Banalizacija aikidoa i borilačke umetnosti

Godine 2014. navršilo se četiri i po decenije od kada je aikido došao u tadašnju Jugoslaviju, tačnije u Beograd ^[1]. Uveliko se ovih meseci slave 50-godišnjice od osnivanja prvih aikikai organizacija: u Italiji, Švajcarskoj, Australiji. Ove proslave se uglavnom svode na veliki seminar sa Došuom i sa nekoliko preostalih aktivnih japanskih Šihana koji su svoj aikido vek proživeli u tom dugom periodu i ugradili sebe u ono što je aikikai danas.

Krajem 60-tih Beograd se intenzivno otvarao i kulturno povezivao sa svetom – bio je glavni grad velike države, u njemu je 1971. startovao FEST, BEMUS se prvi put održao pomenute 1969. slušao se rock and roll i bio je prirodno mesto gde će se nova veština pojaviti i primiti.

 

S druge strane, na aikido i delimično i na druge istočne borilačke veštine koje nisu bile do tada „sportizovane“ gledalo se od strane socijalističke vlasti sa priličnim podozrenjem. Veštine u kojima se osećao duh japanske kulture, bušidoa ili bilo kakve istočne duhovnosti smatrane su skoro sektama. Činjenica da u sektu kad uđete ne možete iz nje izaći, dok kada prestanete da dolazite na trening niko vas ne primorava da se vratite nije imala za glupane naročitog značaja.

slika: 1969. prvi aikido seminar u Beogradu, Tošio Nemoto sensei 4.dan

Metafizički deo veštine je za tadašnju vlast, naravno i za crkvu, bio mnogo manji problem. Istočna duhovna praksa zapravo je bila kao i danas sadržana na treningu aikidoa samo u seizi, vežbama disanja i eventualno u ponašanju u dođou. Prirodno, pod „dođo“ se u japanskim borilačkim veštinama misli uvek na mesto duhovnog puta, ne na autobusku stanicu kao mesto puta ka zavičaju dežurnih dušebrižnika.

Moralni, idejni a time i vaspitni deo koji je nosio bušido bio je mnogo veći problem i zadirao je u monopol koji vlastodršci nisu želeli da prepuste drugom. Socijalistička država je bila spremna da nevoljno tu oblast deli jedino sa zvaničnim u crno obučenim duhovnim provajderima koji su ideje proizišle iz etičkih kodeksa samuraja prezirali podjednako kao i kosmopolitizam kome je O sensei idealistički težio kroz svoj nenasilni idealni budo.

Veliki deo nas je tada verovao da svaka elitna ideja kao što je aikido prirodno mora da stvara otpor među konzervativnim i primitivnim shvatanjima zadojenim svetom, na neki način to smo smatrali i velikim komplimentom.

Ako ste pomislili da nas je nakon tih mračnih godina ogrejalo sunce demokratije i da se pravo svakog da bude svoj u novom društvu ceni i postiče uz svest da kroz različitost postajemo bolji, grdno ste se, evroentuzijastičke (u našem slučaju daleko istočno entuzijastičke) naivčine prevarili – borilačke veštine se više ne pominju u ovakvom kontekstu jer se očigledno veruje da smo zauvek izgubili bitku i da je njihovo preoblikovanje i banalizacija ^[2]završena. Radilo se na tome predano godinama.

Sredinom 90-tih legendarni Ljuba Vračarević je sa velikim poletom nakon neuspeha da dobije zvaničan Hombu dan iz aikidoa krenuo u promociju „Realnog aikidoa“, srpske borilačke veštine u kojoj je insistirao da je ta nova veština lišena nepotrebnih stavova i ideja nerazumljivih našem čoveku tj. njemu, citiram: „autor je izdvojio nekoliko stotina tehnika izvornog aikidoa, preoblikovao ih, odstranio elemente japanske tradicije, potencirajući upotrebnu vrednost svake tehnike“^[3]. Deceniju kasnije pokušao je i japanske nazive tehnika aikidoa da zameni domaćim, sa promenljivim uspehom. Japanski sistem rangiranja, titula i odeću u kojoj se vežba zadržao je smatrajući da očigledno imaju upotrebnu vrednost. Svih godina aikido je vezivao sa điuđitsuom prvenstveno iz njegovog nepoznavanja i nemanja želje da ga uči i razume.

U otprilike isto vreme, u prvoj polovini 90-tih, u punom jeku građanskih ratova na našim prostorima skoro preminuli Predrag Bata Milošević se prisetio da mora biti da ako su imali na dalekom istoku svoje borilačke veštine i mi imamo tako nešto bar jedno 2.000 godina staro i iznedrio je srpski „Svebor“. Veština je sebe promovisala upravo negiranjem bilo kakve veze sa po njima inferiornim dalekim istokom a duhovnu snagu je crpela iz već pomenute verske nevladine organizacije kao neophodnog lepka za sve izume sa nacionalnim predznakom. Bata je naravno od svih veština jedino poznavao aikido (imao je Sho dan dobijen početkom osamdesetih u okviru našeg tadašnjeg aikikaia) i to što su tih prvih dana na treninzima Svebora radili uglavnom je bio samo aikido uz po koje čobansko nadigravanje. U ovoj potpuno izmišljenoj veštini autor se nije hvalio aikidoom, upravo suprotno - možete pogledati sraman tekst objavljen u jednim nedeljnim novinama novembra 1994.^[4]

Značajno kasnije, veština „Ruski Sistem“ počela je da svoju popularnost stiče kod nas i preko pojedinih aikido klubova. Veza između Sistema i aikidoa po ideji i postanku ne postoji i verovatno je bio u pitanju pravi melem na ranu aikido instruktorima koji su godinama morali da se bave derivatom „japanske nihilističke misli“ i dobili su napokon alternativu sa bližeg i dražeg ruskog istoka. Samoj pomenutoj veštini naravno ništa ne fali, ovde je priča o njenom aikido kontekstu.

U najskorije vreme, sigurno ne slučajno, naši zakonodavci su se setili stare ideje da aikido svrstaju u sport. O sensei Morihej Uešiba dok je tragao za idealnim budoom meditirajući u planini i godinama stvarajući idejno novu veštinu nije ni slutio da je po našim neznalicama u stvari bio samo sportista rekreativac koga će jednog dana svrstati u sport 4 kategorije.

Nišio sensei o sličnoj temi kaže sledeće:
"Danas je prošlo mnogo godina od kada je O Sensei preminuo a sve to vreme sam koristio njegove reči ne bi li dosegao shvatanje aikidoa koje imam danas.

slika: O sensei i Nishio sensei 8.dan

Prvo, zašto u aikidou nije neophodno takmičenje? To je zato što je aikido nastao sa potpuno drugačijom svrhom od drugih borilačkih veština nastalih u prošlosti. U prošlosti je svrha borilačkih veština bila kako da se uništi i ultimativno uzme život protivnika. Aikido je nastao sa svrhom da bude Budo koji daje - Budo koji ukazuje protivniku kako on ili ona trebaju da žive i napreduju u životu."^[5]

Kroz ove primere bilo bi pogrešno pomisliti da se radilo o višedecenijskoj organizovanoj zaveri protiv mislećih ljubitelja bušidoa - samih veština i ideja koje one nose. Naše društvo se jednostavno banalizovalo, prostakluk je postao dominantan u svim sverama društva i desio se, kad je o aikidou reč, proces suprotan od svega što se decenijama dešavalo drugde u aikido svetu. U prilično dugačkom intervjuu sa Hiroši Tadom senseijem ^[6] on piše pored ostalog o svojim prvim danima po dolasku u Italiju. Objašnjava da je aikido u Italiji u početku bio široko prihvaćen uglavnom među intelektualcima. Nakon nekoliko decenija njihovo "Društvo za tradicionalnu japansku kulturu - Aikikai Italije" je naraslo na nekoliko desetine hiljada članova. To je zapravo bila primenjena ideja potekla od Došoa da je aikido za sve i namenjen je svakome.

Za sve i za svakog ne znači da je aikido sve i svašta!

Idealni budo O Senseija je fizičku vežbu i trening postavio kao sredstvo za realizaciju moralnih i kompletno novih interakcija u borilačkom svetu, njegova vulgarizacija je tužna tekovina 45 godina ove veštine kod nas. Umesto traganja ka dubini i razumevanju veštine, lakši put kompletno suprotan bušidou ka varanju i odbacivanju njenog velikog dela bio je izgleda neodoljiv za većinu.

Vrednosti koje aikido nosi su univerzalne i uvek će biti podjednako japanske i vlasništvo svih ljudi sveta. Svođenje velike ideje Moriheja Uešibe utkane u aikido na fitnes, zatezanje zadnjice ili samoodbranu deluje i pored marketinške privlačnosti ponižavajuće za sve koji su decenije proveli na strunjačama. Aikido je bio i jedino može postojati kao celina u duhu i ideji njegovog osnivača. Tehnike se menjaju i menjale su se svih prethodnih decenija ali je misao O Senseija ostala i dalje aktuelna i moderna. Mnoštvo tekstova, pored ostalih, Saotome, Chibe senseija, Endo ili Tade senseija nalaze se prevedeni na sajtu Aikikai Srbije i svima mogu biti odličan vodič u traganju za ličnim aikido izrazom.

Traganje za ličnim aikido putem bi bilo neophodno kada ne bi postojala aikido organizacija, kada ne bi bilo dođoa, starijih učenika i senseija i kada ne bi postojalo prethodnih 45 godina burne aikido prošlosti na ovim prostorima.

Martial Arts - borilačke umetnosti

Marial arts na engleskom, Arte Marziale na italijanskom, Art Martial na francuskom ili borilačke veštine (bez traga ikakve umetnosti) na našem jeziku. Zašto umetnost po sred veštine?

"Umetnost je ljudska delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih sa namerom da se prenesu emocije ili/i ideje. Osim ove definicije, ne postoji ni jedna druga opšteprihvaćena definicija umetnosti, s obzirom da je definisanje granica umetnosti subjektivan akt, a potreba za umetnošću se obično naziva ljudskom kreativnošću.
Umetnost, kao i rad, proizvodnja, egzistencija, religija, seks, nauka, filozofija, pripada kulturi. Ona nije samo neodvojiva u formalnom smislu od svega što čini kulturu, već je i u suštinskom smislu jedinstvena s njom. Ona je data kulturom. Bez kulture i svega što čini kulturu ona i ne postoji. Umetnost određuje kulturu. Po njoj znamo o kojoj kulturi je reč." - je ono što o ovoj temi pored ostalog prosečnom površnom čitaocu ima da poruči Wikipedia.

Japanske borilačke veštine prestaju da budu samo veštine od perioda kada kao i kod svih bitnih segmenata kulture te zemlje na njih počinje da presudno utiče zen. Borilačke veštine postaju borilački putevi, o dou je reč, počinju da uče ne kako ubiti već kako živeti.

"Zen i borilačke veštine nemaju veze sa održavanjem kondicije ili očuvanjem zdravlja. Na Zapadu ljudi žude za takvim stvarima. Ali duh zena ne može se sabiti u jedan tako uzan sistem. I zen nije neka duhovna masaža - mada kjosaku može veoma dobro da izmasira um i telo. Kao što borilačke veštine nisu igra niti sport, tako ni zazen nema za cilj da vas učini srećnijim ili opuštenijim. Njihov smisao je dublji i suštinskiji, borilačke veštine i zen su smisao života."^[7]

Nakon toliko vekova derivati zenovskog učenja u japanskoj kulturi vide se danas u mnogim aspektima tog društva: u arihitekturi i slikarstvu; u tradiciji preostaloj nakon samuraja - čajnoj ceremoniji chadou, aranžiranju cveća ikebani; ugrađeni su u karatedo, u gađanje iz luka kyudo, iaido, kendo, aikido. Ovde treba praviti razliku sa onim što zen danas prestavlja u Japanu u religijskom smislu, razlikujte ga i od šintoa više bitnog za razvoj buđicua. Šinto (神道) je dosta nalik narodnom verovanju i obožavanju kamija (bogova) i prirode.

Transformacija đucua u do desila se u Japanu u Tokugava (Jedo) periodu, u nekoliko vekova dugom miru kada rat i ubijanja nisu bili svakodnevnica samuraja. Bušido ili duhovno transformisane borilačke veštine počeće svoj prodor van Japana upravo u sličnim uslovima u periodu mira nakon II svetskog rata. Prirodno, oni koji su imali dominantno sukob u sebi nisu prihatili ni ideju ni poruku koju su ovako transformisane veštine donosile. Način na koje su se za nas zapadnjake nove veštine proučavele tražio je konteplaciju i odvajanje od praktičnosti slično načinu stvaranja umetničkih dela.

Neophodno je vežbati ali i osećati i komunicirati što je jedna od osnovnih svrha umetnosti sa drugima kroz trening, promišljati i menjati sebe. Kulture koje su umetnost baštinile u većoj meri od nas ovo su prepoznale odmah prihvativši i nove nazive za borilačke sisteme koji više nisu bili samo to. Nažalost, ovo se nije masovno kod nas dogodilo ne samo u jezičkom nego i u suštinskom smislu i potsećati na to je zapravo zadatak svih koji su deo budoa i žele da ga razumeju. Aikido trebamo shvatiti kao umetnosti života novog doba, ne kao veštinu preživljavanja iz neke daleke prošlosti.

na posletku

Oko 1935. godine, stariji učidešiji iz Uešibinog dođoa tražili su da se propišu pravila za vežbanje koja bi bila neka vrsta kućnog reda za novopridošle učenike. Morihej Uešiba je tada napisao šest preporuka koje su kasnije postale poznate kao "Podsetnik za aikido vežbanje". Ova pravila, nešto prilagođena vremenu, se i danas nalaze u Aikikai Hombu dođou u Tokiju.^[8]

Među pomenutim pravilima, pod brojem 6 stoji: "Svrha aikidoa je da vežba um i telo i da stvori vredne i čestite ljude."
U skladu sa ovim, talentovani ste za aikido prvenstveno ako vam se ovaj jednostavni proces prima, spretnost vam neće biti za ovo od koristi.

 

Saša Obradović, 5.dan

decembar 2014.

 

^[1]pogledajte: 45 godine YU aikidoa 1969-2014.
^[2]] Za naše mlađe i starije čitaoce: banalno (fr. banale) znači otrcano, obično, bez originalnosti, svakidašnje
^[3] pogledajte: zvanična web strana RA: Šta je realni aikido?
^[4] pogledajte:1994."Telegraf": Srpski vitezovi u napadu viču:"O ruk"..."
^[5] pogledajte: aikido je jezik Shoji Nishio sensei 8.dan
^[6] pogledajte: Hiroshi Tada sensei - intervju 6.deo
^[7] pogledajte: Nepomična mudrost iz knjige “Zen i borilačke veštine”, Tajsen Dešimarua
^[8] pogledajte: Pravila za vežbanje Moriheja Uešbe