Odrastanje uz aikido porodicu

Svako kao dete mašta o svom budućem životu. Čime ćeš da se baviš kad odrasteš, kojim sportom da se baviš, u čemu ćeš da budeš uspešan. Kao klinac ne znaš koji sport ti leži, pa želiš da probaš sve.

Kao dete od sedam godina, vođena odlukom roditelja, prvi put sam stupila na tatami i bila na svom prvom aikido treningu. Nisam ni znala šta je aikido, ali bila sam oduševljena! I dalje se sećam tog prvog treninga, do detalja. Sećam se koliko su mi pokreti bili smotani i kako mi to nije nimalo smetalo. Sećam se da sam posmatrala taj neverovatni skup ljudi koji se međusobno tuku a opet se neizmerno vole i poštuju. Bio je to zaista neverovatan prizor. Da napomenemo da sam na taj prvi trening otišla kako bi naučila da svog kuma i vršnjaka odbranim od jedne devojčice. 😊

Moji roditelji su smatrali da je aikido izuzetno dobar sport za devojke i žene. Moja mama i danas kaže: "Nek nauči on tebe da lomiš kosti, ako te neko napadne, živimo u svetu ludaka. Hoću da znam da umeš da se braniš i da si sigurna". Danas sve to deluje smešno, ali je taj stav moje majke doveo do toga da budem ono što sam danas i da odrastem okružena ljudima koji vole i žive aikido.

Tokom mog odrastanja, rastao je i moj aikido sa mnom. Razni seminari , polaganja, druženja… sve to je povećavalo i širilo moje znanje. Gomila seminara, puno učesnika, zajedničkih treninga sa drugim klubovima. Na svakom stekneš nekog novog prijatelja. Nekog druga sa kojim ćeš da malo i zabušavaš na istom tom seminaru, da nešto novo naučiš, da nešto novo vidiš. Nakon prvih polaganja, rasla je i moja želja da se dokažem i pokažem, a rasla je i ta početnička ljubav prema ovoj veštini.

Nakon jednog perioda redovnih treninga i mog puberteta (koji su pored mojih roditelja preživeli i moji aikido roditelji), došao je period zasićenja. Usledila je pauza. Roditelji su bili razočarani tom mojom odlukom, ali ja kao živahan tinejdžer nisam marila za to. Usledili su i neki teški životni problemi, a utehu sam tražila u izlascima sa društvom, žurkama… Bežala sam od problema i od toga da se susretnem sa istinom da mi nedostaje to nešto što me je učilo samokontroli i unutrašnjoj snazi, da mi nedostaje aikido. Nakon raznih razočarenja, uspona i padova, odlučujem da se vratim tamo gde sam stala. Da se vratim svom aikido putu. Moj usvojeni aikido otac bi često rekao: "Dodje problem i ti ga prihvatiš kao energiju napadača i usmeriš na onaj način na koji češ ti pobediti, završiš aikido tehniku do kraja."

Nije mi bilo lako i nije mi bilo svejedno. Na svom prvom povratničkom treningu očekivala sam osudu i kritiku, ali na moje veliko iznenađenje moja aikido porodica me spremno dočekala bez osude i bez kritike. Pružili su mi još jaču podršku. Usledili su usponi, polaganja, seminari, puno druženja i putovanja, ali jedno je najbitnije - naš odnos je jačao. Sve više i više sam svog trenera i njegovu suprugu zvala "svojim usvojenim roditeljima". Pored mojih roditelja koji mi pružaju ogromnu podršku , mogu sigurno da kažem da imam još dvoje ljudi koji mi isto tako pružaju podršku. Naravno, kada kažem aikido porodica mislim i na ostale aikidoke. Rodila su se mnoga prelepa prijateljstva u mom klubu, kao i sa aikidokama iz drugih klubova i gradova, pa i iz drugih zemaja. Sve te ljude gledam i zovem aikido porodica. Svako me je naučio nečemu, i svako je u moj život uneo neko novo iskustvo. Na tome sam im neizmerno zahvalna.

aikido ti daje veštinu, stabilnost, ljubav, porodicu. To je ono najbitnije u životu. Zato se uvek, nakon svih životnih uspona i padova, rado vraćam svom domu - mom klubu i mojoj aikido porodici.

 

Zorana Stanković

Esej za polaganje za 2. dan,
9. januar 2021.
Niš