Put putuju aikido putem

Kao većina tekstopisaca, suočavam se sa praznom stranicom, pišem i brišem otkucani tekst, što je nadam se ekološki prihvatljivije od bacanje upropaštenih listova papira. Kako staviti u dokument nešto što je lično i budi puno lepih uspomena i emocija? Od sve muke, polako se kristališe, ovaj tekst se svodi na putovanje i put, bukvalno i figurativno.

Putovanja se smatraju kao kratkoročna promena lokacije upotrebom raznih transportnih sredstava i dešavaju se iz mnogo razloga i mogu biti uzrok različitim emocionalnim stanjima. Većina mojih putovanja su vezana za dolaske u Beograd koji su praćeni uzbuđenjem što ću videti familiju i prijatelje. Naročito se radujem svakom viđenju sa aikido familijom, članovima Aikikai Srbije i senseijem Sašom Obradovićem, pri čemu je svaki susret pravi doživljaj i donosi neko novo iskustvo. Ne mogu da kažem da sam očekivao išta drugo kada sam se spremao za put u decembru 2022, a bio je planiran zimski seminar Aikikai Srbije. Seminar smo planirali skoro godinu dana sa namerom da označimo 40 godina od kako smo sensei Saša i ja počeli da vežbamo aikido.

Naravno, ne mogu da opišem osećanje časti što sam imao mogućnost da budem deo tog seminara, ali nisam mogao očekivati nivo emocija i samoispitivanja mog puta od početka vežbanja aikidoa, ali isto tako pletenice sačinjena od puteva „dva slavljenika“.

Teško je zaboraviti sam početak naših putešestvija, gde je grupa istomišljenika iz aikido kluba “Zemun” hodala istim putem usvajanja ne samo aikido tehnika već i fundamentalnih principa harmonije i uklapanja sa partnerom i okruženjem. Žudnja za znanjem je bila ogromna, a izvori znanja su bili retki (tri ili četiri kluba u kojima smo vežbali i po sedam puta nedeljno, ili poneki video koji se projektovao u specijanim prilikama). Žeđ je morala biti ugašena vežbanjem, prepreke nisu postojale, nije bila opcija da se proveri kako se radi tehnika gledanjem Youtube videa 😂.

Život nas navodi i na raskrsnice, koje često formiraju čvorove na pletenicama. Dok je sensei Saša predano u početku pratio, a kasnije i krčio, put razvoja aikidoa u Beogradu i šire, ja sam bio sam naveden na sporedne puteve sa manje mogućnosti vežbanja. Na moju sreću, život me je, ili vraćao ili otvarao mogućnosti da se vratim na put aikidoa koji se preplitao sa putevima istomišljenika sa početaka naših aikido priča. Svako preplitanje me je ispunjavalo novim entuzijazmom i ojačavalo želju da se ostane na putu. Više o tim susretima, čvorovima naše pletenice, možete pročitati u aikido biltenima Aikikai Srbije iz 2021 i 2022. godine.

Iako me moje pamćenje izdaje, siguran sam da je sensei Saša skromno opisao svoj doprinos razvoju Aikikai Srbije. Ne samo da je sensei Saša hodao aikido putem 40 godina, prenosio svoje znanje i entuzijazam svih tih godina, već je preuzeo i vizionarski nosio ogromnu odgovornost za razvoj aikidoa na našim prostorima. Ma koliko da je zvučalo da je bilo jednostavno pozvati senseija Smita daleke 2002. godine, trebalo je doneti značajnu odluku o pravcu u kome će organizacija da nastavi put. Iako je sensei Smit u to vreme bio drugi 6. dan u Ujedinjenom Kraljevstvu i jedan od retkih Šihana koji nisu Japanci, bile su tu i ogromne prepreke koje su prebrođene, uključujući dobijanje dozvole od Hombua za jednu takvu avanturu. Što je još važnije, sensei Saša se odlučio za jedan ne tako uobičajeni put, da tehnički direktor organizacije ne bude sensei poslat od Hombua. Trnovit put ponekada, ali taj vizionarski potez se pokazao kao pravi put koji je omogućio razvoj organizacije sa direktnom vezom sa Hombu dodžom, organizacije koja poštuje tradicionalne vrednosti aikido puta ali i naših specifičnih uslova.

Od prvog međunarodnog seminara, naši putevi su se preplitali, nekad češće, nekad ređe, nekad lično, nekad onlajn tokom izvanrednih treninga tokom Kovid-19 lokdouna. Svaki od tih susreta su mi bili izuzetno značajni, a ponekad i vraćali na aikido put u trenucima kada sam mislio da imam teškoće koje se ne mogu prevazići. Svakako se nadam daljem razvoju pletenice koja evoluira u platno kroz zajednička vežbanja i druženja, gde putevi članova Aikikai Srbije čine niti koje formiraju to platno.

Ali da se vratim putu i putovanju u decembru 2022. Kako vreme prolazi, naš aikido evoluira, što zbog povreda i opadanja fizičkih sposobnosti sa vremenom, ali isto tako i mogućnosti da se uči iz različitih izvora i vežbanja sa različitim partnerima. Nekad te promene u vežbanju dođu neprimetno, ali često moramo da se adaptiramo momentalno. Ako ništa drugo nisam naučio u toku poslednjih 40 godina, uvideo sam da život i situacije često ne uvažavaju naše planove. Na primer, iako je seminar planiran godinu dana, dva dana pre seminara sam shvatio da nemamo strunjače, što je zahtevalo prvu promenu - plan za čas praćeno povredom, dan pre početka seminara. Bilo je potrebno da ponovo promenim plan. Rezultat, formulacija mnogogodišnjeg vežbanja i višegodišnjeg razmišljanja u dve glavne teme. Zahvalan sam na razumevanju svih učesnika seminara i senseija Saše što su strpljivo slušali i adaptirali svoje vežbanje tokom seminara.

Papir, a i veb stranice, svašta trpe, tako da ću pokušati da prepričam ono što sam pokušao da kažem tokom seminara.

Kontemplacija na temu korelacije aikido i kompjuterskih sistema

aikido se može pojednostavljeno posmatrati kao tehnička veština koja se vremenom usavršava. Naša tela su komplikovani spoj fizičkih i mentalnih procesa koji su usko povezani, a svaki naš pokret, svako naše iskustvo se obrađuje u mozgu ("kompjuterskim čipom") i snima u memoriji po veoma komplikovanim i još neobjašnjenim procesima.

Svaki pokret u aikido tehnikama ima smisao i namenu, iako početniku i osobi koja je vežbala druge borilačke veštine sve izgleda čudno. Svaki novi pokret zahteva aktivnu upotrebu mozga, ogromnu koncentraciju i pažnju da bi se reprodukovalo pokazano kretanje ili tehnika. Međutim, vremenom i posle ponavljanja istih pokreta, stvara se dugoročna mišićna memorija za svaki od tih pokreta, omogućavajući da se tehnika izvede spontano i bez svesnog napora.

Činjenica je da što se neka informacija ili pokret obradi više puta, šanse su veće da će pristup tim informacijama biti lakši i brži, često bez očiglednog misaonog procesa.

Ne kaže se džabe: „Ponavljanje je majka znanja“.

Vremenom, kroz svakodnevno vežbanje, banka mišićne memorije se povećava i telo razvija autonomiju nesvesnog odgovora na situacije koje nas okružuju. To daje pouzdanje vežbačima da će biti sposobni da adekvatno odreaguju na izazove, i da razviju harmoničan pristup rešavanju sukoba, kako na strunjačama tako i van njih. Kao posledica, razvija se veća svest o sebi i svom okruženju, a kasnije se možda uspostavi i stanje harmonije sa sobom i drugima.

Kontemplacija na temu kontrole u aikidou

Postoji mnogo interpretacija o tome koja je svrha vežbanja aikidoa, ali na kraju mislim da svaki vežbač nađe svoju viziju i motivaciju. Kao jedan od ciljeva da se tehnikama nenasilnih odgovora neutrališu pretnje i napadi, gde dosta fizičkih tehnika kulminira u submisiji napadača i onemogućavanju daljeg napada ili povrede samog napadača. To sam često interpretirao kao kontrolu napadača i u skladu sa tim sam pokušavao da radim tehnike. Međutim, grubo buđenje usledilo bi posle nekoliko povreda i vežbanja sa napadačima koji su značajno jači od mene. Frustracija u nemogućnosti da takve napadače kontrolišem su dovele do lupanja glavom u zid - kako rešiti taj problem? Nisam siguran da li sam uspešno rešio taj problem, ali sam postavio postulat po kome funkcionišem i planiram dalji rad na svom razvoju: svesno odustajem od pokušaja da kontrolišem napadače. U većini situacija u kojima se nalazimo, jedino nad čim možemo da imamo kontrolu su sopstvene akcije, naše disanje, postupci i emocije.

Po mom mišljenju, naše relacije sa vremenskim prilikama se mogu preslikati u vežbanje aikidoa. Od samog rođenja suočavamo se kišom, zimom, vrućinom, vetrom, i drugim vremenskim prilikama nad kojima nemamo kontrolu. Ono što možemo da uradimo je da se adekvatno obučemo ili nađemo zaklon da bi se prilagodili situaciji i zaštitili od neprilika. Većina nas ima odgovarajuću odeću za različite uslove i sposobna je da napravi odluku o tome šta obući za različite vremenske uslove. Dugogodišnje iskustva svakodnevnog života nam omogućava da bez velikih napora prilagodimo ne samo vremenu već i čestim promenama vremena. Već pri samom izlasku iz kuće pravimo čitav niz odluka bez razmišljanja posle gledanja kroz prozor, slušanja prognoze, proveravanja aplikacije na telefonu ili da li nas koleno žiga, i spremamo se za dan koji nadolazi. Većina tih odluka uglavnom ne zahteva mnogo misaonog angažovanja, odluke se donose instiktivno. Postoji misaoni proces koji se odvija često nesvesno, jer u memoriji imamo banku podataka korelacija različitih vremenskih uslova sa efektivnim merama zaštite. Kao što rekoh na seminaru, postoji razlika kako se štitimo od kiše koja rominja ili od letnje oluje, ili uragana. Ja još nisam sreo osobu koja je u stanju da kontroliše vreme.

Na sličan način, kao vežbači aikidoa suočavamo se različitim partnerima, napadačima, sa raznim fizičkim karateristikama i veštinama. Zbog toga moramo biti pripremljeni za neočekivane situacije, kontrolisati svoje postupke i adekvatno odgovoriti na izazove sa kojim se suočavamo. Pri tome, aikido tehnike koje smo naučili su sredstva za zaštitu, što bi odgovaralo odeći koju koristimo da se zaštitimo od vremenskih neprilika, dok nas dugogodišnje vežbanje sprema za upotrebu tih tehnika na optimalan način u zavisnosti od situacije. Banka podataka omogućava izuzetno brzu analizu napadača i procenjuje potencijalne izazove. Pri tome, svaki trening je drugačiji i donosi nova iskustva iako se možda rade iste tehnike ili vežba sa istim partnernerima, jer se svi mi stalno menjamo zbog obogaćivanja banke podataka u našoj memoriji. To nam omogućava razvijanje mišićne memorije i oprema nas za intuitivnu i adekvatnu reakciju na izazovne situacije, gde uglavnom sa sigurnošću samo možemo kontrolisati svoje pokrete i emotivno stanje.

To nam omogućava da ostanemo na “pravom” putu i da stignemo na destinaciju zbog koje vežbamo aikido. Po rečima Moriheja Uešibe:

“Mnogo je staza koje vode do vrha planine Fudži, ali postoji samo jedan vrh - ljubav.”

ili

“There are many paths leading to the top of Mount Fuji, but there is only one summit - love.”

ili

“富士山の頂へと続く道はいくつもありますが、頂上は愛だけです.”

Zahvaljujem se: porodici, prijateljima, vežbačima, učesnicima seminara i Google Translate-u.