ТРАГ – ПЕЧАТ – ПОТПИС

Зоран Лукић, 2. dan Hombu

Есеј је написан за Sandan полагањe 2016.

Уколико човек усвоји принципе аикидоа и приступ животу сагледава кроз четири филозофска елемента (земља, ватра, вода и ваздух), пружају му се складна и успешна кретања кроз изазове који стоје испред њега. Доживљај тог појединца да му све полази за руком је реалност. Он је овладао суштином и сада редовно има неки финији осећај који га прати у сваком послу и на сваком кораку. Некада то иде лакше, некада теже, некада су препреке непремостиве, па се од таквих планова на време одустаје, а план се коригује, али нема кајања за нереализованим делима и зависти што је то неко друго успео. Не - човек који иде путем склада свестан је да је најлакше одустати од решавања проблема, од великих изазова, од на изглед недостижних циљева, јер на путу којим треба проћи мора много труда да уложи, али без обзира на то, он иде напред. Да ли ћете сваком изазову или провокацији одговорити или их једноставно одбацити, преусмерити, пропустити да прођу поред вас, ствар је реалне процене у датом моменту и степена развоја ваше индивидуалности на којем се налазите, тренутка и околности у којем сте се затекли.

Начин одговора на изазов који је стајао испред вас је увек у складу са вашим највећим могућностима у датом моменту. Шта би било да сам овако или онако одреаговао при решавању задатог проблема су само алтернативе које нису могле бити реализоване. Зашто? Зато, јер да су све потенцијалне или алтернативне реалности биле у домену реализације, ви би сте их свакако применили, али нису, просто имате свест о потенцијалним могућностима, али вам недостаје моћ и етичност реализације за тако нешто. Значи, да сте ипак одрадили најбоље ваш тест, а то што су резултати лоши по вас, само вам говори колико још треба да радите на себи и да се усавршавате.

Нормално, да би сте после извесног времена исти проблем решавали на другачији начин, али у том датом тренутку и са тим степеном реалног знања, ви сте одговорили најбоље што сте могли, и ту не би требало да је крај. Тачно је да после извесног периода ако радите на свом усавршавању ранији проблеми за вас нису никакав изазов, једноставно, ви такве ситуације решавате у ходу или их препуштате својим сарадницима. Вашим напретком такви доскорашњи проблеми понекад постају само алати којима се користите за још бржи напредак. То да ли се некоме ваш начин реакције и решења допада или не, ствар је сваког појединца понаособ и његовог степена моћи и етичности, али све ово има смисла уколико је у складу са еволутивним напретком.

Гледано кроз историјску призму реалности и велики диктатори и вође су мислили да чине највредније ствари које су се до тада дешавале у постојању. Питања оних који се нису слагали са таквим њиховим акцијама остаће заувек нерешена енигма, јер нису истрајали на путу и нама дали одговоре. Чињеница је да је свако у одређеном тренутку имао информацију да се можда не треба конфронтирати или да се треба склонити на неко време или пак можда ући у директни сукоб, али на другом месту и са другачијим планом и сачувати себе и околину, опет је враћање на почетак и схватање суштине и смисла индивидуалног приступа, напретка и тренутних могућности.

Човек који жели да живи срећно, озбиљно је питање шта је то доживљај среће за сваког понаособ, кроз разне видове усавршавања временом може да усвоји ова начела, која се не налазе само у аикидоу и он ће их примењивати у свим активностима и областима живота. Изворни аикидо нам кроз један систематизован начин рада на тренинзима даје најосновније постулате реалне среће, и када их ви једном уградите у свој начин функционисања, и направите јак темељ, ви се не можете у школи, на послу или породици понашати другачије од тога. Једноставно другачији начин функционисања за вас је тада експеримент који је у старту осуђен на пропаст. На здравом и јаком темељу увек можете мењати распоред, проширивати и надограђивати своју индивидуалност, без имало сумњи да сте негде погрешили. Уколико се некада у процесу и деси нека грешка, па и то је део процеса усавршавања, сви имају право на грешку и право да исту поправе. Уколико пак због некаквих друштвених норми или интереса кренете у реализацију пројекта са других становишта, то вам говори да ви још увек нисте реално схватили суштину тих водиља који вам дају неограничену слободу кроз реалне потребе. Значи да имате илузију напретка и среће, што ће вас сигурно једног тренутка као гумена праћка вратити у тачку где сте одбацили реалност. Нормално, никад човек, нити један, па макар он био и највећи научни ум или најбољи спортиста, не функционише савршено свих 86.400 секунди у току дана, али кад имате свест о томе, ви се трудите да број тих секунди буде што приближнији наведеном броју.

Шта то значи у неком конкретном примеру?

Значи да када човек постави неки циљ и зацрта како ће доћи до њега, он и треба да крене у реализацију тога што је испланирао, и већина нас то и ради, али, управо ту настаје проблем. Разумевањем своје различитости од других ви сте већ много напредовали, и та различитост вам даје за право да на развојном путу постанете свесни свог значаја и корисности у Универзуму, и обратно.

Свако ко постоји има разлога зашто је баш он ту, као и разлог таквог свог саздања (психо-физ. склопа), а да ли је свестан зашто је то тако, и да ли мора да зна одговоре на сва себи постављена питања, то је већ јако дискутабилно, а просто можда и не треба да буде кристално јасно. Пред нас је већ рођењем постављен изазов како све то постићи. Развијамо се у различитим породицама са другачијим погледима на свет, образујемо се код других учитеља и професора, не растемо на истом простору, а ипак једно треба свима да буде исто. Та најбитнија духовна сила је уствари универзална вредност постојања која се у нашој цивилизацији препознаје као непроменљиве категорије кроз поверење, поштовање и љубав. Човек који зна шта хоће и куда иде, када препозна особу истих усмерења трајно се труди да сачува ту заједницу. Кроз њихову интеракцију та заједница им омогућује појединачни напредак, што је и најбитније. Јако је тешко ићи таквим путем, јер прави сапутник ће вам увек рећи где грешите и имаћете редовног контролора, добијаћете реалне критике, које никоме не годе, али заузврат добијате најискренијег учитеља, али и ученика. То што пријатељи имају другачије ставове по одређеним питањима, па то је оно што ће ту заједницу још више устабилити, јер ће чињенице и аргументи овог другог нама увек помоћи да реално идемо напред. Ланац се неће и не може прекинути. Код искрених пријатељстава ове категорије чине темељ, па је ту онда продукт сарадње, осећај искрености и хармоничног напретка у простору у коме се налазе.

Погледи на свет се разликују чак и код рођене браће, а камоли између појединаца који живе на различитим меридијанима, што је јако добро, и зато смо ми креативна бића и јединствени примерци у природи. Свако је за себе од непроцењиве важности и значаја, и кад грешимо знајући да смо такви, ми себе преценимо или неког другог преценимо, па себе потценимо, итд. Пријатељства могу настати и код људи са другачијим усмерењима, који су различити и имају другачија интересовања од нас, али имају мере и вредносне системе засноване на суштини. Највећи број „пријатељстава“ су настала и трају из интереса појединца. Генерално, то не мора да буде никакав проблем, али због недостатка самопоштовања то је врло често и искра која разбија потенцијално дуготрајне заједнице. Основе таквих заједница су климаве и те грађевине временом пропадају и руше се, па се неупућени често зачуде како су тако перспективне структуре могле да се распадну. Пропале су само зато што нису функционално стабилне, грађене су на нестабилном терену, на веровању, неискрености или страхопоштовању. Жалити за нечим таквим, нечим што је неодрживо, је губљење вашег драгоценог времена. Што пре схватите да тај неко, иако сте му ви дали себе и сво своје знање на поклон, није желео да прихвати, или је хтео на неки начин да вас искористи, говори вам само колико сте срећни што је та веза на време прекинута, јер сте ослобођени баласта и сада живите лакше и срећније. Још у XIX веку Петар 2. Петровић Његош је схватио и у свом делу Горски вијенац –1983 г. Нолит написао:

„Страх животу каља образ често“,

„Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“ ,

“Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“ ,

„Самообмана је убитачна и за људе и за народе“,

„Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека; ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветлија!“

Управо овакве ситуације су оне које остављају најдубљи траг нашег постојања и чине нас у неку руку незаборавним и да је наше знање, али много више оно чему учимо људе око нас сврха нашег живота и наш печат у универзуму. Јаке зиме, па и оне слабије, дођу, прођу и ни једна се не задржава, ретко које се сећамо, јер смо преокупирани свакаквим другим пословима, па смо остављене трагове у снегу, којих би смо се требали сећати, једноставно заборавили. Тако је и са нама, наша дела ће остати упамћена онолико дуго колико су била заснована на реалности. Памте се и преваре, лоши пројекти, али и из њих требамо извлачити поуке и схватити како не треба радити. Све је у овом животу, на овој планети и у овом универзуму и постојању пролазно, и подложно променама. Шта онда да радимо? Где да се стационирамо? Да ли да се лечимо када смо болесни? Да ли да се придигнемо када паднемо? Чему да посветимо овај земаљски живот, а да има смисла, и да за нама остане трајнији отисак у постојању? Логичке одговоре нико још увек није записао на папиру. Ми смо та бића која креирамо постојање. Креације су трајне. Одакле знам? Знам, јер да нисам потребан постојању, зар мислите да бисте сад читали овај текст? Колики је тај траг што ћу овим текстом оставити? Толики, док га администратор једног дана не скине са ове интернет странице - није тачно, овај ће запис остати трајно забележен у мојој архиви постојања, јер ово је креација у инспирацији о разлогу свеукупног бивствовања. И као што пролеће не занима где су звери оставиле зимус по брдима своје трагове како би их ловци пронашли, тако и сви ми треба само да наставимо да живимо и да се не осврћемо на прошле дане и направљене пропусте. Задатак нам је да од овог тренутка удахнемо поново живот пуним плућима и еволутивно стварамо на простору на коме егзистирамо кроз реалне категорије. Много је више лезилебовића и оних који желе да преко „везе или политике“ дођу до среће.

У непрекидном временском ланцу свемира, човекове креације имају своје место. Да ли је то место мало или велико - небитно је, битно је да смо ми као појединци дали допринос да се тај ланац за нашега времена не покида. Зашто се онда неки људи боре и желе да доминирају природом, наравно безуспешно, и које их силе терају, просто је здравом разуму несхватљиво, али они то раде.

Што се нас тиче, битно је да док смо ту где смо, урадимо све што је у нашој моћи да се ми и нама блиске особе развијамо, а ако се деси да се на том путу и не снађемо најбоље, битно је да смо одрадили све што је било у нашој моћи док смо били у корелацији са постојањем. Ни за шта се не треба жртвовати или глупо препуштати стихији. Алтруисти и будале су увек били на цени код ауторитативних и доминантних лидера.

Колике трагове Аикидо систем и цела његова филозофија остављају у овој реци живота и безграничности, тешко је и скоро немогуће објаснити. Нашем уму још увек је недокучиво и несхватљиво, па се мислећим људима често намећу питања, која за почетак реченице користе речи зашто, чему, куда, како, колико, докле итд. Изгледа да је разлог постојања свих и свакаквих различитости управо тај, да ништа не буде исто, па су чак и копије на неки начин оргинали и ако су настали као преписке или плагијати и из сасвим других потреба од униката. Одговор лежи у сваком од нас. Наша дела и глас ће се чути онолико, колико су путокази који ће остати за нама прецизни, колико смо се трудили да научимо шта је то „свуд присутни склад љубави“, колико смо на том путу дали себе, колико смо у тој заједници ширења љубави били искрени према себи, колико смо уложили у развој и ширење те идеје. Не у развој клуба, не у развој федерације или Хомбу дођо-а, него АИКИДО-а. Толики и такви ће трагови остати за нама. Да ли ће их неко препознати, да ли ће друштво знати да дешифрује еволутивни код љубави са татамија и да ли ће неком бити смерница да се тај неко избави из лудачког тражења суштине смисла постојања, питање је. Ако их ви пронађете, хоћете ли умети да схватите поруке тих отисака, макар да наслутите колико је и физичке и духовне муке било потребно како би наши претходници нама приближили лепоту живљења и да ли би сте и ви пошли таквим путем?

Трагови аикидо се у нашој цивилизацији виде где год да се окренемо, и куда год да пођемо. Аикидо је као „школа“, систематизовани начин вођења човековог трајања кроз целокупан временски период ка индивидуалном циљу, а који тежи складу, и то само зато што су принципи хармоније универзални. Његови постулати нису у супротности са природом. Када ће се и ко прикључити универзалном систему склада, не зна се. На директан, али и на индиректан начин, свима је овај систем доступан. Да ли ће га сви прихватити? Неће. Иоле здрав човек би из таквих спознаја много могао да научи, а да ли ће, ствар је његовог избора. Када сале у којима смо учили, остану ускраћене за наше кораке, дух који смо ширили биће присутан, докле год и један појединац жели да најкраћим путем стигне до извора искрености.

Не треба се бојати ове делатности, којом се бавимо и не треба се стално враћати на почетак, и стално тражити неке другачије одговоре. Довољно је, озбиљно радити на свом пројекту живота, да се не изгуби свест о томе, да су почетак и стабилан темељ најбитнији, и сигурност вам је загарантована. Живети, радити, бити срећан на овом месту где си сада „Ђе је зрно клицу заметнуло, нека онде плодом и почини“, јесте најозбиљнији подухват у коме треба дати највећи допринос развоју и облашћу за коју сте се школовали и за активности којима се бавите. Да ли има нешто старије, нешто лепше и здравије, модерније, атрактивније, сигурније или чвршће но ићи ка свом циљу „путем љубави“. Сетите се вашег заљубљивања, и ваше љубави према сутрашњем дану кога ћете провести са особом коју више волите и од себе. Сетите се да сте обећавали и звезде са неба и триста чуда, и све вам се чинило доступним и реалним, само нисте знали коју звезду прво да скинете и из ког сазвежђа да је преузмете. Тај осећај трагања, кроз заљубљивања ће једног дана заменити права љубав, и тада се живи реално срећно, са свим манама које та природна појава носи. То су тренинзи на које више не идете из радозналости, или да би постали јачи, сигурнији у себе, због неке лепотице из клуба или ко зна ког разлога. Једноставно препознате да је аикидо део вас, и на тренингу, и када седите за столом док ручате, и док ходате ка испиту, али и када се разболите а и када се сунчате. Битно је да сте на стази коју делите са особама које вас разумеју, подржавају, схватају, да на тренинг идете како би и њихово време проведено у димензијама овог простора било што ближе савршенству.

Пут љубави, као и њен траг, има своје зачеће, рађање, буђење, сазревање, кретање, мировања и кулминацију, и да једног од ових процеса нема то не би био прави пут. Зато када се ради тај „ikkyo“ на начин на који је показао тамо неки косооки или неко кога јако поштујете или, још горе, неко ко нема представу о вашим доживљајима дубина смисла постојања, сагледајте га кроз сопствену призму универзалног доживљаја реалности и тек онда донесите одлуку, да ли је то оно што вама треба. Убеђен сам да је све то баш тако како треба. Чак и ако нам само за једну прилику затреба мач ми га морамо носити целога живота, јер не знамо када, где и против кога га морамо исукати из корица, а начин на који ћемо употребити мач, гле чуда, приказао је баш онај смор од тренера у кога сам сумњао. Да ли је промашај мој живот јер сам до тада презирао тог мог „учитеља“ или можда није? Није промашај, то сигурно није. То је била моја зима емоција према њему и то јако дуга зима скоро да је покосила све његово што је он преносио, али, ето, живеће његово дело кроз мој нови покрет за преживљавањем и биће опет нових пројеката који одишу његовим духом и тако до следеће прилике

Природи и тој њеној бесконачној сили увек треба дозволити да нас са пуним поверењем и најдубљим поштовањем кроз осећај љубави и надградњу универзалних веза, усмерава, носи и води где је пошла. Поштовањем природних процеса, никада нећемо погрешити пут којим треба наставити започети циклус. Ми смо „можда небитни“, јер нисмо измислили ни точак, ни струју, ни интернет, ни ексер, али имајте поверења да снег пада само када му је време и да универзум има одговоре на свакојаке појаве и за све има објашњење. То што ми можда никада логички нећемо схватити, није велики проблем свемира. Ако вама неко понуди нешто преурањено, ви не само да га нећете препознати и прихватити, него ћете понуђача сматрати за промашену инвестицију његових родитеља и природе која га још увек трпи. Доћи ће период вашег живота када ћете одређену вештину, област, делатност безуспешно тражити у вашем окружењу, као што жедан воду тражи, али ће се тражено појавити само у оном тренутку када се све коцкице сложе, а ви ћете тек онда препознати тај мозаик. Савладавање програма области која је вама од исконског значаја је у почетку толико интересантна да вас превелике жеље могу одвести чак и на погрешан пут, али временом нађете свој ритам и онда вам учење не представља оптерећење. Научићете како да препознате прави тренутак за акцију, са које дистанце да кренете, да ли и када да се повучете, када да дате гас, где да скренете, како да пребродите природне и наметнуте проблеме. Можда ће те некога посаветовати, дати му предлог за срећнији дан, рећи да не узима више од онога што му је потребно... На овај начин функционисати је у почетку јако напорно, али кад се саживите са принципима и усвојите их у својој најдубљој суштини онда више никад "девојка не може да буде мало трудна" она је или девојка или трудница, трећег стања нема, не постоји. Овакав став не значи да на свет гледамо црно - - бело. Не, напротив, ово је став који пружа спектар боја, колорит и нијансе који кроз призму свеприсутне реалности даје само чисте боје.

Пажљивим читањем овог текста долази се до закључка да је аутор, озбиљно закорачио у развој, и нема великих ово и оно-земаљских проблема. Његова реалност је, да он само зна колико много не зна и жељан је да и даље учи, напредује, и да прође кроз нова поглавља и нове спознаје. При писању овог есеја позивао се на властито или општељудско искуство, настојећи да реторичким средствима приближе читаоцу властита схватања. Наслућује се да је срећан ониме чиме је овладао и што је постигао, он не претпоставља, он то мало што зна, зна да зна. Његовом реком аикидоа, још увек не плове велики бродови, али је вода жива и чиста, и са било које обале можете се њоме напојити, уколико напуните само једну чашу склада. У тренингу и разговору са њим можда ћете наћи и вама преко потребан делић духовног мира, жељу за акцијом, а можда и неки поглед са већих висина.

Наш потпис у овом амбијенту је у огромном проценту за природу занемарљив, гледано са најширег аспекта постојања, али без тог записа, универзум би био мање задовољан и спокојан, био би ускраћен за још један свој центар. Шта се на крају дешава? Ми смо у одређеним тренуцима били на изглед изгубљени и неперспективни, али као што знате чак се и највећи проблеми превазиђу. Наравно, док смо их решавали ми смо јако напредовали, стекли нова знања, нове боли, нове љубави, искуства, нова познанства и постали јачи. Колико ћемо тако јаки да се у постојању одржимо, колико и колики ће за нама остати печати, то су већ филозофска питања за чије ћете одговоре након читања овог подужег есеја остати ускраћени.

Зоран Лукић
18. јул 2016.