aikido, lepota pokreta

Dragan Jandrić, Sho dan Hombu

Esej je napisan za Ni dan polaganje u decembru 2018.

Reč potiče od francuske reči essai, što znači pokušaj. U tom duhu, u nastavku teksta ću pokušati da objasnim svoj doživljaj kretanja tokom izvođenja tehnika, meni posebno interesantan i privlačan suštinski element aikidoa.

Mogao bih se setiti svog prvog susreta s aikidoom. Krajem 80-tih gledao sam TV emisiju o borilačkim sportovima. Iako je deo posvećen aikidou trajao samo oko 5 minuta, pažnju mi je privukao majstor u belom kimonu i meni tada čudnim crnim širokim pantalonama, koji je na nekakvom travnjaku vešto izbegavao istovremene napade četiri ili pet napadača, obučenih kao i on. Napadnuti se branio protivno logici svih borilačkih veština, sa kojima sam se do tada upoznao. Vešto je izbegavao direktan sukob, neke napadače je samo propustio, drugima je tek malo pomogao da padnu, dok je neke srušio svojim spuštanjem pred kolena napadača.

Više od dvadest godina nakon toga, našao sam se i sam u dojo-u na tatamiju. Prisećajući se, shvatio sam da je to, što sam davno gledao bila Jiyuwaza.

Moj put kroz aikido počeo je uobičajeno, učenjem osnovnih tehnika: Ikkyo, Kotegaeshi, Shiho nage, Iriminage. Upravo taj Iriminage, tehnika koja mi je u početku bila veoma čudna i čiji smisao nisam najbolje shvatao, sada mi je jedna od omiljenih. Zbog toga na primeru nje želim pokušati da opišem lepotu kretanja koju izvode tori i uke. Zamislite vašeg partnera na treningu, ukea, ili još bolje stvarnog napadača na ulici, koji pokušava da vas udari pesnicom u lice. Vi se hitro sklanjate u stranu i radite korak napred - irimi, izbegli ste udarac, već u sledećem trenutku ste iza leđa napadaču, zatim slede tenkan, kaiten pa završno bacanje napadača na zemlju – nage. Ovaj, koji vas je napao, verovatno se prvo našao u čudu, jer ste nestali, potom je počeo nevoljno da se okreće oko svoje ose, da bi na kratko pogledao u nebo, a u sledećem trenutku bio oboren.

I baš to irimi – tenkan – kaiten – nage, zajedno sa mnogim drugim kombinacijama ili drugim tehnikama, neodoljivo me podseća na najstrastveniji ples – tango. Razlika je, naravno, u tome što u dojo-u za vreme treninga ne slušamo ritam muzike, već se vodimo ritmom života, disanja i kretanja partnera. Umesto melodije, čuje se tihi žamor, koji je ponekad narušen bučnim udarcem rukom o strunjaču prilikom pada. Ova sličnost aikidoa sa plesom verovatno zavarava neupućene posmatrače i verovatno pomisle „Ovi su se dogovorili i dobro uvežbali ove pokrete, a sad glume da se bore.“ Takve komentare sam čuo.

Mogao bih praviti poređenja kretanja pri izvođenju tehnika sa kretanjem tela u carstvu mehanike. Zanimljivo je da postoje mašine, koje funkcionišu na sličnim principima. Znam za nekakav filter, koji odvaja krupne čestice nečistoća iz vazduha, tako što ih usmeri da se kreću po kružnoj putanji. Kada izgube svu svoju kinetičku energiju, jednostavno padnu u koš. Nije li to Iriminage?

Zašto je toliko primera koji ilustruju sličnosti kretanja u aikidou sa procesima u prirodi, koje srećemo u svakodnevnom životu? Siguran sam da je to zato što je aikido isfiltrirao suštinu pokreta, na isti način na koji je to priroda uradila, dosegavši vrhunac efikasnosti i elegancije u jednostavnosti.

Na kraju, navešću reči velikog naučnika Nikole Tesle: „Život jeste i uvek će biti jednačina, čije je rešenje neuhvatljivo, ali ona ipak sadrži određene poznate činjenice. Sa sigurnošću možemo da kažemo da je život kretanje, iako nedovoljno poznajemo njegovu prirodu.“

Jednačina je jasna i bazira se na osnovama logike. Sa radošću shvatam da, ukoliko su premise da život jeste kretanje i aikido jeste kretanje, zaključak koji sledi je da aikido jeste život. Svakako jeste za mene.

Dragan Jandrić, Sho dan
U Novom Sadu, 30.11.2018.