DOrastanje

Duško Kulačin, 3. dan Hombu

Esej je napisan za Yondan polaganje leta 2017.

 

„Budi bolji od svog učitelja, ali dočekaj momenat da ti učitelj kaže da si bolji od njega, a ne da sâm zaključiš da si pretekao čoveka koji te je učio.”
„Budi uporan i nikada ne odustaj, bez obzira šta radiš.”
„Disciplina je važan deo borilačkih veština.”
„Poštujte starije.”
„Vaš najveći protivnik ste Vi.”

Godinama unazad ponavljam svojim učenicima sve pomenuto, i još mnogo toga. Najmlađim aikidokama su najpotrebniji podsetnici na kom su Putu. Od njih treba napraviti ljude koji će sutra podučavati, lečiti, graditi, pronalaziti, voleti... Bilo koju profesiju da odaberu u životu, najvažnije je da u život utkaju i aikido i Budo koji uče, da budu i hrabri, i humani, i pravedni, i ljubazni, i iskreni, i verni i dostojanstveni. Podučavam ih da aikido preslikaju na život, a da ne dozvole da im svakodnevna iskušenja usmeravaju aikido. Svako dete je kao seme koje će izrasti, a mi moramo biti kao zemlja koja će im dati sve što je potrebno da izrastu najviše i najbolje što mogu. Moralne vrednosti se menjaju iz godine u godinu, ali prave vrednosti se održavaju vekovima. To je tradicija naše škole, koja privlači i većinom zadržava decu na tatamiju. Zato je aikido deo njihovog života, a ne samo običan trening.

Kroz svaku tehniku uče da nije problem pasti, već ne ustati posle. Naravno da padam i ustajem zajedno sa svakim učenikom, jer jedino kroz naš primer mogu da nauče. Naša je obaveza da ih vodimo, a ne guramo ispred nas, zato ne tražim od učenika ništa što ja ne uradim. „Ne govori, pokaži!” često odjekuje u našem dođou.

Krvi skoro da i nema, ali zato znoja i suza ima mnogo. Poneki neuspeh se pretvori u suze, ali se svaka suza pretvori u „mogu ja to, želim!”. Rasklapaju se i ponovo sklapaju ispred mene, i u svakom sklapanju gledam kako odbacuju loše delove sebe, nesvesni procesa u kojem su. Naravno, nisu borilačke veštine, pa i aikido, za svakog. Da je tako, svi bismo bili „majstori” ove ili neke druge veštine. Obezvredio bi se naporan rad onih koji žive po Budo principima, a sama veština bi postala uprošćena filozofija linije manjeg otpora. Trudim se iz sve snage da im pokažem da ne treba odustajati kod prve prepreke, ali se sve češće dešava da i najmanji neuspeh povlači za sobom i beg iz dojo-a. Oni koji se jednom suoče sa bilo kojim problemom ili neuspehom, a ne pokleknu, svaki sledeći put će sve samostalnije pronalaziti način da ostanu na Putu.

Svako ko radi sa ljudima, a naročito sa decom različitog uzrasta, zna koliko je teško uskladiti sve karaktere, temperamente, ambicije, kompeticije, kako psihičke, tako i fizičke karakteristike svakog deteta ponaosob. Unutrašnje borbe malih duša neretko se ispoljavaju u najgorim oblicima agresije. Neka deca su previše gruba, agresivna, energetski „prejaka”, što isto tako predstavlja veliki izazov za uskladiti i uravnotežiti zajednički KI na tatamiju i voditi ih sve u istom smeru. Sve im je fino upakovano u tradiciju biti bolji u nečemu od nekog drugog. Teško se podučava da budemo bolji danas, nego što smo bili juče, da nam protivnici nisu potrebni, jer se u ovakvom odgajanju dece protivnici prave na svakom koraku.

U višedecenijskom radu sa decom sam i sâm imao uspehe i padove, iznenađenja i razočarenja. Mnoga deca su nadmašila i sama sebe, i moja očekivanja. To je uspeh i glavni pokretač u daljem radu. Neka su deca toliko krhka i nestabilna, i treba nam mnogo zajedničkog rada i truda da postavimo dete u ravnotežu sa samim sobom, da uspe da prevaziđe slabosti i da dostigne svoj maksimum, koji treba da
se pomera naviše, vremenom provedenim u vežbanju. Težak je to put, pun suza, oklevanja, nesigurnosti i iskušenja.

Poslednjih godina smo decu iz dojo-a izveli na javne nastupe, na binu, pred auditorijom, na naše reprezentativne embukaie. Dva puta godišnje se u našem dojo-u održavaju ispiti za učenička zvanja, ali smo shvatili da našoj deci mnogo znači da bar još dva puta godišnje pokažu svoje umeće i široj publici. Novi Sad nam uvek omogući odlične ambijente za realizaciju embukaija i iznenađujuće je kako deca daju sve od sebe da se pokažu, dokažu, iskažu pokretom aikidoa, oslobođeni treme od polaganja, a sa ipak dovoljnom pokretačkom tremom javnog nastupa. I ponosan sam kad uspem da im pomognem da prevaziđu svoje strahove i stiditljivosti, i kada je jedan REI dovoljan da ih uvedem u potpuno naš svet, koji dišemo u dojo-u, i postoji samo naš aikido i naš Put. Uz prelepu japansku muziku u pozadini, embukai je praćen animatorskom palicom iskusnog voditelja i sve to doprinese efektnom i primećenom nastupu naših malih aikidoka. Osećaj je nenadmašan kada vidiš da je 40-tak mališana ponosno ispunilo naša očekivanja, a nadmašilo svoja. To ne može da ostane neprimećeno ni od strane publike i cilj naših embukaija i jeste da što slikovitije, vernije i dostojnije prenesemo ono što stvaramo, učimo i živimo.

Gledam mlade ljude koji su nekada želeli da probaju kako im stoji crni pojas, a sada podučavaju decu kako se zvanje ne dobija, već zaslužuje i osvaja u borbi protiv samog sebe i nikoga drugog.

Osmeh koji donesu u dojo i osmeh koji odnesu iz njega doživljavam kao lični uspeh. Kroz motivaciju nauče kako da pomognu onima kojima je pomoć potrebna. Atmosfera koja vlada u dojo-u je ista kao i van njega. Pomažu jedni drugima na svim poljima. Verni su i odani kao učenici i kao ljudi.

Duško Kulačin
12. jun 2017.