aikido kao antiteza JA
Vlade Satarić, 2. dan Hombu
Esej je napisan za San dan polaganje u decembru 2017.
"Ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije deo države, te je ili zver ili Bog"
(Aristotel)
Potrebno je puno iskustva, a još više smelosti da se misli pretoče u pisanu reč kojom bi se dalo tumačenje ili samo viđenje aikidoa kao celine ili nekog njegovog dela koje ga čini celinom. Otuda i opravdani strah da li će ovo ovde napisano iznedriti kvalitetnu ideju ili će predstavljati samo gomilu reči bez smisla i poruke.
Izazov je i bilo šta reći a iz toga izbaciti JA a ipak ostati svoj. Aikido je možda, ponoviću možda (jer da bi se iznela neka tvrdnja potrebno je da iza nje stoji neporeciva istina proistekla iz neosporenog znanja), jedinstven jer niti prepoznaje niti priznaje JA, a opet radi na njegovoj izgradnji. Zar nije interesantno da se kroz negaciju sopstvenosti gradi čovekova osobenost i ON sam?
U aikidou ta izgradnja sopstvenosti kroz njenu istovremenu negaciju traži ogromno poverenje i pažnju jer čovek daje najvrednije. Daje sopstveno JA, daje sebe bez uslova, jer će jedino tako biti u stanju da izgradi sebe, svoju veštinu, svoj put. Veoma je važno negovanje spremnosti partnera u dođou da se u sopstvenoj izgradnji odriču sebe i bezuslovno daju svoju ideju ali i svoje telo (nije preterano reći i život) na poverenje i sa mišlju "predajem ti sebe radi uzajamnog napretka". Važno je napomenuti da u ovome nema nikakvog misticizma u formi "odričeš li se Sotone", već čiste praktičnosti putem beskonačnog uvežbavanja tehnike, njene ideje, forme... Bilo da se tehnika prima ili daje svaki aikidoka mora nesebično dati sebe....
Zato sam aikido, vrlo brzo, hteo to neko ili ne načini prirodnu selekciju između onih koji ostanu i onih koji odu. Naravno, da ne dođe da zabune, nije svaki odlazak uslovljen nespremnošću da se sopstvenost gradi odricanjem od sebe, uvek tu postoje ili mogu postojati i neki objektivni razlozi.
Istini za volju, neke se vežbe i mogu realizovati samostalno ali njihova suština se ponovo svodi na postojanje nečeg višeg od JA. Posmatrajući aikido kao celinu, dolazi se do zaključka da u njemu nema sopstvenog napretka bez napretka zajednice u kojoj se on realizuje.
Suština priče je da napredak u aikidou dolazi samo ukoliko se predamo, jer i drugi mogu napredovati samo ako dođu u poziciju nad JA. Aikido ne trpi sebičnost. Napretka nema ukoliko se učaurimo u sopstvenosti bića bez da u njemu napravimo mesta za MI umesto JA jer JA napreduje samo ako napreduje i MI.
aikido nalik životu ili život nalik aikidou podseća da je čovek deo jedne celine, samo malo zrno peska i da naš postanak i opstanak zavisi od spremnosti da stavimo neke važne stvari ispred sebe i sopstvenog bića. Nema istinskog napretka bez spremnosti da napredak gradimo spremnošću za odricanjem od sopstvenih sebičnosti. Zato je važno ceniti spremnost takvih ljudi i u životu i na tatamiju, jer oni daju najvrednije što imaju – SEBE.
Vlade Satarić
9. avgust 2017.