Još malo razmišljanja o osnovnim aikido principima

Pokušajte iskreno da odgovorite na sledeća pitanja. Ne brinite, ovo nije klasičan psiho test na čijem kraju zbrajanjem poena dobijate kratak “izveštaj” o tome koji ste tip ličnosti. Ovo nije čak ni test. Shvatite ga kao jedan informativni upitnik, ali umesto ispitivača sami sebi postavljate pitanja i dajete odgovore na njih. Dakle, nije vam potrebno nikakvo predznanje (kao što sam već rekla ne ocenjuje se a i anoniman je), već samo iskrenost i malo vašeg vremena. Da vas ne bih više držala u neizvesnosti, pošto su neki od vas možda već malo nestrpljivi, prelazim na pitanja.

1. Da li na početku i kraju svakog aikido treninga mirno sedite u seizi, dok vam je um oslobodjen svih misli i osećanja?

a) DA b) NE

2. Da li posvećujete potpunu pažnju izvođenju pokreta u vežbama razgibavanja na početku treninga?

a) DA b) NE

3. Da li pažljivo slušate i gledate ono što majstor pokazuje tokom treninga?

a) DA b) NE

4. Da li kada vam majstor priđe tokom treninga i ukaže na neku pogrešku u vašem izvođenju tehnike vi:

a) kažete znam ili malopre sam tako uradio/la;
b) ćutite i pažljivo slušate majstorova uputstva za pravilno izvođenje tehnike.

5. Da li vam tokom treninga misli ostaju usredsređene samo na aikido?

a) DA b) NE

6. Da li poštujete partnere sa kojima radite i trudite se koliko god možete da im ukirate kako treba?

a) DA b) NE

7. Da li imate strpljenja u vežbanju sa početnicima?

a) DA b) NE

8. Da li se brzo iznervirate ukoliko niste u stanju pravilno da izvedete pokazanu tehniku?

a) DA b) NE

9. Da li imate utisak da ne napredujete onoliko brzo koliko ste očekivali?

a) DA b) NE

10. Da li vas je odgovaranje na ova pitanja zamorilo ili nateralo da izgubite strpljenje?

a) DA b) NE

 

Eto, kao što sam obećala, nije bilo teško. Pretpostavljam da ste svi već na početku shvatili svrhu ovih pitanja. Takođe verujem da su mnogi od vas sebi već postavljali većinu njih, a sigurno i mnoga druga. Sva ona imaju u svojoj osnovi jedan zajednički imenitelj - strpljenje. Moram vam priznati da bih ja na početku svog treniranja aikidoa pre nešto više od tri godine na većinu pitanja odgovorila sa ne (i na poneka sa da). Moj veliki problem je bio, a delom i sada jeste, strpljenje. Možda će se još neki od vas prepoznati u ovome. Zbog tako univerzalnog značaja ovog pojma, smatram da ga treba zajedno sa koncentracijom uvrstiti među one već dobro poznate i mnogo puta ponavljane osnovne aikido principe. Naravno, kada sam rekla da je strpljenje univerzalna kategorija, podrazumevala sam njegovu primenu u svakodnevnom životu. U prilog ovoj tvrdnji koju sam upravo iznela, kao i predlogu da strpljenje i koncentraciju prihvatite kao dva dodatna aikido (i životna, jer i aikido je život) principa, potražiću oslonac u zen budizmu. Zen se u svojoj praksi u velikoj meri oslanja na meditaciju (za-zen: meditacija u sedećem stavu, prim. aut.). Dugotrajno upražnjavanje za-zena pored dostizanja većeg stepena strpljenja dodatno snaži i duh. Međutim, ako je pogrešno usmerena, ovi efekti će u velikoj meri izostati.

“Iako bi se moglo pretpostaviti da je vežba zena sredstvo koje vodi cilju buđenja (prosvetljenju: japanski satori; prim.aut.), to nije slučaj; jer, vežba zena nije prava vežba sve dok na umu drži cilj, a kada nema cilj, to je buđenje - besciljni, samodovoljni život “večnog sada”. Vežbati sa ciljem na umu, znači jednim okom posmatrati vežbu, a drugim cilj a to dovodi do odsustva koncentracije, nedostatka iskrenosti. Da kažemo to na drugačiji način: čovek ne vežba da bi postao Buda; on to čini jer je već Buda od samog početka a ovo “pravo shvatanje” početna je tačka života zena.” ^[1] Ili, jednostavnije: “Ako šetaš, samo šetaj, ako sediš, samo sedi. Ali se, pre svega, nemoj kolebati.” (Jun-men) ^[2]

“Premda Zapad ima sopstvenu misaonu tradiciju u katoličkoj crkvi, život “sedenja i posmatranja” izgubio je privlačnost, jer nijedna religija koja ne poboljšava svet nema vrednosti; a teško je zamisliti kako se svet može poboljšati mirovanjem. Ipak, trebalo bi da bude jasno da delanje bez mudrosti, bez jasne svesti o svetu kakav je zapravo, nikada ne može bilo šta da popravi. Osim toga, kao što se mutna voda najbolje izbistri tako što se stavi da miruje, moglo bi se dokazati da oni koji mirno sede i ne rade ništa, daju najveći doprinos jednom uzburkanom svetu.”

Iz svega rečenog sledi: ne možete napredovati u bilo čemu ako dobro ne poznajete sebe i svet oko sebe. A da biste to postigli (što je jedan od najtežih poduhvata, rekla bih čak celoživotni jer sa prestankom učenja okončava se i čovekov život morate prethodno naučiti da učite - strpljivo i polako. Ili, da parafraziram reči džedaja i učitelja Jode iz ciklusa fimova o Zvezdanim ratovima: “Ne treba stalno gledati u budućnost, na horizont. Neka vam um uvek bude tamo gde i vi. Ovde i sada.”

^[1] Put zena, Alan W.Watts. NIRO, Knjizevne novine, Beograd 1982.
^[2]Ibid.