Dečaku rođenom u prvim posleratnim godinama, tačnije 1948, bilo je od najranije mladosti predodređeno da uzme šinai u ruke. Ništa neobično, otac mu je vodio kendo dođo u Jamagučiju na jugu ostrva Honšu u Japanu i imao 8. dan iz te veštine. Međutim, to smo toliko puta čuli da se i drugima desilo, nakon jednog časa aikidoa sa prijateljima u Hombu dođou shvatio je da je to mesto gde mora pripadati ubuduće. Već sa 14 godina postao je Šodan (Shodan) i kada je došlo vreme studija prijavio se na "Nitaidai univerzitet", što je kraći naziv od "Nippon Sport Science University" (kod nas sličnu ustanovu zovemo DIF). Na Nitaidaiu su aikido sekciju koja i danas postoji vodili u prvo vreme Koiči Tohei, a tokom studija bivšeg dečaka, tada već momka, Seiđiro Masuda i Kisaburo Osava sensei. Sadašnji došu Moriteru Uešiba bio je tek nešto mlađi od njega i vežbali su zajedno. Došu je tada bio Kišomaru Uešiba sin O senseija.

Naš junak postaje svršeni student 1969. godine (tada je bio 3. dan), a od naredne 1970. počinje da uči italijanski jezik i da živi u Milanu gde će boraviti i držati aikido školu narednih decenija. Ispostaviće se, do kraja života.

Šest godina nakon dolaska u Italiju sleteće po prvi put na beogradski aerodrom i zauvek promeniti naš aikido.

Zvao se - Jođi Fuđimoto 藤本.

Narednih 19 godina bio je deo sudbine većine nas koji smo u tom periodu boravili na aikido strunjačama. Seminari, najčešće dva puta godišnje u Beogradu, letnje sedmodnevne aikido škole na Krku u Hrvatskoj, polaganja i padanja na ispitima za dan ali godinama i za kyu pojaseve, godine bez seminara i senseijeva bolest obeležili su taj dugi vremenski period. Veliki seminar i ispit u Zemunu 1995. sa nezaboravnim embukaijem biće poslednji njegov seminar kao našeg tehničkog direktora.

Trinaest godina kasnije, samo kao senka pomenutog, održaće još jedan seminar u Beogradu, naredne 2009. godine i u Šapcu.

Na Kagami Biraki ceremoniji januara 2011. u Hombu dođou biće promovisan u 8.dan.

Jođi Fuđimoto sensej je preminuo 20. februara 2012. godine. Pepeo mu je nakon smrti odnesen u Japan i položen u porodičnu grobnicu u Jamagučiju.

Ove 2022. navršava se 10 godina od njegove smrti a od našeg aktivnog aikido druženja čak 27 godina.

Uspomene nas koji smo Fuđimotoa poznavali i kojima je bio učitelj su uveliko izbledele. Sećanja na događaje i ljude nekoliko decenija u nazad uvek su razmišnjanja o svojoj mladosti što većinu učenika uglavnom ne treba da zanima - neće slušati priče o našoj mladosti kad svoju žive svaki dan! Iz pomenutog razloga neću pasti u zamku i opisivati ponovo događaje koji su uglavnom pomenuti u nekim drugim tekstovima i u nekom drugom kontekstu.

Njegovi italijanski aikido učenici izdvojili su, pored ostalog na web strani njihove aikido organizacije posvećene njemu, sledeće:

"Nisu uvek i nisu svi mogli da shvate razloge njegove podvojenosti, tu naizgled neizlečivu protivrečnost između svetlog, prozirnog i vedrog karaktera i nefleksibilnosti njegovog učenja i njegovih rasuđivanja." ^[1]

"U vreme kada se činilo da su Fudžimotovo učenje i napredak dostigli svoj vrhunac, učitelju je dijagnostikovan tumor sa lošom prognozom.

Od tog trenutka, oni koji su bili u prilici da ga prate izbliza mogli su sa potpunom sigurnošću da kažu da su mu se čula izoštrila, njegova odlučnost je postala nepopustljiva: osećao je dužnost da ostavi što više od sebe. Da onda napusti ovaj svet, bez žaljenja." ^[2]

Na posletku, aikido je kao jezik (ne mislim na briljantni tekst Nišio senseija sa sličnim naslovom)^[1], i mi smo taj jezik učili od Fuđimota. Vi koji ste bili ili ste još uvek učenici nas koji smo ga pratili tih davnih godina nesvesno ste ga "progovorili" kroz svoj aikido izraz.

Prirodno, tom nasleđu smo svi dodali svoj lični ton u skladu sa temperamentom, fizičkom građom, tradicijom koja nam je na nivou nesvesnog rođenjem i pri odrastanju preneta nevezano za vežbanje i još mnogo toga. Aikido priča svakog od nas time je postala sasvim individualna i neponovljiva.

Iznad svega, za Fuđimotoa je aikido uvek bio prvo škola. Škola nije predstavljala samo učenje tehnika i polaganje na ispitima, škola je predstavljala put kako da se traži smisao aikidoa kroz kulturu iz koje je veština potekla.

"Fudži" je među nama i danas nakon toliko godina, u našoj je telesnoj tehnici, u vežbama disanja, kad završimo seizu, kad uzmemo štap ili mač u ruke... Živeći budo i prenoseći ga on se izdigao iznad vremena koje mu je biološki bilo dato, živi i dalje kroz nas.

Na kraju ovog, iako tako nije trebalo da bude, patetičnog sećanja: "Sensei ni rei, mio maestro Fujimoto!"

 

Saša Obradović, 6.dan
Shidoin

_______________

^[1] sa sajta" Aikikai Italije" www.aikikai.it, strana o Fuđimoto senseiju
^[2] sa sajta "Aikikai Italije" www.aikikai.it, strana o Fuđimoto senseiju
^[3] "Aikido je jezik", Šođi Nišio "Aikido bilten br 11" 2012.