Dođo

Pojam Dođoa kao mesta gde se vežbaju borilačke veštine je veoma važan za sve nas koji ih praktikujemo. Rešila sam da moj esej za četvrti dan posvetim ovoj temi. Naime, kao studentkinja etnologije i antropologije pre mnogo godina imala sam za temu mog prvog istraživačkog rada da proučim ulogu sveće u Božićnom ritualu. Ne nameravam ovde da pišem o tome, ali ovo istraživanje je za mene imalo veliki značaj. U radu se ispitivalo kako jedan običan predmet, jedna sveća, zahvaljujući kontekstu i odnosu pojedinca prema njoj poprima sasvim novo značenje, jednu novu dimenziju. Tako obična sveća koju koristimo najčešće u situaciji kada nema struje ili u nekim drugim prilikama postaje nosilac božanske svetlosti i predmet koji se pali i gasi na poseban način i sa velikim poštovanjem.

U skladu sa ovim saznanjima želim da posmatram i pojam dođoa. Tačnije, zanima me kako jedan običan prostor kao što je soba, prostor u skloništu, školska sala ili bilo koji drugi prostor postaje dođo, šta je to što određuje njegov pojam njegovu suštinu?

Kazuo Čiba Sensei u svom eseju "Dojo kao sveto mesto" ^[1] iznosi mišljenje da je to mesto gde uz pomoć borilačke veštine kao sredstva dolazimo do samospoznaje ili prosvetljenja. Ja delim isto mišljenje sa njim i smatram da to jeste njegova svrha. Međutim, ovde želim da se posvetim pitanju ne njegove svrhe već sadržaja ovog pojma tj. koji su elementi koji dođo čine dođoom, šta je to što određuje ovaj pojam.

DOĐO – definicija pojma

Dođo (道場) je japanska reč koja u doslovnom prevodu znači mesto puta. U zen budizmu predstavlja dvoranu za meditaciju u kojoj zen budisti praktikuju meditaciju ili zazen. U Japanu svako formalno mesto gde se uče i praktikuju neke od veština koje se nazivaju "do" naziva se dođo. Kod nas u Zapadnom svetu ovaj termin se najčešće vezuje za borilačke veštine kao mesto gde se one praktikuju.

KONCEPTUALIZACIJA PROSTORA I OPIS

Način na koji se organizuje prostorno ponašanje u kome se vežba predstavlja suštinsku odrednicu dođoa. Što se tiče prostorne organizacije postoji tradicionalni obrazac koji se koristi u svakom dođou ukoliko prostor to dozvoljava (zavisi od konstrukcije same prostorije). Ono što postoji u svakom dođou je Shomen (Šomen – glavni, centralni deo sale) i u odnosu na njega će se organizovati prostorno ponašanje učenika i učitelja. Ukoliko prostor dozvoljava instruktori ulaze u gornjem desnom uglu u odnosu na šomen dođoa a učenici u donjem levom uglu u odnosu na njega.

Postoji i običaj da stariji učenici sede dalje od vrata a mlađi bliže vratima. U razgovoru sa jednim kolegom koji vežba japansko mačevanje (kendo i iaido) objasnio mi je da je ta praksa potiče iz davnih vremena. U slučaju iznenadnog napada neprijateljske škole bliže vratima sede mlađi kako bi stariji mogli da konsoliduju redove i pripreme se za odbranu. Stariji su bili čuvari znanja i nosioci škole tako da je bilo veoma važno da oni prežive eventualne iznenadne napade.

U šomenu se najčešće nalazi Kamiza u kojoj se mogu naći razni sadržaji (cvetni aranžmani, kakemono itd.). Oružje i druga oprema nalazi se na zadnjem zidu u odnosu na šomen ukoliko prostor to dozvoljava. Kamiza je "mesto časti" ili mesto na kome su "kami" duhovi predaka. Učitelj sedi ispred Šomena i Kamize a učenici sede preko puta njega okrenutu licem ka učitelju.

DOĐO ETIKECIJA

a) Higijena u dođou

Posebno je potrebno ukazati na kult čistoće. U dođou tradicionalno postoji ritualno čišćenje ili na japanskom Sođi (soji) na početku treninga, negde i na kraju. Pored toga što je higijena motiv ovog čišćenja postoji i jedan dublji smisao sođija. Kod sođija se čišćenje vrši rukama i krpama bez pomoćnih aparata kao što su usisivači i slične sprave. To znači da je čišćenje i brisanje mnogo više od pukog brisanja strunjača i podova - ovde se radi na prvom mestu o odgovornosti, poniznosti i poštovanju. Suština sođija je da sami preuzmemo odgovornost za higijenu prostora u kome vežbamo a ne da to neko drugi radi za nas. Što se tiče lične higijene, očekuje se da kod vežbača bude na najvišem mogućem nivou. Nedopustivo je nositi pocepanu i prljavu odeću za vežbanje. Isto važi i za oružje koji mora biti u dobrom stanju.

b) Naklon u dođou

Naklon nije deo religiozne prakse već stav iskazivanja poštovanja. Početak i kraj treninga se obeležavaju zajedničkim naklonom ka Šomenu tj. Kamizi a zatim naklonom učitelja prema učenicima. Naklon ka Kamizi iskazuje poštovanje i zahvalnost osnivaču aikidoa i svemu što je on učinio za nas kroz veštinu koju je osnovao.

Naklon između učenika i učitelja prate i izgovorene reči. Na početku teninga to je "ONEGAI SHIMASU" što u slobodnom prevodu znači "Molim Vas za obuku/usmerenje" kada izgovara učenik. Kada ga izgovara učitelj znači "Molim Vas uradite ono što se očekuje/Molim Vas pratite moje instrukcije". Reči koje se izgovaraju na kraju treninga su izraz najveće zahvalnosti "DOMO ARIGATO GOZAIMASHITA". Slobodno prevedene znače "iskazujem poštovanje i zahvalnost za ono što ste pokazali i uradili."

Što se tiče naklona u sledećim situacijama treba se nakloniti:

• U pravcu Šomena kada ulazimo i izlazimo iz dođoa.
• Kada stupamo na tatami
• Na početku i kraju tehnike naklonimo se svom partneru
• Kada učitelj demonstrira tehniku po završetku demonstracije obavezno se naklonite.

Važno je imati na umu da je naklon uvek izraz poštovanja.

b) Sedenje u dođou

Sednje u dođou takođe ima svoja pravila. Slede ona najvažnija:

• Ne okrećite leđa Šomenu tj. Kamizi nikada. Učitelj jedino na početku i kraju treninga sedi okrenut leđima Kamizi tokom uvodne meditacije ili vežbi disanja u Seizi.
• Učenici sede u seizi na početku treninga poravnati po redosledu od nosioca najvećeg zvanja ali i najdužeg vežbačkog staža ka nižim zvanjima. Na kraju niza sede početnici i deca.

Što se tiče načina na koji se sedi na tatamiju može se sedeti u Seizi, Anzi (aguri) i Tatehizi.

Seiza je najformalniji i najpristojniji način sedenja u kome sede podjednako i muškarci i žene. Smatra se nepristojnim da se stopala iza leđa preklapaju.

Agura ili Anza (kod nas je poznatiji ovaj položaj kao "turski" tj. prekrštenih nogu) je neformalniji vid sedenja koji se praktikuje kada se više ne može sedeti u Seizi bilo od umora ili kada neko ima zdravstvenih problema.

Tatehiza je položaj u kome su prvobitno sedeli ratnici koji su zbog oklopa sedeli oslonjeni na jednu nogu dok je druga bila na kolenu. Zbog oklopa taj položaj sedenja je jedino bio moguć. Nimalo nije lako sedeti u Tatehizi i taj položaj je izuzetno naporan za sedenje. Njega možete videti u nekim Iaido katama naprednog nivoa i proveren je način da zauvek izgubite zdravlje vaših kolena. Kada samo pomislim da su samuraji morali dugo da sede nekada na taj način... U svečanoj situaciji ne bi trebalo da sedite u tatehizi zato što je ovaj položaj došao iz borbenog konteksta i može se protumačiti kao izraz neprijateljstva.

Nemojte nikada ležati na tatamiju, sedeti sa ispruženim nogama naslanjati se na zidove ili stubove itd.

c) Ponašanje u dođou

Postoje situacije u kojima postoji propisan način kako da reagujete:

• Ako ste se povredili i i morate da napustite strunjače pitajte učitelja za dozvolu.
• Nemojte kasniti na trening. Za slučaj da ste zakasnili na trening stanite sa strane i sačekajte da vam učitelj signalizira tj. da vam dozvoli da se pridružite ostalim vežbačima na tatamiju.

Kada učitelj označi kraj tehnike odmah svi vežbači prestaju sa vežbom i mirno sede u seizi i prate ono što pokazuje učitelj.

Ono na šta takođe treba obratiti pažnju je sledeće:

• Pored lične higijene na tatmiju ne treba nositi nakit i šminku. U dođou se ne nose cipele već se papuče nose od svlačionice do strunjača. Papuče stoje okrenute kontra od strunjača, uredno poravnate.
• Nemojte da žvaćete žvakaću gumu za vreme treninga, da pijete i jedete na tatamiju.
• Ukoliko popravljate odeću i opremu okrenite leđa ostalim vežbačima i tako okrenuti popravite odeću.
• Svi koji gledaju trening su dobrodošli. Posmatrajte trening u tišini nemojte pričati sa vežbačima tokom vežbe, nemojte se šetati dok učitelj pokazuje tehniku.

Na kraju, u odnosu između samih učenika nemojte zaboraviti sledeće:

• Nikada međusobno nemojte raspravljati o tehnikama, radite onako kako instruktor podučava.
• Poštujte mlađe učenike i ne vršite pritisak na njih u smislu nametanja isljučivo vašeg načina rada. Ako ste razumeli šta instruktor pokazuje i radite tehniku sa razumevanjem a vaš partner to još ne čini ispravite ga jedino ako ste ovlašćeni da to uradite od strane učitelja.
• Radite sa mlađim učenicima na način da ga vodite kroz trening - aikido je iskustvo.
• Manje priče – više vežbe je pravilo.

Dođo pravila koliko god se činila komplikovana i kompleksna svode se na iskazivanje poštovanja, dostojanstva, poštenja i ljubavi. Ona imaju za cilj da kod čoveka razviju praksu negiranja ega koji je najteži okov i kamen spoticanja u životu i vežbanju svakoga ko stane na strunjače.

Na posletku treba se vratiti na tekst Čibe Senseija u kome kaže da je dođo zapravo mesto prosvetljenja - ako toga nema - džaba ste vežbali i gubili vreme.

Katarina Obradović, 3.dan
tekst je esej za 4.dan ispit u julu 2019. god.

 

^[1] “Dođo kao sveto mesto”, aikido bilten br.6 Aikikai Srbije 2007. str. 41 i ovde "Dođo kao sveto mesto"