"Sva deca odrastaju uz crtaće, ali ti odrastaš uz aikido"

Logika kaže : "Da bismo definisali neki pojam različiti ljudi treba da imaju istovetne elemente iskustva pod različitim okolnostima, koje konstantno vezujemo za istu reč".

Mislim da je tako i sa aikidoom.

Svako od nas kroji svoju priču u kojoj je glavni lik, a svi ostali sporedni, koji pomažu u krojenju te priče.

Isto tako deluje i aikido. Ne mislim samo na aikido kao veštinu drevnih samuraja koji su živeli pre mnogo vekova, mada i on utiče na nas. Mislim na ovaj koji se dešava sad u našoj sali. Aikido koji mi pomaže da skrojim i pronađem svoju ličnost, zajedno sa ljudima koji konstantno podstiču moju želju za napretkom.

Pre mnogo godina sam mislila da kada položim za Sho dan i obučem hakamu po prvi put, to će biti znak da se moje napredovanje na treninzima završava i da ću onda biti dobra koliko i ljudi u sali, na koje se od malena ugledam. Tek sada vidim koliko je to bio pogrešan način razmišljanja. Hakama nije trofej koji govori da sam savladala ovu veštinu i da ja u njoj nemam više gde da napredujem, ona označava baš suprotno. Kada dovoljno stasamo u svetu aikidoa za hakamu, ona nam otvara potpuno nova vrata i pred nas stavlja još teži zadatak od onog prethodnog. Ona nam daje zadatak da delimo i prenosimo naše znanje na nove i mlađe aikidoke.

Jedno od najjačih osećanja ljubavi prema veštini kojom se bavim, osećam kada učestvujem na treninzima za mlađe. Pošto se tada setim da ne toliko davno sam i ja bila u njihovoj koži i da su mi tadašnji senpai dosta približili i mnogo olakšali ljubav prema aikidou, tako da bih volela da i ja to uradim za mlađe aikidoke sada.

Razmišljajući o eseju i o čemu u njemu da pišem, jedna prijateljica me je savetovala da esej započnem rečenicom: " Sva deca odrastaju uz crtaće, ali ti odrastaš uz aikido", ali, ipak odlučila sam da sa ovom rečenicom započnem i završim ovaj esej.

Staša Simić
Esej napisan za polaganje za ni dan

decembar 2022.