Razgovor sa budućim učenikom

Učenik: Dobar dan! Da li je to sala za aikido?

Sensei: Bilo bi mnogo pravilnije reći da je ovo "Aikido dođo" ili što je kod nas češće u upotrebi "dodžo". Dođo je japanska reč a japanci nemaju glas "dž". Većina japanskih naziva je došlo do nas preko engleskog jezika kod koga je u ovoj i sličnim rečima "dž" prirodniji izgovor i pre ćemo zato čuti džudo, nego đudo. Ovo "dž" mi izgleda više volimo i zbog turskog nasleđa, podseća nas na: "džambase, džade, džumbus, đžaba" i slične turcizme. Reč sala je prikladnija sali za ručavanje ili sali za fizičko, vežbaonica prostoru za gimnastiku.

Dođo (ne DOJO kao što nije ni JUDO, tako se piše na engleskom) je mesto za treniranje borilačkih veština ("mesto puta" - u prevodu). U zen manastirima to je prostor u kome se sprovode duhovne vežbe i meditacija. Japansko tradicionalno ophođenje propisuje poklon u pravcu čela "sale" tj. "kamize" uvek kad ulazimo ili izlazimo iz nje. Imaš o ovome tekst na internetu, čak je i na našem jeziku!
U principu, možeš u početku i da mesto za trening zoveš "sala"!

Učenik: Zar je neophodno to “specijalno” ponašanje, nismo u Japanu?!

Sensei: Nismo u Japanu i nije naravno neophodno da budeš Japanac. Vrednosti do kojih se dolazi putem ove veštine su univerzalne, ali trebaš da budeš svestan da se na aikidou ne uče trikovi već da se prihvata kompletna škola gde zajedno dolaze: garderoba koju samo mi u našim krajevima zovemo kimono ("gi" ili "kejkogi" je pravi naziv), strunjače koje se zovu tatami, pravila ponašanja koja su došla iz zemlje odakle je aikido nastao i još mnogo toga. Ako sam rešiš da izbaciš ono što ti se ne sviđa onda ličiš na đaka koji bira koje bi predmete hteo da uči a koji ga ne zanimaju - tako ne možeš ni osnovnu školu da savladaš i to apsolutno nije nešto o čemu učenici treba da odlučuju, sem ako ne misliš da si iznad učitelja i svih ostalih. Ako se sa ovim ne slažeš samnom, onda nema ni potrebe da uopšte više vodimo ovaj razgovor.

Učenik: OK - ja bih želeo ozbiljno da vežbam aikido i da što pre naučim da se odbranim.

Sensei: To je tek apsolutno nemoguće!

Učenik: Moji prijatelji koji vežbaju druge borilačke veštine tvrde da je to i te kako moguće!

Sensei: Nije moguće ni u drugim borilačkim veštinama, a pogotovo nije u aikidou! aikido je stvoren sa potpuno drugačijom svrhom od drugih borilačkih veština koje su nastajale u prošlosti. Cilj veštine je prvenstveno raditi na svom unutrašnjem razvoju a ne pobediti druge - takmičenje u ostalom ni ne postoji. Za taj unutrašnji proces je potrebno "malo" duže vreme ... Aikido ne služi tome da bi te naučio da se biješ.

Učenik: “Hmm, a šta je onda ono što radi Stiven Sigal? Nećete mi valjda reći da to nije aikido”, upita sumnjičavo pametnjaković.

Sensei: Naravno da to nije aikido, to su samo aikido tehnike primenjene u filmskoj tuči. Da bi vežbao aikido potrebno je dvoje, gde onaj koji je asistent ("uke") daje svoje telo da bi na njemu bila izvedena tehnika od strane "torija" koji tehniku izvodi. Jedan bez drugog ne funkcionišu.

Učenik: To mi onda liči na veliku prevaru, aikido onda nije REALNA veština!

Sensei: Pretpostavljam da je ono što ne možeš da uradiš za tebe nerealno, a što ne rezumeš ti je apsurdno! Film gde ne shvatiš radnju je verovatno glup film a ljudi koje ne razumeš o čemu pričaju su verovatno glupani!? Realna je veština aikido, i te kako realna ...

Učenik: Dobro, da li je onda uopšte aikido borilačka veština, ja sam stekao iz ovoga utisak da je reč pre o kulturi pokreta, baletu ili nečem sličnom?

Sensei: Naravno da je borilačka veština i da je ključna stvar vežbati dugo i redovno, ali je i drugačija borilačka veština nastala da ljude spaja, ne da ih postiče na međusobni sukob. Za razliku od svega ostalog što ljudi nazivaju borilačkim veštinama ili sportom, u njemu se, iako se izvode zahvati koji su odlučivali nekada o životu ili smrti, ne postiče ni na koji način agresivnost.

Učenik: pretpostavljam da je to ono: “Napredovanje kroz krv, suze i znoj.”

Sensei: Ne - samo kroz znoj, krv jedino ako te neko eventualno noktima ogrebe!

Učenik: Meni onda deluje da je to kod sporta daleko poštenije - uvek znaš ko je pobednik!

Sensei: aikido je upravo suprotan od sporta. Takmičenje i žar ka pobedi samo postiču tvoj ego, ne pomažu ti da ga obuzdaš - “budo” (ratnički put) ima sasvim suprotan cilj. Danas si pobednik, a sutra si poražen. O sensei, osnivač naše veštine je početkom prošlog veka pisao o tome da put ratnika ne može biti tako relativan da zavisi od trenutne pobede ili poraza i da je naglašavanje fizičkih vidova ratničke veštine besplodno, jer je moć tela uvek ograničena. Naravno, ovo ne znači da do sklada sa samim sobom ili do bilo kakve promene koja će te učiniti boljim možeš doći samo razmišljanjem - sigurno ne ako to misliš da uradiš kroz aikido. Moraš vrlo konkretno i vredno fizički vežbati.

S druge strane, sport slavi pobednika, ako neko najbrže trči ili radi nešto dobro loptom ne zanima nas da li je on srećan ili ne dok to radi. Mi ćemo, dokle god on pobeđuje, tih nekoliko godina ili samo jednom, biti srećni za njega! Kada prestane da pobeđuje, naći ćemo drugoga! aikido uvek vežbaš za sebe, ne za drugoga - imaš odgovornost za svoje napredovanje a dužnost da postičeš slično kod ljudi sa kojima vežbaš. Kada si poslednji put čuo ove dve reči: odgovornost i dužnost?

Naravno, nemoj me shvatiti pogrešno, nije greška baviti se sportom, greška je baviti se aikidoom kao sportom. To je lakši i potpuno pogrešan put, a pogrešan put će te uvek dovesti do pogrešnog cilja.

Učenik: Kako ću onda bez takmičenja znati da li dok vežbam uopšte napredujem?

Sensei: Nećeš nikad znati - osetićeš svoj napredak, što nije isto! Sensei kod koga budeš vežbao će imati uvid u tvoje vežbanje i on je taj koji će znati umesto tebe da li napreduješ - to mu je dužnost. Sebe ne možeš nikada videti objektivno, na pravi način. Kao mera napredovanja u aikidou postoje pojasevi, učenički i majstorski. Ne trebaš da o pojasevima razmišljaš kao o titulama. Namera stepenovanja je da se njime podstakne želja za napredovanjem i da se ojača samopouzdanje pojedinca, a pojas pokazuje ujedno i mesto koje zauzimaš u aikido zajednici.

Ispiti za viša zvanja su bitan deo učenja aikidoa - praviš podjednaku grešku ako pomisliš da treba da napreduješ brže od ostalih kao i ako počneš da propuštaš ispite. Ako ti se učini da neko ko je po tebi lošiji ima veći pojas od tebe, priseti se da ne vežbaš sportsku disciplinu i da svako od nas ima svoj lični put, u životu i u aikidou. Iskušenja i problemi koje danas moramo da savladavamo u svome svakodnevnom treningu nisu iskušenja nekoga iz 17. veka.

Učenik: Verovao sam da je aikido tradicionalna veština. Mnoge borilačke veštine se diče time da se vežbaju na isti način vekovima.

Sensei: aikido se ne vežba isto danas i onda kada sam pre 30 godina ja počeo da ga vežbam. Veština je nastala u XX veku i smatra se tradicionalnom zato što je po svim svojim vrednostima utemeljena na principima starih veština. Istovremeno, u aikidou se tehnike menjaju i mi možemo da budemo aktivni učesnici u tom procesu. Ne postoji slična tradicionalna borilačka veština koja svojom transformacijom posredno postiče na isti proces kod pojedinca, a moguće je da je i obrnuto ili da se dešava prenos sličnog procesa promene koji se odigrao kroz aikido iskustvo naših učitelja i naših aikido predhodnika uopšte. Vrlo zamršena stvar! Postoji naravno velika opasnost da se u ovome zaluta tražeći za sebe svoj individualni izraz. Ne brini, uglavnom je to problem pojedinih učitelja, ne i tvoj kao budućeg učenika.

Učenik: Šta će mi onda biti najveće iskušenje u vežbanju ovakve veštine danas, u modernom dobu?

Sensei: Pošto si verovatno do sada shvatio da je fizički trening u aikidou zapravo samo sredstvo za naš unutrašnji napredak, najveći neprijatelj će ti biti gordost, sujeta i veliki ego... Ako se ne budeš naučio boriti sa ovim slabostima aikido zajednica će sa tobom dobiti za nekoliko godina još jednu neznalicu obučenu u crne japanske pantalone koje se inače zovu hakama. Ja sam u suviše ozbiljnim godinama da bih pored dosadašljih trulih jabuka gubio vreme na uzgajanje kroz tebe još jedne slične neukusne voćke!

Učenik: Nadam se da sam bar u pravu da i za aikido važi izreka:"U zdravom telu - zdrav duh".

Sensei: Ta izreka je tek banalna i netačna - ne samo za aikido nego i uopšte! Jedan od najvećih umova današnje fizike Stiven Hoking nakon godina užasne bolesti danas može da pomera samo jedan mišić na obrazu. Pogodi kolika je bila snaga njegovog duha koja mu je i pored te bolesti omogućila da se ne preda i da nam podari teorije kojima smo unapredili naša znanja o kosmosu, crnim rupama, velikom prasku... S druge strane, pogledaj snažne klipane koji na nekoj sportskoj utakmici intimno verbalno komuniciraju sa rođacima sudije i igrača protivničke ekipe. Gde vidiš u tim telima zdrav duh?

Veza između tela i duha u aikidou naravno postoji i unutrašnja tranformacija, ako se ikada i desi kod pojedinca, je postignuta kroz vrlo konkretan fizički napor. Tu se ne radi o zdravom telu, pre o telu koje ume da daje i prima tehniku i energiju drugih. Zdravlje je posledica, nešto kao dodatna korist.

Učenik: Možda nisam sve baš najbolje razumeo...

Sensei: Počni da vežbaš i daj sebi malo vremena, biće ti jednog dana, ubeđen sam, sve ovo savršeno jasno - pod uslovom da se ti i aikido pronađete. Moraš nešto od vrednosti aikidoa znati da otkriješ i prepoznaš u njemu ali i nešto od onoga što veština traži od tebe moraš da nosiš već u sebi. Ako se ovakav, nazovimo ga "susret" ne desi, nećeš se ni sećati našeg današnjeg razgovora...

Učenik: Na većinu mojih pitanja dobio sam negativne odgovore, kao da se nismo uopšte razumeli!

Sensei: Tvoja pitanja uglavnom nisu ni bila pitanja - pre se radilo o konstatacijama koje si mislio da potvrdiš ovim razgovorom. Ako želiš da počneš da učiš, moraš se osloboditi predrasuda.
Možda ti sledeća priča bude od koristi:

Nanina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi, posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se od njega raspita o zenu.

Nanin je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa.

Profesor je posmatrao kako se čaj preliva preko ivice šolje, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"

"Kao i ova šolja", reče Nanin, "pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"

 

Učenik: Zanimljiva priča! Zanima me, na kraju, da li bi u razgovoru sa drugim aikido učiteljem dobio iste odgovore na ova postavljena pitanja?

Sensei: Sumnjam, to je jako malo verovatno.

Učenik: Pa kome bi onda, na posletku, trebao da verujem?

Sensei: Ovo poslednje pitanje je prvo do sada na koje ti ne mogu dati odgovor. Moraš sam da odlučiš kome ćeš verovati. Na aikido dolaziš dobrovoljno i moraš preuzeti odgovornost za svoj izbor učitelja.

da li ćete učitelj prihvatiti i smatrati vrednim da te poučava, to je već tema za neku narednu priču - ovo je i više nego dovoljno za prvi razgovor između nas...

Želeo bih na kraju ja tebe da nešto pitam: "da li se slažeš da ovaj naš razgovor objavim u jednom ekskluzivnom aikido biltenu, a nešto kasnije i na internetu?" Verujem da bi on mogao biti poučan mnogim budućim studentima.

Učenik: Kako bih mogao da se sa time ne složim - ja sam izmišljen lik, nisam stvaran! Jedini način da postanem stvaran je da neko ko je istinski početnik čitajući ovaj tekst prepozna sebe u mojim neveštim pitanjima - tada će sve ovo dobiti novi “realan” smisao!
Ja neću ni postojati do toga dana. “Domo arigato gozaimashita, Sensei!”

Sensei: Ovo si ispravno rekao, i tebi puno hvala na ovom neobičnom razgovoru...