aikido - način života

Pre približno tri godine u moj život je ušao aikido. Negde otprilike u isto vreme na fakultetu tekao je moj susret sa jednom novom, tek zasnovanom oblašću proučavanja koju je afirmisao Moris Godelije i koju je on nazvao “Kulturna konceptualizacija tela i telesnosti”. Ova oblast predstavlja pokušaj proučavanja ljudskog tela kao društveno i kulturno oblikovnog odnosno predstravlja pokušaj “čitanja i razumevanja kulturnih i društvenih odnosa koji su upisani u našu telesnost” ^[*].

Moje lično iskustvo u aikidou, moja percepcija i saznanja iz oblasti konceptualizacije tela su me navela da napišem ovaj tekst. Još je Marsel pokušao da definiše i klasifikuje telesne tehnike u svojoj knjizi “Sociologija i antropologija” koju ja ovde navodim: “pod tom rečju (telesna tehnika) podrazumevam načine na koje se ljudi, u različitim društvima na tradicionalan način služe svojim telom.”^[1]

aikido je telesna tehnika i dolazi iz Japana tj. deo je njihove tradicionalne kulture budući da je borilačka veština. Ona ima svog osnivača Moriheja Uešibu^[**] i svoju formu koja je standardizovana te je sama veština institucionalizovana i raširena po čitavom svetu.
Trenirati aikido znači posvetiti se savladavanju jedne specifične forme telesnih tehnika (borilačkih tehnika), koje vežbači tokom treninga uče, tokom godina vežbanja ponavljaju i sa polaganjem za kyu stepen i dan pojaseve manje ili više uspešno savladavaju.

U aikidou postoji jedna vidljiva, materijalna forma telesnih tehnika. Mene ovde ne zanima da taksativno nabrajam tehnike niti da dajem njihovu deskripciju, već bi se pozabavila pitanjem kako se manifesna forma savladava, odnosno kako učimo tehniku?

Naime, kada vežbač počne da vežba aikido on dolazi kod majstora (instruktora) veštine. Majstor predstavlja autoritet u jednoj sali (dođou). U svim veštinama korišćenja ljudskog tela preovladava pojam obučavanja, ali tom pojmu treba dodati i pojam podražavanja za koji je neophodan učitelj. Naprimer, na treningu tokom demonstracije tehnike od strane majstora vežbači opserviraju njegovu demonstraciju. Svi vežbači prolaze kroz istu obuku i u skladu sa sopstvenim sposobnostima podražavaju uspešno izvedenu tehniku osobe u koju imaju poverenja i koja je za njih autoritet (o ovom slučaju to je majstor - aikido instruktor). Dakle, aikido instruktor svojim ličnim primerom daje idealtipsko izvođenje tehnike koju vežbači podražavaju.

Radnja se dakle nameće spolja - odozgo i u tome leži jedan društveni element aikidoa jer postoji ličnost koja podučava neki propisan, odobren i standardizovani čin (čin aikido tehnika npr. ikkyo) u odnosu na ličnost podražavaoca (vežbač). U tom smislu aikido jeste socijalna kategorija ili mesto socijalizacije našeg tela. U aikidou naše telo uči jezik veštine a istovremeno postoji i učitelj koji nas uči svojim ličnim primerom.

Sa druge strane, aikido je veština koja se može tumačiti na više nivoa i u koji je pored materijalnog, formalnog nivoa inkorporiran i jedan socijalni i duhovni element te ova veština egzistira i kao način i filozofija života.

Telesna tehnika treba da posluži kao neka vrsta metodološkog pomagala u osvešćivanju jedne latentne socijalne i duhovne dimenzije života o kojoj je osnivač Morihej Uešiba toliko govorio tokom svog bavljenja aikidoom i na kome insistira u svom verbalizovanju aikidoa. Mene prevashodno zanima da ovde naglasim i ukažem na jedno “socijalno telo” koje aikido formira u čoveku i izaziva u njemu korenitu transformaciju.

Socijalna dimenzija

Treba naglasiti da na tatamiju (i u prostoru u kome se vežba) ljudi stupaju u neku vrstu socijalne interakcije budući da se tehnike aikidoa izvode u paru. Za tehniku je potrebno dvoje.

• Prvi odnos koji se može uočiti je odnos reciprociteta. Tokom uvežbavanja tehnike naizmenično se ponavlja uloga tori-uke. Uke je osoba koja u trenutku izvođenja tehnike ima funkciju napadača i daje svoje telo toriju koji na njegovu asistenciju izvodi zahvat. Onaj koji je bio u funkciji torija nakon nekoliko puta preuzima funkciju ukea. Tako tokom vežbanja istovremeno učimo dve pozicije: poziciju ukea (ili onog koji daje) i poziciju torija (onog koji prima). Između ove dve pozicije postoji jasan dialektički odnos. Obično je moj učitelj na treninzima govorio da je “put do dobrog majstora u aikidou put dobrog ukea”, čime mi je i na implicitan način rekao da je pozicija kvalitetnog čoveka (majstora koji ima znanje) pozicija davanja. Da je živ sa njime bi se složio i veliki Erih From.^[2].
  

• Drugi odnos je odnos hijerarhije i jednakosti. U aikidou je jedino znanje vredno hijerarhizacije, ono je naglašeno i prema znanju treba gajiti posebno unutrašnje poštovanje. U tom smislu, moram da se ogradim, meni je lično jako interesantan koncept vizuelizacije hierarhije znanja.
  Na treninzima vežbači vežbaju u kimonima koji na neki način predstavljaju vrstu ritualne odeće i u tom smislu ne postoji vizuelna razlika među njima. Nosioci majstorskih zvanja u vizuelnom smislu se razlikuju od ostalih vežbača: oni nose crni pojas i hakamu (japanske tradicionalne pantalone) uz kimono. Tom odećom se na jednom semiološkom ^[***] nivou potencira moć znanja i upravo su majstori ti od kojih počinje vrh piramide znanja na čijem dnu su početnici. U okviru ovog piramidalnog odnosa postoji jedan mehanizam pokretljivosti a osnovni princip te pokretljivosti je jedan jedini - znanje. Ono što je meni lično fascinirajuće u sklopu cele priče o znanju u aikidou je sledeće: to znanje nije samo znanje mereno nekim uobičajnim merilom, instrumentima, skalom ili ocenom. To je jedno neverovatno iskustvo koje ja ne mogu opisati rečima to se oseća: zaista se oseća razlika u kvalitetu tehnika kada radite sa majstorom koji je tek “obukao hakamu” i majstorom koji je u tom zvanju deset godina!
  
  Takođe, u tom odnosu hijerarhije može se uočiti i jedan vid reciprociteta. Citiraću mog učitelja koji je uvek govorio da “može biti učitelj samo onima koji ga prihvataju za učitelj”, te da znanje nije sujeta i da ne sme sebi da dozvoli da podceni nikoga, ni apsolutnog početnika “jer sam najdragocenije stvari naučio od svojih učenika”.
  
• Treći odnos koji je ujedno i najvažniji je odnos odgovornosti.
  Predhodni navedeni odnosi su odnosi prinudni i nametnuti spolja jer su oni pravila same veštine. Odnos odgovornosti morate da naučite sami i ne postoji nikakav mehanizam za sankcionisanje neodgovornog ponašanja prema partneru. Ovaj odnos dolazi iznutra i rezultat je zrelosti. Za savladavanje ovog odnosa najbitniji je učitelj.
  U aikido tehnici, kao što je već rečeno radi se sa partnerom. Njegovo telo je u toku tehnike na neki način u vašem vlasništvu i u vašim rukama pa je i odgovornost onoga ko je tori jako velika jer su tehnike jako opasne. Pri tom suština tih jako opasnih tehnika je u njihovoj koncepciji, a one su koncipirane tako da se prilikom napada branimo ali na način da napadača ne povredimo, tog istog napadača koji hteo da povredi nas. Na taj način se jednim pozitivnim primerom se ukazuje na besmisao svakog nasilja. Koncept odbrane od nasilja nenasiljem blizak je hrišćanskoj koncepciji “ko tebe kamenom - ti njega hlebom”. Odgovoriti na nasilje pozitivnom normom zajedničko je za oba koncepta.
  Ponavljanjem forme aikidoa ona postaje automatska reakcija kao što jedemo, govorimo ili hodamo. Pošto se sa ovom formom u simbiozi nalaze i pomenuti socijalni odnosi, tokom vremena, i oni postaju deo našeg habitusa^[3] u smislu stečenih navika. Te stečene navike neophodno je osvestiti i zatim ih projektovati i na ostale socijalne odnose u koje stupamo tokom života.
  Biti recipročan, odgovoran, poštovati hijerarhiju i znati svoje mesto u njoj, a ljude istovremeno doživljavati jednako - ZA MENE JE NAČIN ŽIVOTA.

Ovaj tekst posvetila sam mom učitelju aikidoa Saši Obradoviću kome dugujem mnogo - hvala!

^[*] npr. društveno-kulturno određen način porađanja (uobičajen ili tradicionalan - opšte prihvatljiv) je ležeći dok je kod nekih domorodaca Afrike on stojeći. Slično je npr. kod aikidoa sa tradicionalnim hodaljem na kolenima (shikko) ili tradicionalnim sedećim položajem u jogi prilikom meditacije.

^[1] Marsel Mos, Sociologija i antropologija, 1, biblioteka 20.vek, Prosveta, Beograd, 1982.

^[**] dalje razmatranje aikidoa u smislu istorijata (nastanka i razvoja) nije relevantno za ovaj tekst. Više informacija potražite na: www.aiki.rs

^[2] Vidi u “Umeću ljubavi” - From govori da je pozicija davanja zapravo pozicija moći!

^[***] semiologija se bavi “opštim proučavanjem znakova, naročito nelingvističkih, vidi Pjer Giro, Semiogija, biblioteka 20.vek, Prosveta, Beograd, 1983.

^[3] Habitus, habitualan - od latinskog exis - nešto stečeno, stalno, uobičajeno, koje je prešlo u naviku, ali i izgled.