Spiritualna komponenta aikidoa i njen uticaj na čoveka

Miloš Đurđević, 2. dan Hombu

Članak napisan za Nidan polaganje 2012. koji je, tom prilikom uspešno položio.

Svi mi smo svesni činjenice da živimo u vremenu koje nameće veoma ubrzan tempo života. Suočavamo se sa raznim životnim problemima i vrstama stresa koji se akumuliraju u ljudskom biću i on to mora na neki način da kanališe. Naravno da je fizička aktivnost jedan od načina da se to na najbolji način i uradi. To svakako ne mora da znači da će svaka vrsta fizicke aktivnosti imati zadovoljavajući efekat koji bi trebalo da ima tu moć da iz čoveka izbaci sve ono što je prouzrokovalo njegovo loše stanje svesti.

Kao veoma bitan aspekt pretvaranja negativne energije u pozitivnu je svakako okruženje u kojoj se osoba nalazi. Ono što ću se potruditi da opišem obuhvata okruženje u kojoj se osoba nalazi. Aikidom se bavim skoro 11 godina i dolazio sam mnogo puta u situacije kada sam se dvoumio da li da odem na aikido trening, zbog toga zato što se ne osećam mentalno najbolje ili sam jednostavno imao loš dan. Naravno, ova dvoumljenja su bila mnogo češća na samim počecima mog bavljenja aikidom, dok nisam krenuo mentalno da sazrevam i uvidjam isceliteljsku moć koju jedan aikido trening ima i delovanje spiritualne komponente prostora poznatijeg kao Dojo. Ono što je glavni preduslov za postizanje željenog efekta je svakako osobina i priroda aikidoa. Poznato je da se aikido poprilično razlikuje od drugih borilačkih veština zato što u njemu nema takmičenja. U drugim borilačkim veštinama koje su takmičarksog karaktera postoji rivalitet i potreba za prestižom, što po mom mišljenju nije dobra podloga za nekog ko oseća negativan naboj, moći ce da ga delimično kanališe ali u tome ne leži suština. Suština je konvertovati negativnu energiju u pozitivnu. Tako nešto je moguće postići na jednom aikido treningu. Taj osećaj kada kročite nogom na tatami doživljam ili sam bar krenuo da doživljam kao momentalno isključivanje iz realnog sveta. Ovde bih citirao Chibu Sensei-a:

‘’Normalni ili nenormalni, u našem besciljnom opstanku u ovom kompetitivnom i materijalnom društvu postoji potreba za prostorom koji postoji negde za nešto što je izvan naših čula i realnosti.Naša velika potreba za dođoom koji negde čeka na nas, prazan i nekorišćen, na nas koji mu se vraćamo svakog dana je ono što mu daje svrsishodnost svetog mesta. To je mesto vakuuma u kome se realnost bazirana na tzv. gubitničko-dobitničkoj svesti kao posledici konflikta i izolacije može neutralisati kroz suprotnost postojanju tj. životu.’’

Stupio sam u aikido svet. Kako je filozofija aikidoa širenje ljubavi i tolerancije, ti aspekti će svakako pomoći psihičkom oporavku jedne osobe. Naravno, sve zavisi i od klime i od ljudi kojima si okružen. Svaka individua ima svoju filozofiju i vidjenje svog napretka na aikido treningu. Ali bitan je cilj, a to je da zajedničkim snagama pomognemo jedni drugima i da činimo atmosferu na treningu mnogo pozitivnijom nego što je svet koji nas okružuje. Što vise budemo iskreni jedni prema drugima i prijateljski nastrojeni, to ćemo pre dostići taj nivo kada svi razmišljamo na jedinstven nacin. Formiraćemo okruženje koje je prijatno za osobe koje su deo njega. Sama priroda borilačke vestine kao sto je aikido stvara preduslov za ostvarivanje ovih ciljeva. Obično tokom treninga ljudi nisu ni svesni transformacije i trenutka kada do nje dodje, taj trenutak se prožima celim tokom treninga. Tek po njegovom završetku ljudi bivaju svesni tog fenomena. Nasmejana lica odražavaju zdravlje ljudskog duha i psihofizičkog stanja. To je emocija koja se ne može sakriti. Neki čak ne mogu a da ne iskažu javno svoje oduševljenje, žele da ga podele sa ostatkom kluba po okončanju treninga.

Nije isključeno da se ovakvo stanje može postići i na nekom drugom mestu u nekim drugim uslovima. Mislim da ono što aikido trening čini specifičnim je neka vrsta spiritualne komponente koja prožima svakog ko je dovoljno posvećen, fokusiran i naravno dovoljno spreman da je prisvoji i da joj se preda.

Miloš Đurđević
decembar 2012.