Sve dok dišem

Nataša Sretenović, Ni dan Hombu

Esej je napisan za San dan polaganje decembra 2018.

S’ obzirom na godine mog vežbanja aikidoa i moje godine starosti ovaj esej bi možda trebalo da bude napisan sa drugačijeg aspekta. Međutim, iako je opšte poznato da čovek poseduje barem osnovno saznanje kako bi nešto komentarisao i diskutovao o nečemu,a kako ipak živimo u vremenu gde svako komentariše sve i svakoga vođen onime što je čuo ili načuo, i u eri „sveznalica“ ne mogu da ostanem nedorečena i ne udostojim ih odgovora.

Zašto još uvek treniraš a imaš crni pojas?

Ovo mi ništa drugo ne govori nego da se masa toga radi ne zbog lične satisfakcije i ličnog zadovoljstva nego iz potrebe za stalnim nadmetanjem, dokazivanjem i promovisanjem neke nadmoći nad drugima. Mnogi smatraju da sam uzevši zvanje majstora uzela „titulu“ i nahranila time svoj ego ne shvatajući da je tek tada usledilo vreme u kojem sleduje dalji napredak i usavršavanje kako u smislu telesnih tehnika tako i unutrašnjem duhovnom smislu, pa i u razumevanju same veštine. Nažalost smisao današnjice je nizati što više titula uz ime, na ovaj ili onaj način, a ničim opravdavati postojanje istih.

Kako ideš na treninge i studiraš?

Jedan od ubedljivo najvećih izgovora za bilo šta u životu jeste škola i učenje. Greška je smatrati trening nečim što je prisilno ili obavezno. Ako trening smatraš nekom vrstom moranja onda ne bi trebalo ni da vežbaš. Kakvo je zadovoljstvo od bilo čega sto je nametnuto ili usiljeno? To i nije zadovoljstvo. Čovek obično radi i uživa u onome što voli. Zapitajte se zašto biste se uopšte bavili nečim van školskih obaveza ako ćete odustati od toga ili u najmanju ruku zapostaviti to? Odgovor ćete pronaći sami!

Da li možeš nekoga da prebiješ?

Zbog čega je to bitno, i da li je to jedino bitno?! U svetu u kojem živimo agresija i nasilje su prisutni kod svih uzrasta i propagiraju se kroz medije, društvene mreže i ostale kanale komunikacije. Aikido prevashodno uči samokontroli i izbegavanju sukoba dokle god je to moguće. Aikido propagira svet bez nasilja i međusobnih sukoba. Mi, aikidoke, na treningu ne povređujemo jedni druge niti zadajemo udarce jedni drugima kako bi neko nekoga nadjačao ili „pobedio“. Između nas prevashodno vlada poverenje, daješ nekome svoje telo i svoju energiju kako bi ovladao tehnikom, a ne da bi te porazio i povredio. Cilj je naučiti se poštovanju i disciplini, mentalno očvrsnuti, sazreti i pobediti sebe a ne druge.
Narednim pitanjem bih završila ovaj rad.

Do kada ćeš vežbati aikido?

Sve dok dišem. Aikido se ne svodi na 3 treninga nedeljno po sat vremena. On je utkao svoje principe i svoju moć u svaku nit mog života. Aikido je izgradio i očvrsnuo moj karakter, on je deo mene i ja živim aikido.

Nataša Sretenović
28. decembar 2018.