Tori i "Umeće mira"

Prošlo je već 4 godine od mog poslednjeg eseja i polaganja. Da, već četiri godine.

Kada sam položila za San dan te 4 godine su mi bile nekako izrazito daleke, kao neka daleka budućnost. Ne kao nešto nedostižno, ali kao nešto udaljeno, strano. Delovalo je kao da će se mnogo toga promeniti u tom razmaku. I jeste, promenilo se. Na stranu što smo svi po godinama stariji, ove godine obeležili su veliki izazovi za nas aikidoke. Dve godine našeg aikidoa je prošlo u svetlu covida-19, policijskih časova, karantina, restrikcija... Dve godine smo se dovijali i iznalazili mogućnosti da nastavimo sa redovnim vežbanjem počev od "IzVanrednih online aikido treninga" pa do treninga napolju i do povratka u tople dođoe. Dve godine smo održavali naša ognjišta da pucketaju, da se ne ugase, da bismo ih sada rasplamsali i razgoreli. Da bismo im udahnuli novu energiju i pripremili za neke nove generacije. I uspeli smo. Da, zaista jesmo. Na tom putu neki su nas napustili, neki novi su se priključili, neki su odlazili pa se ponovo vraćali, a dosta nas je sve vreme bilo i ostalo tu.

Kao što rekoh, promenilo se dosta toga. No, čini mi se da su neke stvari i trendovi ostali isti, nepromenjeni i da su nekako preživeli i nastavili se i u takozvanom post-covid periodu.

Ispit za dan pojaseve kao najvažniji događaj u vežbanju jednog aikidoke. Tada se svi trude da zablistaju, da pokažu sebe u najboljem svetlu, ili kako bi mi u Zemunu to opisali jednom rečju da "izdominiraju". Polaganje kao polaganje ne razlikuje se od ispita za kyu pojaseve. Svakom ispitu treba pristupiti isto. Traži se da budeš koncentrisan, posvećen, da pokažes stav, istrajnost, konzistentnost tokom ispita. Jedina razlika ispita za dan u odnosu na ispit za kyu je u očekivanjima i vašoj odgovornosti kao polagača. Odgovornost i očekivanja su prirodno na višem nivou. Ali, ne govorimo o očekivanjima i odgovornosti tokom samog ispita. Ovde su mnogo važnija i bitnija očekivanja i odgovornost od vas kao nekoga ko će biti majstor ove veštine. Neko ko će biti odgovoran u prenošenju znanja mlađima, neko ko će u budućnosti čuvati našu veštinu i održavati je u životu. Neko ko će biti čuvar bogatog i teško stečenog aikido znanja. Neko od koga će zavisiti opstanak aikidoa na našim prostorima. I šta se onda desi?! Polagač izađe počne svoje polaganje. Odjednom "bum, tras, pljas i po neki krc". Naravno, što viši dan to moraju da se jače čuju pomenuti zvukovi. Uke se bori za dah dok polagač demonstrira svoju superiornost. Uke koji je pored toga što je vaš uke istovremeno vaš drug, prijatelj, poznanik sa treninga, sa seminara, iz dođoa. Uke nije neko na kome polagač treba da demonstrira silu i nadmoć. Uke je neko ko daje svoje telo i energiju polagaču koji treba da pokaže svoje umeće i veštinu. Ne silu. Aikido tehnike se ne rade na snagu i silu. Da li mogu da se rade? Da, naravno da mogu. A da li je onda to aikido? aikido "Umeće mira".

Svima su poznate dve čuvene vrline samuraja, koje moj sensei voli da istakne. Pre svega samuraj mora biti ljubazan, a onda i žestok. Ili kako sensei voli da kaze kad tigar pojede samuraja da zna da je pojeo samuraja, a ne običnog čoveka. Što se tiče ljubaznosti tu manje više nemamo problem. E sad biti žestok. Tu se već javljaju razne interpretacije od slučaja do slučaja. Uraditi tehniku koja je efikasna ne znači biti nasilan. Biti žestok ne znači biti nasilan. Biti energičan ne znači biti nasilan. Tehnika treba da bude fluidna, da teče, da se energija polagača i ukea stope u jednu prožimajuću celinu. Sigurno ste jednom u životu odgledali teniski meč Rodžera Federera (odmah da se razumemo ni ja ga ne volim 🤣). Čovek koji važi za kralja teniske elegancije. Njegovi udarci su bili i te kako i efikasni i energični i u potrebnoj meri ofanzivni (ne agresivni) ali uz beskrajnu eleganciju. I jedan je od najvećih svih vremena kojeg je teniska istorija videla. Aikido je borilačka veština, ne sport. Aikido je prestiž. Veština=umeće. Ne kažem da bi svako od nas trebalo da bude jedan Federer u aikidou. Ne, naprotiv, svako od nas treba da bude ono što jeste. Aikido poznaje različitosti. Ali isti tako mi treba da živimo taj aikido i poštujemo osnovne aikido postulate kroz naše različitosti. Aikido je zajedničku sadržalac različitih pojedinaca koji žive i rade u skladu sa istim pravilima, aikido pravilima.

Poštujte svoje uke-e, cenite ih. Pogotovo što se trend uke-a na majstorskim polaganjima kreće opadajućom putanjom. Još jedan problem, je l' da? No, ovaj esej se nikada ne bi priveo kraju ako bismo započeli i ovu temu.

Pomenula bih još jednu temu. Naši aikido naslednici, aikido pubertetlije.

Svi znamo da nije lako biti pubertetlija. Ni oni sami ne znaju šta žele i hoće. U stvari, znaju. Svi oni žele da jednog dana obuku hakame. Ali ako bi to moglo nekako preko noći, bez mnogo muke, patnje i bola. To su godine kada je sve smor, kada su jako umorni od škole i školskih obaveza. A iznad svega toga su jako "osetljivi". Nikako da neko slučajno malo jače stisne njihovu ruku, da ih slučajno zakači nogom u toku pada. Odmah se čuje neko "kme" odnekud i padne po koja suza. Još da neko kaže da nešto nije urađeno kako treba. Prava mala tragedija.

Hakama simbolizuje sedam samurajskih vrlina. Iskrenost, hrabrost, dobrota, učtivost, čestitost, čast, vernost. Kodeks ratnika. Drage naše male aikidoke trudite se da budete pravi mali samuraji. Iskoristite starije i njihovu volju da rade sa vama. Nekada je bio izuzetak da stariji rade sa mlađima. Neka vam hvala, molim te i izvini budu svakodnevica a ne izuzetak u današnje vreme. Poštujte napore koji ulažu ljudi iz naše male zajednice da istu održe i da vam prenose znanje. A hakama će doći, i na vama će biti veliki zadatak da očuvate našu veštinu u vremenima koja dolaze, a koje će biti još izazovnija nego što su sada.

A vi "veliki" budite ponosni na sve što ste uspeli da očuvate sve ove godine. Da sačuvate plamen koji je tinjao u poslednje dve izazovne godine, a sada se rasplamsao i gori još jače. Da, zaista budite ponosni na sve ono što ste postigli i očuvali, što smo postigli i očuvali. I nastavite da činite, jer činite dobro. A na svakom od nas je da preuzme deo odgovornosti na sebe i nastavi dalje. Na svakom od nas pojedinačno je da razmisli i pozabavi se aktuelnim izazovima i preprekama jer samo tako ćemo rasti svi zajedno kao porodica i samo tako ćemo opstajati u vremenima koja slede. Think about that!

Nataša Sretenović
Esej napisan za polaganje za yon dan

decembar 2022.