Walter

Sa svojih 17 godina se nadam da drugi ne očekuju da zablistam u pisanju ovog eseja. Njime samo želim da dočaram stvari koje su se promenile kod mene kroz aikido. Naglasiću jedan detalj koji je najviše uticao na mene i zbog čega ovaj esej nosi simboličan naziv.

U periodu dok sam posmatrala sestru na treninzima nisam videla ništa što bi me zainteresovalo za aikido. Moji roditelji, vodeći me stalno na sestrine treninge, pokušavali su da mi dočaraju vrednost i značaj aikidoa. Puštali su me da trčkaram oko njih za vreme treninga. Vremenom mi se počelo dopadati. Bila sam mali zvrk koji bi se igrao po sali i trčkarao naokolo po dođou. To je sve ostajalo po strani kada bi trening počeo. Nakon određenog vremena, kada sam dovoljno stasala i načinila svoje prve korake u ovoj veštini počela sam malo dublje da razmišljam o aikidou. Postojale su razne misli koje su mi se motale po glavi. Uvek sam se pitala da li ću uspeti da dođem do tog prvog, početnog (Sho) dana. Kao i svaki aikidoka maštala sam o momentu kada ću postati majstor ove veštine. Ta misao me je stalno pratila na treninzima. Sumnjala sam u sebe, bila sam nesigurna. Stalno sam se preispitivala da li sam dovoljno napredovala i naučila. Trudila sam se da dam sve od sebe. Nikada nisam gledala bolje od sebe i nikad se nisam upoređivala sa drugima. Sebi sam zadavala ciljeve koji se nisu mogli ispuniti preko noći. Za sve je bio potreban naporan rad i velika volja. Jedna sam od onih koja je ćuteći izdržala sve kritike, padove i ,,udarce". Sigurna sam da me je to dovelo da toga da sada pišem ovaj esej za Ni dan.

Prelomni trenutak u mom vežbanju i moj najveći uspeh je bio polaganje za 1.kyu. Osetila sam ponos moje porodice nakon vrlo dobrog ispita. Nadimak "Walter" sam dobila od svog sensei-a. Nisam bila oduševljena nadimkom jer nisam znala značenje imena, s obzirom da sam tada bila mala. Medjutim, pustili su mi film koji sam odgledala bez i jednog treptaja. Kažu da su u mojim očima videli istu takvu odlučnost i snalažljivost. Moje lice nije izražavalo nijednu emociju što je činilo da izgledam samouvereno, pribrano i fokusirano. Od tog momenta dobila sam vetar u leđa za dalje. Shvatila sam da sam nesvesno napredovala, sazrela i očvrsnula kroz aikido. Više nije postojala sumnja da ću jednog dana postati majstor ove veštine i da će se svaki uloženi trud i napor na treningu vremenom pozitivno odraziti na moju tehniku. Postala sam samouverenija, ne samo na tatamiju već i u životu generalno. Naučila sam da se izborim sa mišljenjima ljudi koji nisu razumeli i shvatali zašto baš aikido. Ismevali su me jer im je izgledalo besmisleno. Kažu da ima sportova gde postoje takmičenja i gde se može ostvariti materijalna korist. Oni ne shvataju da se ovde, u stvari, takmičiš sa sobom. Kako? Svaki trening predstavlja jednu malu borbu sa samim sobom. Svaki put naučiš nešto novo ili popravljaš staro, trudiš se da svaki sledeći trening bude bolji od prethodnog. Ne razumeju da sam napredovala, da sam mnogo zrelija i odgovornija od svojih vršnjaka i da već sada mogu da se nosim sa problemima za koje oni misle da su nerešivi.

Svaki aikidoka ima svoj razvojni put vežbanja na kom se susreće sa raznoraznim preprekama i iskušenjima svojstvenim njemu i njegovoj ličnosti. Kao i u životu, taj put je praćem usponima, padovima i nadanjima. Koračajući stazom aikidoa nesvesno se menjamo i napredujemo. Na toj stazi pojaviće se jedan brežuljak koji kada pređemo otvara jedno novo poglavlje. Taj brežuljak nije ništa drugo do prekretnica u našem vežbanju. Bitno je spoznati taj momenat i nakon njega otvoriti vrata daljem napretku i novim koracima putem aikidoa.

 

Nevena Sretenović

Esej za polaganje za 2. dan,
9. januar 2021.
Zemun