Šta ako......?
Ma koje da smo starosne dobi, obrazovanja i slično, jedno od najčešćih pitanja koje postavljamo sebi i drugima tokom života verovatno je i to "Šta ako?". Svedoci smo svojih ličnih dilema i dilema drugih na temu šta će biti, da li je moglo drugačije, da li je odluka ispravna ili ne, kao i straha koji nam takva i slična pitanja nameću. Straha da ćemo možda dobiti odgovor koji kaže: "Da" ili "Ne" ili "Moglo je i drugačije". To je svakako tačno jer uvek može drugačije i svako svoje "Ne" ima i svoje "Da" i obrnuto. Ali ne treba da zaboravimo da nas upravo ta pitanja i pokreću da stvaramo ono što jesmo i unapređujemo ono što znamo. Jer dovoditi u sumlju mišljenje koje imamo ili stav koji nemamo je podjednako opasno kao i ne raspravljati o njemu i sebe ostaviti u doživotnoj dilemi.
Kako u životu tako i u aikidou vrlo često se srećemo sa dilemama "Šta ako...? One najčešće počinju od onih jednostavnih tehnika ali ne prezaju da budu postavljene ni kod onih „složenijih“. Obično su na temu: "ova tehnika ne može da radi....“; "mislim da je njegov način rada pogrešan.....“; "ova tehnika nikada neće uspeti....“ i drugo. Sve što kažemo - TAČNO JE.
A, opet, možda i nije. Prilikom jednog intervjua sense Tisijer je rekao da jedno od njegovih saznanja o aikidou jeste da u njemu ništa ne radi. "Yonkyo ne funkcioniše i nikyo ne funkcioniše dok vam dajem moju ruku. To je poruka koju ćete dobiti iz vaše veštine, ne iz same tehnike. Niko nije dovoljno jak“[1].... To je tako.
A, opet, kada razmišljamo o aikidou kao borilačkoj veštini na pitanje "Šta ako" možemo uzvratiti pitanjem "Šta ako ne". Svaka aikido tehnika je tehnika jednog daha i jednog trenutka. Svaki od tih trenutaka je neponovljiv i za sebe jedinstven i univerzalan. Upravo ta jedinstvenost i univerzalnost je čini tako moćnom i delotvornom. Jer misao mog trenutka u beskrajno malom vremenu može biti brža od njegove misli i time mi dati prednost. Nemojmo zaboraviti da su naše ruke, noge, glava i drugi delovi tela samo oružje i oruđe naših misli. Čak i katana, tanto, boken, jo su samo prelepa umetnost jednog majstora tesara, livca, kovača. U mislima one postaju oružje. Tehnika koju radimo je samo grubi odraz misli koji je kreira. Ono spolja viđeno je tek deo onoga kako ona sama izgleda.
Tokom treninga odnos tori - uke je jedan više nego korektan odnos koji nam upravo daje vremena da se pitamo ’šta ako’, ali i da sebi damo odgovor. Ali, i to ali ima svoj trenutak. Taj trenutak je upravo vreme. Nekada, suviše nestrpljivi sebi ali i drugima ne damo dovoljno vremena da čujemo odgovor. Tehnika koju vidimo možda, zaista, neće delovati, ali možda i ne treba da deluje. Učenje aikidoa je često poput uzimanja antibiotika, u prvom trenutku se ništa ne dešava. Prvi, ali slabi pokazatelji poboljšanja se javljaju tek nakon pola sata dok puno dejstvo vidimo i osetimo tek nakon nekoliko sati. U aikidou je slično. Nekada nam trenutak ne dozvoljava da vidimo tehniku jer nismo spremini za nju, ali nakon nekog vremena počinjemo da je razumemo, dok tek nakon dužeg vremena (koje može biti i nekoliko godina) počinjemo da je shvatamo.
Razlog zbog kog aikido tehnike češće dovodimo u sumnju nego neke druge je i taj što, kako god to spolja gledano izgledalo, one pozivaju na pomirenje pa iz tog razloga upravo i ne treba da deluju. Kako to? Nekome si posegao da polomiš ruku i time ga pozivaš na pomirenje? Nije nego. Vratiću se na misao. Mislima našim ali i nečijim drugim često samo treba vremena i one, jednostavno, traže način da ga sebi i obezbede. Namera koja se krije iza aikido tehnike je samo stvaranje prostora da na scenu stupe misli koje ne napadaju i ne brane se nego pomiruju.
Celokupna ova zbrka mojih misli ne bi trebalo da služi ničem drugom već da pozove da uvek sebi a i drugima damo vremena. Kada vidimo neku tehniku koja ne deluje, dajmo joj vremena jer njeno dejstvo možda i ne znamo ili ga ne prepoznajemo.
[1] Intervju sa Kristijanom Tisijerom, aikido bilten br 7, strana 30, februar 2008.
Vlade Satarić, nidan