailaze misli. On nije u mogućnosti da procesuira više podataka od jednom (paralelno). Neki ljudi krenu više stvari od jednom da rade, a mozak pošto ne može da obradi sve od jednom, on započne jednu stvar, pa ne dovrši tu stvar i pređe na sledeću. Zbog ne postizanja svega u istom momentu, mi postajemo nervozni jer nismo mogli da završimo sve od jednom 😀. Teško je prihvatiti da nismo stvoreni za multitasking, ma koliko mi to želeli.

Imajući u vidu sve ovo i kako radi naša glava, sada možemo da primenimo neke od vežbi. Jedna od vežbi je primećivanje drugih stvari i obraćanje pažnje na druge. Potrebno je presnimiti ustaljene radnje svog mozga konstantnim ponavljanjem drugih novih radnji, kako bi smo ga naučili da je to njegovo novo stanje. Kao kada treniramo, naučimo novu tehniku i onda je ponavljamo beskonačno puta dok nam se ne ureže u naše redovne pokrete. Ovaj proces jeste zahtevan ali je i dostižan. Sreća je subjektivna odgovornost i samo mi možemo sebi da pokažemo i dokažemo sreću ubacivanjem radosnih i korisnih misli. Mi moramo da preuzmemo kontrolu nad mozgom i da mu kažemo šta je stvarnost, šta je sadašnjost i šta treba da uradi. Ako ovo ne uradimo, život će proći pored nas i mi ga nećemo ni primetiti od svih briga i problema. Zahvalnost je još jedna od rešenja jednačine sreće. Potrebno je glavi dati zadatak da svakodnevno, više puta na dan, nađe stvari za koje smo zahvalni. Svakog dana nešto novo naučimo i trebamo biti zahvalni na tom neprocenljivom daru. Ovim ponavljanjem i zahvaljivanjem u sebi npr. 21 put na dan, 21 dan, mi stvaramo nove neurone i učimo sebe da primećujemo i prihvatamo lepe stvari, stvari vredne sreće i radosti. Još jedna bitna stvar za reset misli jeste oproštaj. Opraštanjem osobama koje su nam nešto uradile i nalaženjem lepote u njihovom biću je kruna sreće, i izlazak iz vrtloga histerije i besa. Ovakvim vežbama vraćamo se na fabrička urođena podešenja i brišemo nebitne i neprijatne događaje na koje vremenom dalje nećemo obraćati pažnju.

Što pre krenemo sa ovakvim stavom u našoj glavi, počećemo da obraćamo pažnju i na druge ljude, prirodu i svet koji nas okružuju. Počećemo da živimo i uživamo u životu. Za sreću nam ne treba ništa osim ljubavi najbližih, sigurnosti i hrane, a toga imamo na svakom koraku kada malo bolje razmislimo.

A sada mi kažite, šta ste lepo doživeo danas i šta ste lepo primetili? Popričajte sa voljenom osobom o današnjem danu i kakvu ste kafu ili čaj napravili jutros. Kakva su deca prošla pored vas dok ste išli na posao i da li ste nekome ustupili mesto da sedne u gradskom prevozu? Počnite odmah sada i videćete kako je život lep i koliko ste stvari propustili do sada, koliko vam je sreće promaklo. Zahvalite se komšiji koji vas je čekao sa otvorenim vratima u zgradi i pružite mu znak pažnje. Oprostite drugu koji vas je mučio kada ste bili mali, zato što nije znao šta radi. Svaki momenat je bitan, a takvih momenata u jednom danu ima beskonačno puno. Uživajte u svakom tom momentu i živećete beskonačno srećno.

 

Predrag Jovanov

Esej za polaganje za 2. dan,
22. december 2023.
Zemun