Duh zena u aikidou

Oni koji znaju ne govore;
Oni koji govore ne znaju.”
Lao Ce

 

U svetu u kome su “instant” iskustva postala svakodnevnica, a traganje za pravim vrednostima svojevrsni pohod za svetim gralom, i gde se uspeh meri stanjem na bankovnom računu, sve smo dalje od mogućnosti saznanja svoje istinske prirode i onoga što su zen učitelji smatrali najvećim duhovnim dostignućem, prosvetljenja, postizanja stanja u kome se ukidaju sve razlike i prevazilaze ograničenja.

“Naprotiv, merenje vrednosti i uspeha u terminima vremena i uporan zahtev za obećavajućom budućnošću onemogućavaju slobodan život i u sadašnjosti i u “obećavajućoj” budućnosti, kad ova stigne. Jer, ne postoji ništa osim sadašnjosti, i ako čovek ne može živeti u njoj, ne može živeti nigde.”^[1]

Tako se i postignuće najčešće odmerava “lihvarskom” kapom, jer neretko u današnje vreme uspeh i društveno priznanje ne dolazi kao rezultat dugogodišnjeg “posta i muke”, a naporan rad i istaknuta želja sa samousavršavanjem smatraju se gubljenjem vremena ukoliko ne doprinose uvećanju kapitala. A Faustov ugovor sa đavolom kome je prodao svoju dušu u zamenu za znanje odavno je pao u zaborav...

Možda se upravo zato, kao i toliko puta ranije tokom istorije, u klimi opšte prosečnosti i egzistencijalne nesigurnosti ljudi ponovo vraćaju osnovama svoje vere kao stožeru koji će obesmišljenoj stvarnosti njihovih života vratiti tako potrebno usmerenje. I upravo u tome leži jedan od razloga što zen budizam sve više dobija na popularnosti poslednjih godina, sa njegovim principima tako bliskim običnom čoveku. Ima li išta jednostavnije od spontanosti koju zen ističe? Budite ono što jeste i spoznajte sebe i svet oko sebe kroz svoje svakodnevne aktivnosti. Ali upravo u jezgrovitosti ovog principa se krije najdublje značenje i najteži zadatak. Kao što kaže latinska poslovica: “Hrabar je onaj ko pobedi sebe”. U zen budizmu, ti hrabri ljudi zovu se prosvetljeni.

“Ipak, iskustvo prosvetljenja mora se doživeti ličnim naporom. Učitelj može da ukaže na put, ali krajnji skok ostaje na učeniku. Prosvetljenje je buđenje ili osvešćivanje u samom sebi i ne zavisi ni od koga drugog. Ono osposobljava čoveka da sagleda svet u večnoj harmoniji i lepoti jer je ona zapravo povratak Izvoru ili vraćanje kući. Ono je prvi korak ka potpunoj slobodi... Kada se spozna vlastita priroda sagledava se poredak stvari i prihvataju se stvari onakvim kakve jesu.”^[2]

A ništa nije teže nego spoznati sebe, kao što su još stari rimski mislioci primetili. To je dug i mukotrpan put čiji smisao leži u samoj potrazi koja je istovremeno i cilj i nagrada.
Međutim, pošto meni nije cilj pisanje metafizičkog traktata o smislu života, pokušaću da osvetlim ulogu i uticaj zena u savremenom svetu i konkretno u aikidou, koji je od svih borilačkih veština njegova najčistija manifestacija.

Kao što nas zen uči da postoji samo jedan put koji nas vodi od nas samih nazad do nas, tako su i sve moderne borilačke veštine usmerene na “pronalaženje puta”, odnosno načina samousavršavanja kroz jedinstvo duhovnog i telesnog, uz podjednako poštovanje i jednog i drugog principa. Jer snaga zena upravo leži u harmoniji, u neprekidnom smenjivanju i ponavljanju dnevnih, mesečnih, godišnjih i planetarnih ciklusa i težnji ljudi da svoj ritam usklade sa disanjem univerzuma oko sebe. Baš kao vežba “kokyu” na početku i na kraju svakog aikido treninga: kada udišemo, uvlačimo čitav univerzum u sebe i na taj način postajemo njegov neraskidiv deo.

Sve aikido tehnike prožete su istom idejom: njihovo izvođenje treba da bude prirodno i harmonično kao disanje koje ih prati, a svaki pokret odraz unutrašnjeg mira i ravnoteže koji se prenosi i u odnose sa drugim ljudima. U vreme kada su bujutsu^[3] i samurajski kodeks bili glavni promoteri duha i filozofije zen budizma, smirenost je podrazumevala pomirenost sa sopstvenom smrtnošću i spremnost da se bez žaljenja položi i život u borbi. Međutim, sa postepenim slabljenjem borilačkog aspekta i prelaskom reči “jutsu” iz sintagmi kao što su “bujutsu”, “aikijutsu” itd. u “do” (put, način), menjalo se i značenje sa njima usko povezanih termina. Tako je sinonim smirenosti i odlučnosti pred licem smrti na treninzima postala koncentracija na pravilno izvođenje date tehnike, ali tako kao da je osoba koja je izvodi zaista u životnoj opasnosti. Naravno, zbog duha zajedništva i međusobnog poštovanja i poverenja koji vladaju na treninzima teško je zamisliti da će vas vaš partner napasti sa namerom da vas ozbiljno povredi ili, što je još manje verovatno, čak ubije. Ipak, ono što učitelji aikidoa stalno naglašavaju svojim učenicima jeste da uvek moraju biti spremni da pravovremeno reaguju i da, kao i na bojnom polju vekovima unazad, samo trenutno oklevanje može odlučiti pobednika u borbi, odnosno učiniti tehniku koja se izvodi neuspešnom i neefikasnom.

Stoga je kao u čuvenoj zen priči potrebno imati “zen svakog trenutka”, odnosno biti u skladu sa sobom i svojim mogućnostima, što podrazumeva i poznavanje sopstvenih ograničenja. Zbog toga čistoća i zahtevnost zen i aikido principa isključuju sujetu, osionost i težnju ka moći. Društveni status, materijalna dobra, lični uspesi u zenu gube značaj. Sve je jedno i jedno je sve, te nema mesta razlikama. Fizička snaga čini samo jedan deo ličnosti koja vežba, i nije dovoljna da osobu uljuljka u lažni osećaj sigurnosti ili nametne misao o sopstvenoj nadmoći. Kada to shvati, čovek je na pravom putu ka samospoznaji i samoostvarenju, i naizgled teško dostižnom idealu Moriheija Ueshibe o jedinstvu i harmoniji sa univerzumom.

Zato zapamtite: jaki pobeđuju slabe, ali mudri pobeđuju jake.

Posvećeno svim pravim tragačima za svetim gralom!

 

^[1] “Put zena”, Alan W. Watts, NIRO "Književne novine", Beograd, 1982.
^[2] “O budizmu”, Kakuzo Okakura, Daio, Daito, Kvanzan, Hakuin, Kakuan, "Odin", Beograd, 2004.
^[3] Veština ratovanja, prim.aut.