Moj put - moj izbor

Pre sedam godina sam sasvim slučajno ušao u dojo iz jedne potpuno drugačije priče, iz jedne druge sale u kojoj se vežbala brazilska veština Capoeira. Dakle, nisam bio baš neznalica u pogledu nekih osnova borilačke veštine iako sam bio mali i tada jako zaluđen idejom borbe uz muziku.

Zatim se desio preokret. U moj svakodnevni život je sticajem okolnosti ušao jedan sensei, poseban čovek i osoba koja će uticati na mene u svakom smislu. Ponudio mi je tek onako, ustvari veoma mudro, da dođem na samo jedan trening da probam aikido. Ulazak u dojo, naklon, seiza, niz sitnih rituala, sve od početka do kraja... jedan novi izazov, šok, nešto novo, neobično... ali, ja imam i onu drugu salu koju ne bih da ostavim. Nije prošlo dugo, i ja sam je ostavio. I dojo je bio i ostao jedino mesto kom istinski pripadam. A dalji put i moje odrastanje sa aikidoom je teklo ovako...

Od početka nije prošlo ni tri meseca kada sam polagao za 9. kyu. Tog polaganja se skoro uopšte ne sećam... Ne bih znao da kažem ni kako sam se osećao pošto se ni toga ne sećam. Samo znam da sam položio i pomislio – uf, dobro je! I to važi isto i za narednih par polaganja. Polaganja za 8, 7 i 6. kyu su mi skoro nestala iz sećanja. Prvi ispit kog se konačno sećam je polaganje za 5. kyu. Poprilično mi je teško da zaboravim to polaganje zato što je za mene tada bilo krajnje traumatično! Sensei mog sensei-a, nama najpoznatiji kao Sale, mi na ispitu nije zadao ni jednu tehniku koja je bila na programu za 5. kyu, već mi je zadavao skoro sve tehnike koje smo tog dana na seminaru radili. Tačno se sećam koliko sam se preispitivao u glavi oko svake prozvane tehnike i koliko me je tresao strah da ne pogrešim. I uz to sam ja bio jedini koji je polagao za 5. kyu, što mi nimalo nije olakšalo situaciju. Pored svega toga, na kraju sam položio.

Činjenica da sam položio za ovaj kyu mi je ulila određenu dozu samopouzdanja u aikidou i imao sam osećaj da napredujem. I tako su prošli ispiti i za 4. i za 3. kyu, a onda me je kao grom iz vedra neba udarilo polaganje za 2. kyu. Ovo polaganje je, što se mene tiče, bilo najneuspešnije. Na treninzima pre ovog polaganja, sam više vremena provodio pomažući drugima u pripremi za njihov kyu nego što sam spremao sebe. Nisam ni shvatao koliko zapravo nisam znao i koliko sam bio nespreman. Položio sam za 2. kyu, iako bi mi u tom trenutku bilo draže da sam pao.

Posle ovog polaganja me je stigao period krize. Osećao sam se kao da ne zaslužujem da posedujem zvanje koje sam tada imao. Mislio sam da sam se osramotio i da ne bi trebalo da nastavim sa aikodoom. Na svu (ne)sreću, ja živim sa svojim senseijem Duškom, koji mi nikada ne bi dozvolio da odustanem i da tek tako srušim sve što sam do tada izgradio. Uz njegovu pomoć sam shvatio da koliko god puta me nešto sruši, na meni je da izaberem da li ću ustati ili ne.

Iz ovoga sam ustao spremniji nego ikad, znajući da moram da se opravdam... samom sebi. Hteo sam da dokažem sebi da mogu da budem bolji. Na polaganju za 1. kyu sam bio mnogo sigurniji i vratila mi se čvrstina i vera u sebe samog. Ovo je bilo moje poslednje polaganje u Budokan dojo-u.

Sledeće polaganje me je čekalo u Zemunu. Znao sam da će mi ovo biti najveći izazov do sad. Imao sam tremu, zaledile su mi se ruke i noge, mislio sam da ništa neću znati. I kako sam bio prozvan da izađem pred komisiju, sve sam zaboravio. Ničeg mi nije bilo u glavi. Nisam čuo ništa sem svog disanja. I kako je prozvana prva tehnika sve dalje mi je samo telo radilo. Ne znam da li sam tokom celog polaganja uopšte išta i pomislio. Nisam bio svestan ni kako ni koliko dugo sam radio. I, položio sam. Postao sam shodan.

Tačno se sećam kad mi je rečeno da sam položio, kakvo olakšanje, a u isto vreme kakva odgovornost je predamnom. Tek tada sam shvatio koliko još zapravo treba da naučim i koliki put stoji ispred mene.

I evo me sada, sedim i pišem esej čitava tri dana pred polaganje za 2. dan i prisećam se gotovo celog mog odrastanja uz aikido i koliko zapravo još treba da rastem u ovom svetu, na ovom putu – na mom putu.

 

Ognjen Čonkić, Sho dan

u Novom Sadu,
21. decembar 2017.