aikido van granica vremena, jezika i kultura

Marija Žakula, 1. dan Hombu

Esej je napisan za Nidan polaganje 2014.

Mislim da neću preterati ako kažem da sam sigurno bar dvadesetak puta pokušavala da napišem ovaj esej. Svaki put sam se trudila da budem jako pametna, da se ne ponavljam u odnosu na to što su već pisali drugi, ...i shvatila sam da se ne vredi upinjati da budete nešto što niste. Zato, neću reći ništa specijalno novo o aikidou i nadovezaću se, u nekom smislu, na priču mog učitelja (Sensei), Kulačin Duška, o tome šta za mene znači aikido u mom životu i način na koji ga ja vidim i živim.

Česte su rasprave o materijalnom i nematerijalnom, o pitanju tela i duha, vidljivog i nevidljivog, jave i sna. Pitanja, koja još uvek nemaju odgovore, je zaista mnogo, čak i u preciznoj nauci kao što je matematika, gde definicija materijalne duži ide preko nematerijalne tačke (koja zaista nematerijalna definicijom i jeste). Čini mi se da i u životu, baveći se samo telom, mišićima, pravilnim držanjem kičme ili nekim medicinskim prednostima fizičke aktivnosti, em ih možete postići raznim sportovima, osim toga ispuštate jedan bitan – duhovni deo. U aikidou, ideja zajedništva, učenja i korišćenja znanja i moći pod kontrolom volje i razuma, u dobre svrhe, mislim da je neizostavan deo vežbanja. Poštovati i imati osećaj za drugog pored sebe. U današnjem, superekspres društvu i ljudskim odnosima, učiti da paziš da ne povrediš nekog. Ne ulaziti u sukob i biti svesniji od onoga ko ne shvata da iz dana u dan, bahatošću, on biva jedini poražen.

aikido zajednica deli međusobno i uspone i padove i ponovno ustajanje i napredak. Deli i lepe i teške momente. To su ljudi koji umeju saslušati, pomoći pravim savetima i uticati na to da postanete bolji čovek. Niko se „nije rodio sam“ i zato mislim da veliko poštovanje treba imati prema svojim učiteljima. Lako se utopiti u masu, prepustiti sebičnim razmišljanjima. U sve nas uloženi su minuti i sati i delovi života i tehnika i starih japanskih majstora. Neko je prokrčio, još uvek, i danas krči put kojim idemo da bismo osećali da se trudio za nas. Aikido tehnike su iste u čitavom svetu. Donose mir, olakšanje i nove misli, posle svakog treninga, bilo gde da trenirate... i, kad su komplikovanije tehnike, onu prelepu tišinu i mogućnost da se preispitate i duhovno napredujete, a to ćete itekako iskoristiti i u životu. Ako ste istinoljubivi, pravdoljubivi, onda ste na pravom aikido putu, jer je on jednostavnost i čistota u svom istinskom obliku – pokretu!

Na kraju da zaključim. Ne znam kakav bih čovek bila da se ne bavim aikidoom (kada bi me neko, na primer, i tako nešto pitao). O tome zapravo ne razmišljam iz prostog razloga, jer se njime bavim i uživam u tome, kao i u ljudima koji me okružuju.

Marija Žakula
14. novembar 2014
Novi Sad