Esej za ispit za 2. dan

 

Ivana Cenerić, Sho dan Hombu

Esej je napisan za Nidan polaganje 2014.

Negde između Vilniusa, Moskve i Jerevana
sa Beogradom u mislima

Ovaj esej ima jedno 5 svojih nenapisanih verzija. Trebalo je da bude mnogo toga, i materijal za objavljivanje i ozbiljna naučna analiza i autobiografija, ali ce sve te njegove inkarnacije morati da sačekaju malo. Jedna je trebalo da bude psihološka analiza 7 vrlina samuraja u našem društvenom kontekstu - da li su samoubistvo iz zasede ili tajno oružje za preživljavanje u svetu punom idiota (da, da plagijat, Stefanović u nama i oko nas).

Elem, pošto je ovo prvi uvod u literarnoj istoriji koji govori šta tekst u pitanju NIJE, mogla bih da spomenem šta jeste. Ovo ce da bude samo jedan kratak osvrt na prošlu godinu i aikido u njoj, i u meni. Od kad sam počela da treniram uvek kada sa ljudima pričam o aikidou dajem neke (za njih verovatno fanatične) izjave da mi je ono što sam naučila u dođou pomoglo nebrojano puta u životu, a skoro sam sigurna spaslo ako ne život, onda makar razum.

Kako je aikido spasao E.T.-ja

Kad dođes u zemlju gde ni semafor ne razumeš jer odjednom čak i pešački imaju tri boje, a kamoli jezik greška broj jedan je da pokušaš da razumeš. Makar da pokušaš da razumeš nešto određeno, reč, natpis... Ono što je meni pomoglo da se vrlo brzo priviknem je da budem poptuno skoncentrisana ni na šta posebno i na sve. Zvuči poznato jel da? Sva čula kojih sam svesna (i kojih nisam) su mi bila uključena i upijala pokrete, mirise, lica, zvuka i spajala to sve u neki smisleni kontekts. Treba ti otprilike dan da već shvatiš svakodnevnu konverzaciju u autobusu ili radnji. Prve nedelje kako sam našla stan, otišla sam u dođo. Na jutranji trening. Susret je bio malo...pa bliski susret treće vrste. Ali onda smo shvatili da znamo melodiju, da se razumemo pogledima, pokretima i najmanje rečima. Jer kad razmisliš, aikido je najmanje vezan za reči. Koliko nas zna šta zaista znače nazivi tehnika? Učimo njihovo zvučanje, znamo po neki prevod ali u stvari one znače ono što mi vežemo za njih asocijacijom. I tako vrlo brzo shvatiš da ništa nije manje važno od tih spoljnih kulturnih odlika, ako su usvojeni zajednički principi. Principi aikidoa. Naravno, uvek ima onih „magarac u Beč, magarac iz Beč“, sa njima se sporazumevaš...pa... na sprskom. Recept za budale je obično isti ili ih se kloniš ili ih nateraš da se oni klone tebe. A srećom na treningu imaš obe opcije.

Druga važna stvar je poštovanje. Uvek sam bila mišljenja da ako sam došla kod nekoga na trening tu prestaje svaka dilema ko je u tom trenutnku autoritet. Ako sam tu znači da sam tu osobu priznala za učitelja i ukazaću svo poštovanje koje tom ulogom zaslužuje. Drugo je pitanje da li ću doći drugi put. Čvrstvo verujem da učimo mnogo manje nego što imamo kapaciteta samo zato što svesno i nesvesno iz predrasuda ili ega ne posmatramo svaku situaciju poptuno otvoreno. Dođi na trening prazan, otvorenog uma, pokušaj da razumeš ono što te zbunjuje. Imala sam više prilike za to iskustvo ovde, promenila sam nekoliko majstora. Neki su na mene imali onaj efekat kad ti se otvori ceo novi svet i neke do tad nevidljive tačkice se povežu, neki su na mene ostavili utisak čistih tehničara a neki mi jednostavno nisu „legli“. Oni sa kojima jednostavno nisam mogla da nađem nešto zajedničko su me ipak isto naučili nešto. Naučili su me drugi, treći, peti način kako nešto može da se uradi. Da li ja želim da primenim taj način, možda ne. Da li je ispravan ili pogrešan, opet, to određuje mnogo širi kontekst od pokreta ili tehnike. Mislim da je to jedna od stvari koja često nedostaje kad si učenik. Moraš da se u jednom trenutno opredeliš za to koji put želiš da slediš, ali poštuj i druge puteve. Ne moraš da ideš njima, sa onima koji s njima krenuli ili ćeš se naći u nekoj budućoj tački ili nećeš, i to je OK. Onog momenta kad pobediš taj motiv stada sto drugih puteva će se otvoriti. I neće biti njih i nas i naših i vaših. To je ono što sam ja osetila nakon godinu dana u „tuđem“ stadu. Prvih meseci sam plutala između želje da se držim starog ali i da poštujem novo, a onda sam shvatila da se novo i staro sreću na jednom mestu. U meni, u aikodou koji treba da bude moj, a ne savršena kopija nečije tehnike. U jednom momentu kao da je nešto prezupčilo i počela sam da se osećam nikad bolje na treninzima. U trenucima kada sam bila uznemirena ili izgubljena u glavi sam se premeštala na tatami i znala da će biti OK, da ću ja biti OK.

Onda iz te neke spoznaje shvatiš šta ti je važno u stvari. Važno ti je da možeš da budeš ono što jesi a to sam u ovom dođou tek s vremenom dobila. Ne zato što me je neko prisiljavao na drugo, nego sam ja sebe prisiljavala. Nažalost, kad osetiš i shvatiš šta ti je jedino važno, onda mnogo jače osećaš kad ti zaista to neko i oduzima. S jedne strane to je loše jer ne možeš više da tolerišeš neke stvari a možda bi trebalo, sa sruge strane ma to je sjajno jer možeš da kažeš „ovo meni nije neophodno“. I to je prokleto dobar osećaj, jer ako ti ne treba ono čime te neko vezuje onda pucaju sve prisile. Svi znamo onaj momenat pred ispit kad krene mesec jada i patnje i bubanja. Iskreno nikad ga nisam shvatala, jer ako je ono što želiš i što ti treba znanje onda si na tome radio cele godine. Ako ti treba pečat e onda dođavola, bulji u papir i preslišavaj se celu noć naziva tehnika. U svakom danu, u svakom treningu sam tako iskreno uživala i možda zato što ipak nisam prisni deo te male ekipe, mogla sam da učim neopterećeno. Ne znam skoro ništa o većini tih ljudi, znam da smo sjajno trenirali, da smo se smejali i da smo učili podjednako jedni od drugih.

Da završavam ovaj a-la- Dačćč o Argentini sled misli nazovi esej. Šta se dešavalo u poslednjih mesec dana. Vodila sam nekoliko treninga, i sjajna stvar je da je počelo od toga da vodim deo pa do toga da vodim ceo. Nisam se nikad usudila to da radim u našem zemunskom dođou. I sad me je bio užasno strah, potpuno sam bila užasnuta idejom da ću biti od onih što sole pamet. A onda sam shvatila dve stvari, prvo ja mnogo toga ne znam, ali ipak znam ponešto. I to ponešto je bilo sasvim dovoljno. I imali smo odlične treninge, jer ponovo svi smo učili, nismo uvežbavali moju besprekornu tehniku. Nismo se bavili rukama i nogama, htela sam da im prenesem ideju da se aikido oseća. Mislim pre svega na početnike, potpuno je sjajno kad gledaš koliko su ta dva tela nepovezana. Mislim da taj momenat kad oslobodiš svoj fokus od ruku, nogu i okreta i počneš da osećaš ukupnost svega ( da ne kažem geštalt) je taj kada stvari počnu da funkcionišu. Naravno mnogo ukemija treba da ti prođe preko leđa ali dođe i to.

U stvari, mislim da je ovo samo prvi deo. Za ovaj ispit i prvi deo mog iskustva dosta. A već dok pišem ovo imam želju da pišem malo i o ulozi ukea. Jer smatram da je jedan od kvaliteta ovog dođoa ovde podjednak fokus na obe aspekta. Ali do u drugoj epizodi, možda dok čekam sledeći povezani let.

Iskreno i bez ikakve literarne vrednosti.

Ivana Cenerić

kandidat za 2.DAN
9. decembar 2014.
Vilnius, Litvanija