aikido kao deo života

Mihajlo Kulić, 1. dan Hombu

Esej je napisan za Nidan polaganje 2014.

Postoji više načina da se osoba upozna sa aikidom ali uglavnom svi počinju radoznalošću: slušanjem priča o toj veštini kojima nas zainteresuju naši poznanici, zapažanjem plakata ili postera kojim saznajemo da postoji aikido klub u našem gradu ili iznenadnim snimkom ili tekstom na internetu koji nam predoči nešto novo, nešto što zvuči i izgleda drugačije od svega sa čime smo se ranije susretali.

Na prvi pogled aikido podseća na ples, na vežbu koju dve osobe rade po dogovoru, a ipak je borilačka veština. Oni koji se dovoljno zainteresuju zašto je to tako odluče da se bolje upoznaju sa aikidom i to predstavlja početak njihovog treniranja. Onome ko ostane dovoljno dugo, i ko vežba zbog sebe a ne zbog nekog drugog, nakon određenog vremena aikido postane deo života makar on ne bio toga svestan.

To može da počne povremenim razmišljanjem o prijateljima koje srećemo na treningu ili tehinkama koje smo radili ali nas nisu impresionirale, možda i zato što još ne umemo da ih uradimo.Takođe, moguće je i da se ispolji smirenošću iz seize koja postaje deo svakodnevnice ili načinom na koji osoba počinje da razmišlja – da se ne treba oslanjati isključivo na fizičku snagu jer se uvek nađe neko jači od nas, i da uvek postoji više od jednog načina da se nešto uradi.

Ipak, najbolje se vidi koliki udeo u životu pojedinca aikido čini ako osoba prestane da trenira, na par nedelja ili meseci. Istrajne aikidoke u tom slučaju postanu postepeno nervozne, nezadovoljne, prenadražljive ili im sve smeta i to zato što im nešto fali u životu, nešto nedostaje, a to razume samo onaj ko je dovoljno dugo trenirao.To nije manjak fizičke aktivnosti ili želja da se ponovo sretnemo sa ljudima koje poznajemo - to se može naći na svakom koraku, a ostati u kontaktu sa ljudima u vreme mobilnih telefona i interneta je vrlo lako. Postoji nešto posebno na aikido treningu što se ne može naći nigde drugde. Atmosfera u kojoj se vežba u dođou je specifična za borilačke veštine, prijateljska i bez namere da se iko povredi, ali se zahteva posvećenost i doza ozbiljnosti jer naši postupci utiču na sve koji vežbaju sa nama. Na taj način svi delimo deo odgovornosti koja dolazi vežbanjem borilačkih veština, ali i svi istovremeno napredujemo i kao zajednica, kao jedna velika porodica.

Ljudi koji su iskreno predani aikidou vraćaju mu se i posle dužih pauza jer je to važan deo njihovih života, a oni koji zaborave sve čime nas aikido obogaćuje, od početka nisu uložili dovoljno truda i rada u nešto što zahteva da radimo na sebi svaki dan da bi se bilo kakvi rezultati ispoljili.

 

Mihajlo Kulić
8. maj 2014.