Esej za ni dan

Vladislav Jokić, Sho dan Hombu

Esej je napisan za Ni dan polaganje 2016.

Kao i obično, bukvalno kradem vreme za aikido i u ovom trenutku kada moram konačno da napišem taj esej kao kandidat za Nidan.

Često pišem. Tekstove iz neke od tehničkih struka kojima se bavim, bilo naučne ili popularne, dnevnik koji je moja intima ali retko gotovo nikada o aikidou. Zašto? Pa, verovatno mi je to toliko važno, toliko intimno da mi nije svejedno šta pišem o tome. Ili imam više pitanja od ogovora? U redu, ali ko je rekao da esej mora da daje samo odgovore? Moram da postavim pitanja kako bi mogao da istražujem zajedno sa vama. Možda će neko ovo i pročitati i biti voljan da zajedno nađemo odgovore u sali? Bilo bi mi zadovoljstvo, kao i do sada. S obzirom na toliko pitanja i dilema, nisam siguran da ću uspeti da se fokusiram samo na jednu. Neka i deluje pomalo konfuzno ali ipak mislim da je važnije pomenuti nego prećutati.

Na primer, koliko je aikido tvoja lična stvar dok vežbaš? Trebalo bi da bude zajednička sa ukeom za vreme tehnike ili sa više ukea za vreme treninga. To ne zavisi samo od tebe već i od ljudi koji vežbaju s tobom na tom treningu. Naravno, ako želimo na pravi način da razmenimo energiju, potrebno je da se oboje predaju, potreban je visok nivo empatije, poštovanje, ljubav, pažnja i - eto ga. Uhvatili smo nit, ki energiju, šta već. Nije potrebno da nam neko opisuje ili kaže sa strane, oboje smo svesni da smo je uhvatili. Međutim, svi vi aikidoke, znate koliko su ti trenuci retki. Zašto?

Ove godine, na jesen, biće 30 godina od kada sam prvi put kročio u dođo. Od tog vremena, kada smo još uvek živeli u kavezu u kome su nam elementarne potrebe bile obezbeđene, mnogo toga se promenilo. Kavezi i zidovi su srušeni, čuvara više nema, odjednom smo se našli u šumi. Slobodni, možemo da radimo šta hoćemo ali nema nikoga da vodi računa o nama. Moramo sve sami, a ne znamo dovoljno. Na žalost, ne znamo šta ćemo ni sa slobodom. Neko će pitati kakve to ima veze sa aikidoom? Ima. U to vreme sam u sali bio okružen sa ljudima koji su bili sigurniji, imali više samopouzdanja i samim time bili spremni više da dele i bave se drugima. Na žalost, tranzicija nam je odnela samopouzdanje i hrabrost, ljudi su zabrinuti. Stalno strahuju da iz gore pomenute šume ne izađe neki bauk i naravno više su okrenuti sebi. To je pogubno za aikido. Retko dolazi do one varnice sa početka teksta. Ne možeš sam, čak i kada si svestan šta treba. Naravno, informacije se brže kreću, tehnologija je napredovala, ima jako mnogo vežbača koji imaju savršenu tehniku i formu ali - nema strasti, nema energije.

Svi smo i dalje nasmejani posle treninga. Ko se oproba u drugim fizičkim aktivnostima, nađe i tamo zadovoljstvo posle vežbanja, ali ne kao posle aikido treninga. To znači da se pored svega ipak razlikujemo i da ima nade za nas.

U aikidou ne možeš napredovati sam. Moraš pomoći drugom, da bi napredovao i ti sa njime. Zato mislim da bi trebali više da se bodrimo međusobno. Da vratimo u sale hijerarhiju koja sama po sebi mlađim učenicima predstavlja izazov ali i utočište i sigurnost. Aikido je ozbiljna stvar. Ako imaš poverenje i nekome daš tvoje telo da vežba na njemu, a on te ne povređuje, logično je da ti bude jedan od najboljih prijatelja. Dovedite roditelje, decu, supružnike, najbolje prijatelje. Pomažite se i družite izvan dođoa. Nekada su učenici živeli zajedno, što je doprinosilo međusobnom poverenju. Promovišite ideju boljima od sebe u nadi da će doći i postati deo nas. Lošiji nam ne trebaju. Počni da živiš aikido punim plućima i podeli to sa svojom okolinom. Neka vide pozitivne promene na tebi. Jer ljudi idu, ne za drugim ljudima, nego za energijom koju vide u njima - u vama. Za kraj bi naveo citat koji me je često motivisao u životu:

"Mnogo je bolje usuditi se činiti velike stvari, ostvariti sjajne uspehe, makar prošarane neuspesima, nego biti visoko cenjen od onih siromašnih (duhom - prim.aut.), jadnih duša koje niti mnogo uživaju niti mnogo pate jer žive u beznadnom sumraku koji ne poznaje ni pobedu ni poraz." - Teodor Ruzvelt.

Vladislav Jokić
23. jul 2016.