Tori, uke i tehnika

 

Aleksandar Janković, 1. dan Hombu

Esej je napisan za Nidan polaganje .

Za početak, tori je jedan od partnera (dva ili više) koji izvodi tehnike ’’nad’’, ili je možda bolje reći ’’sa’’ drugima. Uke je onaj ko pomaže toriju da izvede tehniku. U zavisnosti od nivoa znanja torija i ukea tehnike se takođe izvode na različitim nivoima. Ali jedna stvar je zajednička za sve nivoe, nebitno da li se radi o početničkom, naprednom ili majstorskom nivou, a to je da uke mora da ’’da’’ kako bi tori mogao da radi i kako bi oba, odnosno više, partnera mogla da uče i napreduju.

 

Početnički nivo

Uke ’’daje’’ sebe bez opiranja, sa dozom poverenja, toriju kako bi on uvežbavao kretanja i pokrete spečifične za tehnike ponaosob, učeći osnovne principe aikidoa. Pritom uke uči kako da se ponaša u odnosu na torija i kako da kraj tehnike dočeka nepovređen krećući se oko torija i pripremajući pad, ako je to potrebno. Tehnike se izvode statično i bez opiranja, čak i kada je u pitanju hvat - uke uhvati torija i čeka ga da izvede tehniku, ili pak neki udarac - uke se u određenom trenutku zaustavi i ne napada ponovo kako bi tori mogao da izvede tehniku. Tehnike se rade polako i bez naglih bacanja kako ne bi došlo do povrede, deluju iseckano i rade se sa prekidima. Nema atemija (udarca), odnosno rade se kao forma, na primer zaustavljena ruka ispred lica. (Bara)

Napredni nivo

Tori i uke su shvaliti neke osnovne principe aikidoa, naučili kretanja i pokrete za izvođenje tehnika i padove. Cilj je da se tehnika izvede bez stajanja od početka do kraja. Shodno tome u ovom slučaju uke mora da ’’da’’ iskren napad kako bi tori imao sa čime da radi. Tehnike se rade brže i življe, trebalo bi da nema statičnih momenata. Tori se trudi da ne čeka napad u mestu, već pokušava da dodje u poziciju koja je njemu povoljna a ukeu u tom trenutku nepovoljna. Uke takođe ne čeka Godoa već se i on kreće i pokušava, ako je moguće, da popravi svoju poziciju u odnosu na torija. Sada tehnika liči na ples i igru stalnog izbacivanja i dovođenja u ravnotežu, radi se bez pauza i tehnika ’’teče’’. Mogu uslediti više vezanih napada. Kretanje i atemi omogućavaju ulaz u tehniku, jer uke videvši da ide, na primer, ruka ka njegovoj glavi on ne čeka da primi udarac nego počinje da se kreće. To kretanje koristi tori da bi izbacio ukea iz stanja stabilnosti i da bi ga doveo u neravnotežu. Opet ako uke ostane u mestu i ne pokuša da izbegne atemi on ’’popije’’ udarac koji pravi ulaz u tehniku. I tori i uke se stalno kreću. (Reka).

Majstorski nivo

Tori i uke su naučili kako da se kreću u prostoru jedan u odnosu na drugog. Obe strane su ’’pretnja’’ jedna drugoj i odvija se stalna borba za boljom pozicijom. Ako uke uoči propust, grešku, odnosno priliku koristi je da bi on radio neku tehniku toriju, tako da i sam ovim činom postaje tori. U ovakvoj situaciji se ulazi iz tehnike u tehniku,one se prepliću (zbog ovih varijacija aikido ima na hiljade tehnika) i ples i igra postaju umetnost. Napadi se nižu jedan za drugim. Aikido napokon dobija potpunu borilačku notu (u smislu ispravnosti vežbanja), bez i najmanje želje i namere da se povredi partner. (Okean)

Ni na jednom nivou ne bi trebalo da ima opiranja i sabotiranja, tehnika treba da bude sklad i harmonija između torija i ukea. Ako vučete, a ne povlačite, nešto ne valja. Ako se stežete dok radite, opet nešto ne valja.

Vežbajte.

 

Aleksandar Janković
20. april 2015.