(Ne) razmišljajući o ukemiju
„Među mojim bivšim učenicima bio je jedan koji se posebno isticao, mladić po imenu Širo Saigo[1]. On je bio među onim koga su najviše puta bacali za vreme treninga. Onda je naučio šta treba da radi kada ga bace i kako da se izvuče, pa je na kraju prestao da se brine što ga obaraju.... Saigo nije razmišljao o tome šta treba da se desi ako ga obore. Pošto je uglavnom tokom treninga napadao, protivnik je zauzimao odbrambeni stav, napad mu je bio oslabljen pa je Saigo mogao da izvede tehniku kako je želeo“[2]
Sastavni deo treninga svakog aikidoke su i padovi ili ukemiji i predstavalju bitan deo njihovog vežbanja/treninga. Kako kažu neki iskusni majstori, ukemiji predstavljaju umetnost pada kao odgovor na tehniku. Dobar ukemi je primenljiv u svakom trenutku i njegov pravilan razvoj kao i razvoj samih tehnika i te tako zaslužuje podjednaku pažnju. Dobro uvežban ukemi znači i dobro razumevanje same aikido tehnike tj. njenog principa.
Mesto susreta istoka i zapada često je i mesto mimoilaženja shvatanja i stavova. Kulturološke, sociološke i političke razlike prožimaju sve aspekte društva te samim tim zalaze i u svet borilačkih veština. Razlike svakako postoje, ali načini razmišljanja se svode na isto, postizanje savršenstva.
Kako smo mi u svojoj istoriji imali i sledbenike nevernog Tome često smo skloni da se, kada govorimo o ukemiju, bavimo njegovom formom i onim vidljivim ali nikako i njegovom idejom. Upravo to i jeste problem - mesto susreta ideje i forme ujedno je često i mesto njihovog razilaženja, iako se bave istim. Ukemijem.
Bavljenje formom, snagom i efikasnošću bez ideje koju ukemi nosi, gubimo njegovu svrhu. Ukemi postaje samo puki odraz u ogledalu. Videvši taj odraz u ogledalu, često donosimo odluke o tome šta je ispravno i koji su to argumenti kojim se ta ispravnost potkrepljuje. „Zapadnjaci“ su skloni prosuđivanju forme tehnika, pa samim tim i kako ukemiji izgledaju. Njihova lepota i oblik su gotovo najbitniji ali ne uvek i njihova ideja.
Okupirani formom zaboravljamo svrhu i iskonsku ideju treniranja svakog pada a to je sposobnost ustajanja. Pad ne služi kraju već ponovnom početku tehnike. Nerazmišljajući o padu, razmišljamo o ustajanju. Nerazmišljajući o trenutku, ramišljamo o onome što ga čini i onome što sledi iza njega. Vežbati pad znači biti spreman na njega. Upravo mislim da je to ideja o kojoj govori sense Kan: “Saigo nije razmišljao o tome šta treba da se desi ako ga obore...”. Jednostavno će ustati i krenuti dalje. Ideja pada nije u predaji već u novom početku i novoj prilici.
Savladati ukemi znači biti svestan svog okruženja, a biti svestan okruženja znači imati mogućnost da se njime bavimo i na njega utičemo. Vrba se savija samo onoliko koliko vetar duva, kada vetar stane ona se vraća u prvobitni položaj, nepovređena, i spremna za nove vetrove.
Vlade Satarić, nidan
[1] Jedan od prvih učenika Đigoro Kanoa, nosilac prvog crnog pojasa u đudou. Poslužio je kao inspiracija za glavni
lik romana „Sugata Sanširo“ (Tomita Cuneo) po kome je Akira Kurosava snimio i film „Đudo Saga“ iz 1943. godine
[2] Put mekoće; Misli i ideje Đigoro Kanoa, osnivača đudoa, 2007