Tumačenje pojma Mushin
Pojam MUSHIN (mušin) je temeljni pojam koji susrećemo ne samo u borilačkim veštinama već je temeljan pojam zen budizma i čitave Japanske kulture. Za sve one koji se bave borilačkim veštinama bilo bi jako korisno da ga razumeju ili bar pokušaju budući da je reč o veoma kompleksnom značenju.
Moj prvi susret sa ovim pojmom dogodio se kada sam pročitala tekst “Mačevalac i mačka”[1]. Bilo mi je potrebno vreme da ga razumem i vraćala sam mu se nekoliko puta. Otud i potreba da napišem nešto o tome. Naravno, trudila sam se da što jednostavnije napišem ovaj tekst kako bi svakom bio razumljiv. Nadam se da ću uspeti u tome i da će nekima biti od koristi.
Pojam mushin sastoji se od dva ideograma. Ideogram MU (無) označava prazninu ili nepostojanje nečega a SHIN (心) označava um ili duh pa se kod nas u zapadnoj kulturi prevodi bukvalno kao NEUMNOST. Za moje potrebe zadržaću se na ovom prevodu.
Sada, da bi rastumačili ovaj pojam moramo zapravo razumeti šta je to um kako on funkcioniše i kako se ponaša. Mi njega nismo svesni, ono što zahvaljujući njemu saznajemo o svetu smatramo istinitim i tačnim i nikada ne dovodimo u pitanje njegove zaključke. U pitanju je veliki broj nesvesnih obrazaca mišljenja i ponašanja koje usvajamo naravno nesvesno tokom života i koji sadrže veliki stepen opštosti tj. karakteristični su za sve ljude sveta bez obzira na rasu, veroispovest itd. Želim još da kažem da zahvaljujući njemu nastaju mnoge pojave koje čovek stvara kao što su religija, jezik, nauka i uopšte sve ono što se može svrstati u pojam kulture. Klod Levi Stros veliki antropolog i mislilac analizirajući mitove celog sveta uočio je da svi oni makoliko na izgled bili raznovrsni u smislu tematike kada se temeljno tumače u stvari obrađuju jako mali broj tema (teme postanka sveta npr. ili nastanka godišnjih doba, tabua incesta) itd. Dakle spoljašnja raznolikost prikriva tematsku jednoličnost. On je to tumačio time da svi ljudi sveta razmišljaju na isti način odnosno da je ljudski um svuda isti.
Šta je UM?
Potvrdu svoje tvrdnje da je ljudski um svuda isti našao je u jednoj nauci koja je imala mnogo pouzdaniju i egzaktniju metodologiju od antropologije tog vremena a to je lingvistika i u radu jednog lingviste Ferdinanda de Sosira. Stros je govorio svojevremeno da nema naroda na svetu koji se ne služi jezikom i pripremom hrane i da to mogu biti parametri pogodni za analizu. Naime, i Sosir je proučavajući jezike došao do saznanja da svi oni ma koliko se međusobno razlikovali pojavno u osnovi imaju jednaku strukturu. To je između ostalog zbog činjenice da svi ljudi misle na isti način a jezik je samo proizvod tog mišljenja. Kako su to isti kada su pojavno tako različiti? Suština te sličnosti je u tome kako se oni uče i kako su organizovani a to su baš one stvari sa početka koje sam navela da o njima nikada na razmišljamo da ih prihvatamo kao a priori takve.
Evo primera:
U svim jezicima postoje reči za boje U srpskom je to crvena, u engleskom red, u francuskom rouge (ruž), u nemačkom Rot, itd. Te reči su pojavno različite, zavise od kulture itd. Kako učimo šta je crveno? O tome se nismo nikad zapitali - jednostavno smo to nekako naučili. Sosir kaže: “... pretpostavimo da želimo nekog stranca da naučimo bojama na engleskom. pretpostavimo isto tako da uči sporo i da dolazi iz kulture koja nije evropska, te da moramo razraditi jednu efikasnu taktiku učenja. Može nam se učiniti da bismo najbolje postupili ako bi smo za početak uzimali jednu po jednu boju, na primer smeđu, ne prelazeći na drugu boju sve dok ne budemo sigurni da je savladao smeđu. Stoga počinjemo time što mu pokazujemo smeđe objekte i kažemo mu da su smeđi... A onda pošto smo i njega i sebe namučili satima, odvedemo ga u drugu sobu i, da bismo proverili kako zna “smeđe“, tražimo od njega da izabere sve smeđe predmete. On se prihvata posla, ali izgleda teško da se odluči šta da odabere, te u očaju zaključujemo da nismo bili dovoljno temeljiti... Koliko god mu pokazivali predmeta, naš učenik neće saznati značenje reči smeđ i neće biti u stanju da položi naš test sve dok ga ne naučimo razlici između crvenog i smeđeg, smeđeg i drap, smeđeg i sivog, smeđeg i žutog, smeđeg i crnog. Tek kada shvati odnos između smeđe i drugih boja počeće da razumeva šta je smeđe. A razlog tome je što smeđe nije neki samostalan pojam određen nekim suštinskim svojstvima, već jedan naziv u sistemu naziva boja, određen zahvaljujući svojim odnosima s drugim nazivima... Moglo bi se reći da nazivi boja nisu ništa drugo nego proizvod sistema distinkcija. To je jedinica čija vrednost zavisi od njihovih međusobnih odnosa. “Kad se kaže da one odgovaraju pojmovima, podrazumeva se da su ti pojmovi često diferencijalni, definisani ne pozitivno, svojim sadržajem, već negativno, svojim odnosima sa drugim terminima sistema. Njihova najtačnija karakteristika jeste da su oni ono što drugi nisu.“[2]
Iz ovog izlaganja vidimo da se u okviru svako jezika identitet definiše tako što je on u odnosu na nešto drugo diferencijalan ili različit. Znači da je crveno zapravo sve ono što nije crno, belo, zeleno, smeđe itd. Možda je jednostavniji primer onaj kada sam svojevremeno pitala svoje setričine šta je to dobro. One su odgovorile jednostavno: sve ono što nije loše. Dakle mi na taj način ne možemo videti pravu suštinu stvari već su one definisane samo tako što nisu nešto drugo. Tako naš um funkcioniše, stvara kategorije, deli vreme, stvara jezik itd. To je njegova suština da je on (UM) upravo veoma ograničavajući na nivou spoznaje stvari onakvim kakve one jesu već će ih pre objasniti svratavajući ih u kategorije i skupove koje je opet on sam iskreirao. Upravo način na koji učimo pojmove boja je svuda isti i to je zajedničko svim jezicima sveta bez obzira što za boje u različitim jezicima postoje različiti nazivi. Dakle da zaključim, boje se različito označavaju u različitim jezicima ali način na koji učimo o bojama u okviru različitih jezika je isti jer je jezik proizvod ljudskog uma koji je zajednički svim ljudima sveta.
Vratila bih se sada na pojam NEUMNOSTI. Kada kažemo ne um ustvari misli se na odsustvo takvog načina razmišljanja koje je proizvod ljudskog uma a u kome se stvari definišu i tumače kroz dualna načela i opozicije. Dakle to je um koji je stekao uvid u pravo stanje stvari, to jest spoznao je sopstvena ograničenja takvim načinom razmišljanja. Kako bi to rekli ZEN budisti on je probuđen (DOŽIVEO JE SATORI). Ali kako se to postiže? Jedna od metoda u prošlosti a koja se koristila na istoku, naročito među Zen-budistima je metod ZEN KOANA.
Zen-koan
Profesor Herigel tvrdi u svojoj knjizi Put Zena:”Satori zahteva vrhunski mentalni napor.“ Zašto?
Zato što su ti obrazci nesvesni i toliko ih je teško uvideti budući da svi ljudi sveta tako razmišljaju pa je i nemoguće da neko ukaže na njihovu ograničavajuću prirodu. Zato su u davna vremena a i danas u budizmu koristili metod ZEN KOANA. Zen koan je specifično za tu priliku osmišljeno pitanje koje učitelj postavlja učeniku na koje ovaj mora da odgovori. Zen Koan je osmišljen tako da ga sa stanovišta gore opisanog načina razmišljanja nije moguće protumačiti pa tako učenik po prvi put dolazi u dilemu - tačnije, treba da bude doveden u dilemu u vezi sa svojim viđenjem i shvatanjem sveta. Proces je u tom slučaju reverzibilan - umesto da koan odbaci kao nešto nerešivo i besmisleno upravo je neophodno okrenuti proces mišljenja i dovesti u pitanje sopstveni način razmišljanja tj. negirati ga. Upravo negacijom takvog načina razmišljanja subjekt postaje svestan njegovog ograničavajućeg dejstva koji svrastava stvari u kategorije i tumači ih diskurzivno (lat. samo putem razuma, suprotno bi bilo intuitivno).
U tom pogledu veoma je poznat Hakuinov koan: “Kad dve ruke pljesnu jedna o drugu, čuje se zvuk. Ali kakav je zvuk jedne šake?”
Suština nije u zvuku i njegovoj čujnosti već u principu jednog i dualnosti. Sa stanovišta racionalnog mišljenja na ovo pitanje ne možemo naći odgovor. Odgovor leži u spoznaji da je upravo moj um ono što me ograničava da vidim stvari onakve kakvim one jesu. Tada dolazi do satorija koji je za Suzukija “Percepcija najvišeg reda”. O tome zašto je ovaj pojam značajan za nas koji se bavimo borilačkim veštinama u nekom drugom tekstu.
Vratila bih se na pomenutu priču “O mačevalacu i mački” i u ovom svetlu pogledala ponovo taj izuzetan tekst. Dve mačke u pomenutoj priči o mačevalacu i mački insistiraju svaka na po jednom aspektu borenja koja simbolizuju dualitet: mentalni trening ili fizički trening. Treća mačka simboliše spoznaju i delanje. Samospoznaja je ono što je čini vrhunskim borcem.
Zašto je to tako - to morate sami da spoznate. Za početak, pročitajte tu priču.
Katarina Obradović, 2.dan
tekst je esej za 3.dan ispit maja 2015. god.
[1] “Mačevalac i mačka”, aikido bilten br.4 2005. str. 46-49 i ovde "Mačevalac i mačka"
[2] Džonatan Kaler: “Sosir osnivač moderne lingvistike“ Beograd, BIGZ 1980. str. 28-29