INTEGRITET

Za sve individue početak autonomnog razvoja u okolini koja je definisana bez njenog uticaja, kreće trenutkom rađanja. Različite ambijentalne okolnosti i okruženje koje ne biramo mi, koje nam je prirodno nametnuto od strane momenta u kome se majka našla smatra se početkom egzistencije. Da li smo opredeljeni da ceo život provedemo u nečijem okrilju, pod patonatom različitih entiteta ili možemo sami da utičemo na sledeće poteze? U najvećem broju slučajeva zavisi od samog okruženja u kome rastemo i razvijamo se. Okolnosti i ljudi sa kojima se edukujemo, formiraju ličnost koja će u svojoj egzistenciji na svim položajima do kojih se vinemo, opredeliti naše stanje psihe koja nam definiše poziciju. Svaka fizička akcija je već ranije osmišljena u kraćem ili dužem vremenskom intervalu, ali se ni jedna ne dešava bez komande uma. Da li smo svoji, ili smo pod trenutnim ili ranijim uticajima? Da li smo sami dospeli na neku poziciju, koliko ima uticaja spoljašnjih faktora koji su uticali na sva naša usmerenja? Da li ispravno postupamo? Šta je regularno, moralno ili etično, a šta je u skladu sa prirodnim procesima? Da li je neophodno da se dokažemo kao najbolji, kao neporaženi u kritertijumima koje je neko drugi zacrtao? Zaista mnogo je pitanja, ali su i ova dovoljna da se prepozna izgrađeni nivo integriteta ličnosti. Ni najveći umovi u istoriji filozofije i duhovnog života u postojanju nisu dali neoborivu univerzalnu definiciju.

Integritet (lat. integritas), znači besprekornost, poštenje, potpunost, nedeljivost, ... Od prvog dana, sa najboljim namerama usmeravaju nas kao čoveka sa stavom ili čoveka od poverenja u očima kreatora istih merila. Diskutabilno je koliko je to realno. Kolika je moć čoveka koji mukotrpno vežba i trenira jednu disciplinu, da pobedi na nekom takmičenju, da pobedi na svakom borilištu? Da li se može pojaviti neko ko je bolji od njega? A na kraju i ako pobedi šta sa tim pobedama, novcem i medaljama? Uspomene i koji ukusniji zalogaj u stolici sa debljim i udobnijim naslonom. Trudimo se da odskočimo od primene spoznaja i stvaramo u skladu sa sostvenim potrebama, ali u kolikoj meri smo uspešni, stvar je univerzalnih principa shvatanja života i postojanja u njemu. Saomoodbrana je odomaćen naziv za borilačke veštine i borilačke sprotove, na čijim treninzima se usavršavamo da bi se odbranili od potencijalnog napadača u uslovima najpribližnijim situaciji koja bi se mogla desiti.

Naš jezik je jako precizan i to je odlična reč kojom se definiše odbranu od samog sebe. Veličine svetskog intelektualnog usmerenja su došle do zaključka da nam niko nije veći neprijatelja u okruženju od nas samih, i da sebi možemo pomoći ako se naučimo braniti od sebe, od svojih nerealnih potreba i htenja. Ako smo uspeli, da ustaljeno mišljenje samoodbane, kao odbrane sebe od drugog, prebacimo u dimenziju realnog njenog značenja, shvatićemo da smo zaista sami sebi najveći neprijatelji u razvoju i usavršavanju. Osporavani u razvoju od roditeljskog straha, da se kao dete ne povredimo, od strane učitelja i duhovnika da nas uklopi u društvene i verske šablone, osporeni kao slobodni od strana profesora, trenera, moralnih normi mi se razvijamo u entitet koji postaje skučenog shvatanja pa se tako i ponašamo. Sve drugo što nazivamo slobodom su samo izleti u okvirima koji su “autoriteti” definisali a mi prihvatili. Za iskonski let van tih okvira, moramo uložiti ogroman napor u veštine sopstvene odbrane kako bismo se otrgli iz kandži ustaljenog shvatanja i postali entitet sa integritetom. U rečniku slobodnog čoveka nema potrebe za proučavanjem odbrane od drugog. Međutim, mi i dalje vežbamo, treniramo dolazimo iz dana u dan na tatami i usavršavamo određene pokrete odbrane od drugih, i tu je rešenje. Rešenje je u sopstvenom usavršavanju i sagledavanju svojih manjkavosti i propusta. Navežbavanjem tela da se uskladi sa određenim napadom mi ugrađujemo automatizme u sebe, postajemo svesni svog napretka i nemamo potrebe za dokazivanjima u našoj nadmoći nad drugima. Sagledavom svoje slabosti, mi radimo na njima i na taj način postajemo sigurniji u naše odluke i delovanje čak i van tatamija, jer su ugrađeni principi ponašanja univerzalni. Nema opasnosti da nam se može bilo kakvo zlo desiti sem ukoliko sami sebi ne napravimo neki odskok realnih potreba, pa se onda nađemo na nepoznatom terenu. Na žalost u istoriji savremene civilizacije niko se realno nije mogao izjasniti kao takav, slobodan, koji sam kreira svaki trenutak svog bivstvovanja u datom mu okruženju. Pojedinac od integriteta je neko ko ima prepoznatljiv stav i živi neopterećeno od strane društva u kome se nalazi, poštovan je i na dobrom glasu, ume da obrazloži svoje postupke, nije podložan manipulaci i dejstvima nesrećne okoline. Za postupke koje preduzima potporu traži u razlozima koji su realni. Niko se nije razvijao samostalno već uz uticaj okoline koja ga je manje ili više iskrivila, i u zavisnosti od iskrivljenosti slike sa kojom nastupa svakog dana i noći kad ode na počinak, toliko ima i realnu primenu svog znanja u životu. Iskrivljenost shvatanja i usvojenih normi mu daje za pravo da se brani od “pogrešno” interpretiranih realnosti, pa se tako spoznajom da nismo savršeni moramo osposobljavati, da se branimo od drugih i to na različite načine i u različitim uslovima. Kako svakodnevno napredujemo na putu spoznaje samog sebe, tako i imamo sve manje potrebe, za potrebama odbrane od drugih. Životi su sa aspekta univerzuma kratki, tako da nikada ne uspemo da usvojimo univerzalna znanja i zato smo izloženi strahovima da ćemo biti ugroženi na putu spoznaja od strane sposobnijih individualaca, u drugačijem okruženju, koje iz različitih pobuda želi da za sebe obezbedi večnost svojih ideja, i onda i mi dolazimo u poziciju usavršavanja veštine odbrane od drugog.

Kako na individualnom planu tako i na zajedničkom pa i opštem planu. Borilačke veštine ovakve kakve nam se danas prezentuju su zamišljene da nas u toplim i ušuškanim prostorijama pripreme za eventualni sudnji sukob od nasilnika koji želi da nam uzme i uništi integritet. Koncepti su razni i različiti. Indirektno na tom putu se nalazi i sport koji ima beskonačno mnogo ograničenja, ali je na putu izgradnje ličnosti. Posebno je problem kod borilačkih sportova, što svaki poraz ume ozbiljno da “uzdrma” takmičara. Veštine borenja imaju širinu, vremenom praktikant počinje da razumeva dubinu i smisao, a kada se neko životno posveti toj oblasti integritet je izgrađen toliko visoko da mu spoznaja o odbrani od drugih postaje smešna i konačno počinje da živi život. Nikada se u potpunosti ne možemo na tatamiju naučiti i biti spremni za taj i takav trenutak, kako bi smo se mi odbranili baš od nekog “takvog” napada. Ali samim tim što smo na putu učenja odbrane od različitih napada i nasilnika povećavamo šanse za egzistenciju i odbranu sopstvenog integriteta, da ga održimo duže nego što je napadač zamislio, tj. pobedimo ga u njegovoj nameri da nadvlada. Majstori sa svakim napretkom u “dan” zvanjima su svesniji celokupnog sopstvenog razvoja, pa uglavnom takvi ljudi odaju jednu veliku dozu poštovanja, smirenosti, relaksacije, ne staju, i dalje tragaju za sopstvenim napretkom. Oni sve manje traže potvrdu svojeg znanja u meču sa suparnikom, idu svojim putem i sve više rade na sebi u svakom pogledu.

Integritet kao takav, koji nije realno postavljen u samoj osnovi, mi štitimo uspešno ili ne, samo ako smo shvatili da oduzimanjem i ljuljanjem naših usmerenja još više remetimo sigurnost u kojoj se odvija svakodnevnica. Pojedini porazi, umeju da kod pojedinaca željnih usavršavanja, podignu stepan motivacije za radom na sebi i takve ličnosti kasnije postaju uzori za moguće napredovanje. Uobičajeno je i uvreženo mišljenje da poraz nikad ne donosi ništa dobro, i to je tačno sa aspekta tog trenutka. Izgraditi sopstveni integritet bez uticaja tuđih i sopstvenih grešaka do sada nikome nije uspelo. Stalni i konstantni treninzi sa manjim ili snažnijim intenzitetom sa različitim pristupima, sa spektrom različitih mogućnosti gde bismo mogli napraviti grešku, izgradiće nas i naše stavove. Odolevati buri kritika i napada u koje se čovek sa stavom ne uklapa, u svakakva društvena usmerenja jako je teško, ali tu je i slast sopstvene spoznaje da ideš putem ka pravom cilju. Tako se postaje uspešan čovek sa sopstvenim stavom, čovek koga jučerašnji i sutrašnji dan ne može da pokoleba, za koga niko ne može da uradi ništa danas, jer sve što mu je potrebno on sam stiče i sam stvara, onako kako ga je tvorac usmerio. Taj nema sumnje u svoja dela i postupke. Greške su uvek moguće, ali se doživljavaju kao deo procesa i tu nema mesta kolebanju. Kod čoveka sa integritetom, delovanje uma i emocija je uvek usklađeno sa telom i oni rade zajedno u smeru evolucije. Njega srećnim čini kada se nađe sa čovekom koji ima više uspeha, znanja, lepote, jer od takvog uvek može da se još više izgradi, da bedem odbrane od sebe samog ojača. Takav čovek neme sebičnih interesa, on se svakog dana usklađuje sa svojim unutrašnjim učitelјem. Nikada nije fanatičan, pametan je, normalan i zdrav. Sujeta je za njega mrtva, bes i mržnja nisu njegovi gospodari. Bezoblične ljude susrećemo i viđamo svakodnevno, oni su pogubni za sebe, žive od ćara, takvi se uglavnom infiltriraju na pozicije sa kojih mogu da utiču na društvena usmerenja, i onako iskrivljenu sliku realnosti još više krive. Takvih bezkičmenjaka, bez obzira što imaju privid moći, čovek sa integritetom se ne boji već ih tretira kao rekvizit na trenigu, koji mu pomaže da se još bolje utrenira i da napreduje do trenutka zdrave egzistencije.

“Čovek sa integritetom bio bi slobodan čak i da nema zakona, ljudskih ili božanskih, osim onih koji su u njegovom srcu ispisani prstom njegovog tvorca. Nije dovolјno samo postojati. Svaki čovek mora tražiti u svemu svoj način da se učini plemenitim i da shvati sopstvenu istinsku vrednost“.

Morihej Uješiba je rekao, “da samim ulaskom u borbu sa drugim čovekom, možemo smatrati da smo odmah u startu izgubili tu borbu”. Dozvolili smo da nas slabosti nadvladaju u želji da dokažemo da smo u pravu, da sa nama nema kompromisa, da smo jači.

Da li smo uvek u pravu? Mi možemo možda njega i pobediti, ali možemo li nakon toga biti sigurni da smo i sebe digli na viši nivo, da smo se dokazali, da smo se izgradili?

Sigurni jesamo samo u jedno, da smo izgubili još jednog čoveka koji nam je možda mogao postati i potencijalni prijatelj, njega izgubili a sebe unizili.

Zato, na putu usavršavanja treba raditi samo na soptvenom uzdizanju i braniti se od sopstvenih želja i shvatanja a svojim primerom demonstrirati kako čovek od integriteta utiče na razvij porodice, kluba i ruštva u globalu. Jednostavno budite čovek od integriteta.

 

Esej za 4.dan, postavljen izuzetno tek sada, tri godine kasnije...

 

Zoran Lukić
23. maj 2023..