aikido ključ koji otvara mnoga vrata

Kada sam 2018. godine stigao u Fuldu, lep barokni grad u centralnom delu Nemačke, bila je nedelja, hladna kakvi su dani početkom decembra.

Pomešana osećanja obojila su dan čudnim bojama, uz umor od puta i uzbuđenje zbog prvog radnog dana na novom poslu. Okolina nova, nepoznata, tuđa, kao što sam i ja njoj bio – nov, nepoznat i sasvim tuđi.

Već u utorak uveče sam krenuo na prvi aikido trening. Dođo je vodila Sensei Monika, majstor aikidoa 6.dan, gospođa koja je tada bila već 30-35 godina u svetu aikidoa, od toga 4-5 godina je provela u Japanu i vežbala kod Saito Sensei-a. Dođo je napravila u sklopu kuće u kojoj je živela. Nije bio veliki i tatami je bio tvrd, ali je bio svetao, čist, topao i uvek je nešto lepo mirisalo. Bio sam redovan na treninzima, zapravo ni jedan nisam propustio tokom prvih nekoliko meseci. Kao jedini stranac u klubu bio sam zanimljiv ostalim aikidokama, manje zbog osobenosti zemlje iz koje dolazim, a više zbog načina na koji sam izvodio tehnike. Sensei Monika je praktikovala Tekamusu stil aikido-a, koji se značajno razlikuje od Aikikai aikodoa, nama dobro znanog. Osobenosti ovog, za mene novog stila su pre svega statičnost, hvatovi ukija su snačni i čvrsti, pridaje se veliki značaj usmeravanju ki-a i na kraju tehnika se završava glasnim uzvikom torija "kijai".

Nigde one lepršavosti na koju sam bio navikao ili onog sada-me-vidiš-a-sada-me-ne-vidiš razigranog i efikasnog stila.

Rado se sećam kratkih sedeljki posle treninga uz pivo ili neko drugo osvežavajuće piće u lepo uređenoj prostoriji uz dođo i svlačionice.

Kako sam prodao auto, nisam više mogao redovno odlaziti na treninge kod g-đe Monike. Zato sam pronašao novi dođo, bliži iznajmljenom stanu u kojem sam bio.

Sensei Ana, 1. dan, vodila je manju grupu aikidoka koji su vežbali u lokalnoj školi. Na moju sreću ovde se upražnjavao Aikikai aikido. Na treninge sam odlazio sa zadovoljstvom. Većina aikidoka su bili početnici ili aikidoke sa nižim kju stepenima. Sećam se sveštenika, koji je pored redovnog posla u crkvi često ispovedao osuđenike u lokalnom zatvoru i koji se svojski trudio da nauči tehnike.

Nažalost ovde nisam ostao dugo, firma u kojoj sam radio je zatvorila biro u Fuldi i morao sam da se preselim u Miltenberg, u kojem je bilo sedište kompanije. To je lep turistički grad na obali Majne i sa najboljim "Faust" pivom koje se proizvodi i prodaje samo lokalno.

Novi grad, novi dođo. Sensei Christian, 4. dan, posvećeno je vodio klub u novoj prostranoj sportskoj hali sa udobnim tatamijem. Grupa u kojoj su vežbala deca je bila brojna. Međutim, odraslih aikidoka je bilo veoma malo, svega nas desetak, od kojih su neki veoma retko dolazili i pored toga što je taksa za vežbanje bila simbolična i plaćala se jednom polugodišnje.

Sensei Christian je nenametljivo prenosio svoje znanje. Na treninzima smo često koristili jo i bokken. Ako bih trebao nekome da preporučim aikido klub, onda je to ovaj "Turnverein Miltenberg 1862", aikido sekcija. Par puta mi je čak bila ukazana čast da vodim trening.

Posle treninga, kao po pravilu, odlazili smo caffe na obali Majne, sa stolovima uz samu reku.

Poseban doživljaj mi je bio Oktoberfest u Miltenbergu, lokalni vašar koji traje nedelju dana. Sensei Christian me je pozvao da pomognemo njegovom prijatelju, koji ima tezgu sa pivom. Radili smo samo večernju smenu, bez plate, samo pivo i hrana.

Ali tražeći bolje plaćen posao, u decembru 2019., stigao sam u Wels u Austriji. Ovaj grad, čist i okružen netaknutom prirodom, nalazi se oko 30 km zapadno od Linza.

Nisam gubio vreme i pronašao sam novi aikido klub u kojem ću vežbati. Dođo je u najmanju ruku - spektakularan. Sagrađen je pre 15-tak godina i namenjen je samo za daleko-istočnjačke borilačke veštine. Projektanti su bili arhitekti, bračni par, Austrijanac Jörg Nairz i Japanka Miyako Nairz. One radoznale čitaoce upućujem na Google maps, upisati u pretragu "Budokan Wels".

Treninge je vodio sensei David, 4. dan, koji pored aikidoa ima visoko zvanje i u laido-u. To je borilačka veština u kojoj nema fizičkog kontakta, već vežbač izvodi kate boreći se protiv zamišljenog protivnika, jednog ili više njih. Od alata se koristi samurajski mač i drugi neobični alati koji liče na oruđe za rad u polju japanskog seljaka, ali prilagođeni za borbu. Posebno pamtim nekoliko treninga iznenađenja, koje nam je priredio sensei David, kada smo umesto aikidoa vežbali laido kate.

Klub iz Wels-a je bio član aikido unije Linz, koju čine ukupno četiri kluba. Tako da ako ste član jednog kluba i ako vam vožnja autom od 30-40 km u jednom smeru ne predstavlja problem, možete vežbati aikido 2 sata, svaki dan u drugom dođou. Treninzi su dobro posećeni i uvek je tamo bilo najmanje 10-tak majstora.

Zahvalan sam još i sensei-ma Rudolfu, 4. dan, Dietmaru, 4. dan i Michaelu, 4. dan jer od svakog od njih sam nešto naučio.

Krajem decembra 2021., supruga i ja smo razgovarali da li ćemo kititi dnevnu sobu ove godine ili ne. Vratio sam se. Već u januaru sam počeo ponovo vežbati u svom "starom" dođou na Telepu.

Pišući ovo, obnovio sam sećanja na drage ljude koje sam upoznao tokom trogodišnjeg boravka u inostranstvu. Pored puno različitosti zajedničko nam je bilo jedno, govorili smo istim jezikom, jezikom aikidoa.

 

U Novom Sadu, 12.12.2022.
Dragan Jandrić