U susret polaganju za drugi dan

Sebe ne smatram naročito talentovanom osobom. Barem što se aikidoa tiče. Sve sto znam sam naučio isključivo zbog svoje tvrdoglavosti, rada, truda i naravno dobrih ljudi koji su mi posvetili vreme i vodili me u pravom smeru. Tim ljudima dugujem veliku zahvalnost, i nadam se da cu imati još puno prilika da im se odužim.

Put aikidoa je težak i zahtevan, u to sam uverio jos na samom početku. Kao veština i filozofija je u kontrastu sa današnjim, često nametnutim mišljenjem da cilj opravdava sredstva i da isticanje svoje individualnosti i ega mora da se čini po svaku cenu, da bi čovek bio prihvaćen i ispunjen.

Na samom početku vežbanja mi je bilo važno da postignem neke "vidljive" rezultate; da postanem jači, brži, veštiji. Vremenom se moj nacin razmišljanja menjao. Tada su pitanja poput: "Kako sad da ovo uradim?",polako pretvorila u :"Šta mi Uke/Tori govori kroz ovu tehniku? Sta učitelj zeli da mi prenese kroz nju?"Ovakve promene nisu naglo dosle, ali su za mene imale veliki znacaj - aikido tehnike su postale način komunikacije.

Sećam se da mi je ucitelj jednom rekao da je aikido živa stvar. Aikido živi zahvaljujući ljudima koji prenose njegove principe drugima i koji nastavljaju da žive u njima i kroz njih. Aikido se menja sa ljudima, ali osnovne (škola) uvek ostaju iste. Ove osnove aikidoka treba prihvatiti i na isti nacin prenositi drugima, ali ih ne nametati silom.Svaki čovek ima pravo da prihvati aikido, ili ga odbaci i ode svojim putem. Loše karakterne osobine teško opstaju u aikidou i nekako ljudi uvek na kraju odluče sta im je važnije.
Treba se setiti 7 vrlina Budoa i njihov dublji znacaj u razvoju nas samih. Ove vrline simbolicno predstavljaju sedam falti na hakami judanše i te vrline čine stub njihovog vežbanja i izučavanja: hrabrost, milosrdje, pravičnost, učtivost, iskrenost, odanost i čast. Prožimanje i sveprisutnost ovih vrlina je nešto što me je oduvek intrigiralo.

Po mom iskustvu, aikido pre svega traži od čoveka da bude iskren prema sebi i drugima. Neophodno je da čoveku misli i dela budu uskladjeni, i da ne upija negativnost već da stalno traga za načinom kako da poboljša sebe i svoju okolinu. Ovo smatram da je veliki izazov za većinu ljudi (ovde podrazumevam i sebe).

Ono što mi se naročito svidja kod aikidoa su odnosi medju ljudima. Svaki učenik ima svog učitelja i školu iz koje potiče. Medjusobni odnosi ljudi u školama (barem po mojem iskustvu) su slični porodičnim odnosima, u smislu -postoji glava kuće, potom stariji pa mladji članovi. Svako ima svoju svrhu, i svako ko je vredan truda (tj koji se sam trudi da nečim doprinese) moze naći svoje mesto. Čisto, jednostavno i po meni oličenje pravog sklada medju ljudima kojeg treba negovati.

Naučio sam da gledam na svoje vreme provedeno na tatamiju na drugačiji način. Izazovi su postali teži i još vise raznoliki, a ja stalno imam utisak da svaki put počinjem ispočetka. Medjutim, smatram da je to prednost aikidoa, i da kroz ovakva iskušenja zapravo stičemo nepohodne veštine za opstanak u životu.

Vrline koji prenosimo jedni drugima na tatamiju, posle izvesnog vremena, počinjemo da prenosimo i drugima u svakodnevnom životu. Time, malo po malo, pravimo sredinu u kojoj svi mogu dobro i ispunjeno živeti.

aikido je težak i zahtevan put. Put kojim malo ljudi ide. Ali je put kojim, po meni, vredi ići.

Vladimir Veskov, Ni dan

22. decembar 2017.